Verovatno ono što čitalac koji iole poznaje opus severnoirske, prerano preminule autorke
Lusinde Rajli (1965–2021), najpre treba da zna jeste da „
Soba leptira“ nije jedna od proznih knjiga iz serijala
Sedam sestara koji joj je doneo verovatno najveću prepoznatljivost, a čiji prevodi na srpski jezik su takođe objavljeni u Laguni. Ni traga od sestara, što ne znači da je ovo delo manje primamljivo; naprotiv. U smislu njegove nezavisnosti, a možda i inače, „Soba leptira“ na neki način predstavlja i idealan početak upoznavanja sa opusom Lusinde Rajli za nekog ko nije čitao njene knjige.
I ovde je posredi istorijski roman, s tim što je on to „tek“ donekle: bitan deo naracije „otpada“ na poglavlja ispripovedana iz sadašnjosti, ako tako shvatimo 2006. godinu. I više nego bitan deo: na epizodu smeštenu u četrdesete ili pedesete dvadesetog veka dolazi jedna s početka dvadeset prvog, koja je uvek duža od prethodne. Delovi iz prošlosti su naslovljeni po glavnoj junakinji Pouzi – uz propratni crtež leptira – dok uz one iz sadašnjosti dolazi naziv Admiral hausa i crtež nekog cveta ili biljke. Relativno neutralizujući vizuelni prilozi mogu da priguