Autorka bestselera
Ruska zima nam je podarila još jedan neverovatan roman o ljudskoj čežnji za bliskošću i sigurnim uporištem u životu. Ova knjiga uspešno postavlja važna pitanja o odlukama koje donosimo na intimnom i globalnom planu i njihovim posledicama. Ako ste propustili ovaj emotivan roman o jačini ženskog prijateljstva, preporučujemo da vam bude sledeći na spisku za kupovinu.
Smiraj je fenomenalan portret izolovane žene koja pokušava da razume okolnosti koje definišu njenu prošlost. Smešten u dva vremenska toka, na Menhetnu početkom 1990-ih i na severoistoku Avganistana početkom 2010-ih, roman se fokusira na prijateljstvo između Mim i Kire, dve mlade žene veoma različitog porekla.
Roman nam pripoveda Mim, uspešna spisateljica, koja se seća svojih prvih dana u Njujorku nakon koledža i koju iz razmišljanja prekida uznemirujući poziv: Kira, njena nekadašnja prijateljica i cimerka, nestala je u Avganistanu, gde se bavila dobrotvornim radom. Pre nego što je nestala, Kira je poslala paket za Mim što je veoma čudno s obzirom na to da već dvadeset godina nisu razgovarale nakon svađe.
Mim se priseća mladalačke veze sa Kirom i njihovih života tokom ranih devedesetih. Kada misteriozni paket stigne, Mim je šokirana jer u njemu zatiče pisma koja joj je Kira pisala tokom godina, ali ih nikada nije poslala. Ostatak romana pratimo potragu za Kirom u Avganistanu. Mim i Roj, Kirin bivši suprug, pokušavaju da prate tragove iz pisama kako bi je pronašli. Za Mim ovo neće biti samo potraga za nestalom prijateljicom već i unutrašnjim otkrićima i suočavanje sa odlukama koje je donosila.
Dafni Kalotaj se sa jedne strane koncentriše na odnos između junakinja, analizirajući prirodu njihove ljubavi u prošlosti i sadašnjosti, a sa druge na posledice ratnih sukoba u Avganistanu i Iraku. Čitaocu se u početku čini da je pred njim knjiga o ljubavi i odrastanju, ali ovaj roman se na pola puta preobražava u priču o avanturi punoj opasnosti, u kojoj se junaci suočavaju sa talibanima, Al Kaidom i rezultatima američke megalomanije na Bliskom istoku. Kako radnja odmiče, napetost postepeno raste i ne popušta sve do samog kraja, koji je izuzetno uzbudljiv i emotivan.
Autorka je još 2012. godine dobila ideju za roman kada je u jednom trenutku zatekla sebe kako razmišlja o Njujorku početkom 1990-ih, odmah posle Zalivskog rata i pre ekonomskog procvata. Svi njeni prijatelji i ona želeli su tada da budu umetnici, glumci, pisci. Otprilike u to isto vreme, stari prijatelj koji je godinama radio za Crveni krst došao je da je poseti u Bostonu; napadnuto je sedište Međunarodnog komiteta Crvenog krsta u Libiji i raspušten je ceo projekat, a napad u Bengaziju dogodio se narednog meseca. Njegovo iskustvo navelo ju je na razmišljanje o sukobljenoj prirodi njegove profesije, o dobrim namerama i humanosti naspram surove stvarnosti.
Sve ovo ju je podstaklo na razmišljanje o ova dva aspekta zapadne intervencije u inostranstvu: o vojnim kampanjama i humanitarnoj pomoći. I o pojedincima koji rade ove poslove, o ekonomskim mogućnostima i društvenim klasama u Americi, i neobičnoj američkoj „privilegiji“ ignorisanja globalnih trauma oblikovanih njihovom spoljnom politikom.
Autor teksta: Dunja Lozuk