Snažna knjiga o zlu koje postoji i u deci i u odraslima: Predstavljen roman „Karota“ Darka Tuševljakovića

Promocija knjige „Karota“ Darka Tuševljakovića održana je u sredu 26. marta u kafeteriji Bukmarker knjižare Delfi SKC.


 
Pored autora, o romanu su govorile književnica Ljubica Arsić i književna kritičarka Isidora Đolović.
 
Dobitnik Andrićeve nagrade i Nagrade Evropske unije za književnost Darko Tuševljaković predstavio je novi roman, višeslojnu dramu pojedinca i psihološki roman o ličnoj i kolektivnoj drami devedesetih na našem području.
 
 „Od svih knjiga koje sam dosad napisao, ova je verovatno najličnija jer sam posegnuo za delom života koji je dugo čekao na svoj red. To jeste vreme u Zadru koje sam proveo baš u godinama u kojim su i junaci mog romana, praktično cela osnovna škola. Dugo je u meni postojala želja da se pozabavim tim gradom i sećanjima, onome što čovek u sebi zadrži iz detinjstva, pogotovu detinjstva koje je nasilno prekinuto“, objasnio je Tuševljaković.
 
Nije bilo jednostavno skrojiti priču koja neće biti autobiografska, priznaje autor, dodajući da je želeo da napiše storiju koja će se ticati mnogih, ali koja će se prirodno oslanjati na njegovo iskustvo.
 
Ljubica Arsić je napomenula da Darkov roman polazi od mitske slike izgnanika koji se vraća u svoj grad u potrazi za istinom i pravdom, za onim što bi upotpunilo njegov oštećeni život:
 
„Taj izgnanik Davor ima podstrek, jednu inicijalnu kapsulu koja kreće ka ubrzanju kada doživljava saobraćajnu nesreću i udara dečaka koji ga neopisivo podseća na druga iz detinjstva. Odlučuje da ode u Zadar i proveri šta je naše pamćenje, gde nastaje rekonstrukcija, šta izmišljamo, a šta zaboravljamo… Devojka Nina mu u tome pomaže, podstiče ga da ne odustane i nastavi put. Ona je glas razuma i alter ego jedne ranjene muškosti koja je, u stvari, jedna od glavnih tema ovog romana i koja se vrlo vešto razvija“, objasnila je Arsićeva.
 
Male nezgode, dodala je uvažena književnica, mala povređivanja, zapravo predskazuju veliku nesreću koja je iza ugla:
 
„Ovo je takođe, između ostalog, priča o zakopanom blagu jer naše sećanje je naš put ka istini. Da li to blago treba otkopati, narušiti svoj život ili ostaviti kao tihu čežnju ka ostvarenju ali ne i ostvarenje – pitanje je.“
 
Isidora Đolović je istakla Tuševljakovićev stil koji očarava i predivni poetični pasaž koji otvara roman, te ocenila da su junakova sećanja na Zadar u početku lirska, romantizovana, gotovo idealizovana:
 
„Kako priča odmiče, shvatamo da iza toga postoji ogromna tama, rat i mnogo toga potisnutog u njegovom biću, a trauma se krije iza lepote primorskog grada.“
 
Pisati blistavo o strašnom je veliko umeće, ocenila je književna kritičarka.
 
Govoreći o nazivu romana „Karota“, autor je ukazao da se ne radi o glavnom liku, već dečaku koji je neizbežno vezan za Davorovo detinjstvo i predstavlja najveću misteriju.
 
„Zapitao sam se kako će se u ekstremnoj situaciji, kakva je nastala na makroplanu u tim godinama, provesti onaj koji je već nekako predispozicioniran za nevolje, neko ko se sam po sebi razlikuje od okoline. Karota se razlikuje po svom izgledu (narandžasta kosa kao šargarepa – na italijanskom šargarepa je carote) i bio je otpočetka predmet ismevanja i maltretiranja od ostalih drugova. U početku možemo to svesti na klinačko uznemiravanje, ali tada situacija nadilazi dečju svađu, i upliće se svet odraslih sa svojim problemima. Njihov svet se nasilno menja pre vremena“, ispričao je Tuševljaković.
 
Na početku knjige dečaci se susreću sa bandom njihovog uzrasta koji pokušavaju da ih napadnu i povrede, a ta scena, kako je autor objasnio, zapravo je vesnik stvari koje će doći:
 
„Želeo sam da pokažem da su deca uglavnom bila nesvesna onoga što se može desiti u svetu odraslih, ali i dobar deo odraslih je bio isto tako nesvestan i ponašali su se kao deca, potpuno zatečeni i iznenađeni svime što se događa. Zbunjeni su bili da li treba otići ili ne jer se nikada nisu našli u takvoj situaciji. Zato su najgore i prošli kada im se tlo izmaklo pod nogama. S druge strane, postojali su i oni koji su bili upućeni ili uključeni u trenutak koji se dešavao. Naprosto bili svesniji“.
 
Na Darkovu ideju da s vremenom deca usvajaju zlo iz sveta odraslih, Ljubica Arsić se nadovezala, ističući da ne treba decu idealizovati i predstavljati kao praznu tablu u koju odrasli utiskuju zlo, već da ono postoji u njima samima.
 
„Zlo postoji u detetu, to vidimo u njihovim okršajima. To nisu romantičarski predstavljena deca koja nevino žele da se samo druže i istražuju ostrvo, njihovo suparništvo je vrlo dramatično… Među njima se dešavaju strašne stvari, maltretiranje i osvete… Postoji zlo i pitanje je ako je ono toliko uznemirujuće među decom, kako li je tek među odraslima. To je dobra odluka pisca da ne opisuje eksplicitno rat, već kroz odnos dece koju mi doživljavamo kao dušice. Ovo je jedna snažna knjiga o zlu koje postoji i u deci i u odraslima“, ocenila je književnica.
 
Isidora Đolović je istakla da je važno pitanje ovog romana suočavanje sa prošlošću:
 
„Možda najeksplicitnije to vidimo kada odlaze da posete roditelje jednog dečaka, a koji su ostali da žive u Zadru. Vidimo kako svako od njih, posle toliko godina, pamti sukob na svoj način, ima svoje viđenje ko je kriv, ko je žrtva, a nijedna perspektiva zapravo nije zaista potpuno ispravna. Takođe, Darko je svoje likove tako predstavio da ne postoji podela na negativce i pozitivce, već se pokazuje da niko nije uvek ispravan.“
 
Interesantno je da se u poslednjih nekoliko godina pojavilo više romana u kojima su se pisci bavili detinjstvom devedesetih. Tuševljaković kaže da je razlog tome što su verovatno i oni, kao i on, osetili da je prošlo dovoljno vremena da sa distance na pravi način sagledaju sve što se dogodilo i pozabave se svojim iskustvom u svemu tome.
 
„Zanimljivo je da kada pominjemo nekoliko imena pisaca, poput Tanje Stupar Trifunović ili Muharema Bazdulja, jeste da smo svi generacijski bliski. Suštinski, to jesu ljudi koji su sačekali da prođe tridesetak godina da bi se vratili na nešto što su osetili da je nedovoljno ispričano. Sve to ostaje u čoveku i meni je pisanje ovog romana predstavljalo olakšanje“, kazao je pisac i objasnio:
 
„Sve te stvari nisu vezane direktno za pisanje kao zanat. Naprosto, to nosimo u sebi, i pisanje ovog romana nije bio nekakav egzorcizam za mene. To iskustvo nosim u sebi i ne verujem da sam doživeo nekakav pomeraj nakon romana, ali ono što jesam doživeo je vid olakšanja jer je priča koju sam dugo želeo da napišem, konačno izašla iz mene.“
 
Takvo iskustvo, ocenjuje Ljubica Arsić, za pisca je uvek neka vrsta dobitka:
 
„Pisac je privilegovan da od svoje najveće nesreće, od povrede, napravi lični dobitak tako što će to da transformiše u priču. To je taj psihoterapeutski momenat. Stvaramo nešto što je književnost, umetnost i svojim talentom, i sposobnošću pričamo sopstvenu priču na svoj način. To je suština književnosti. Ona ima osobinu da kao mikroskopom pogleda neki mikroorganizam i pokaže ti kako on izgleda, a istovremeno kao neki teleskop pogleda u sazvežđe i pokaže nešto što je veoma udaljeno. Mi ne možemo da sudimo o vremenu bez književnosti jer ona nam zaustavlja sadašnjost kako bismo pogledali i u prošlost i u budućnost o kojoj ne znamo ništa“, zaključila je.
 

Isidora Đolović je za kraj istakla da je književnost, pored svega toga, i lepota, te da moramo da sačuvamo uživanje u čitanju, što nam ovaj roman i omogućava.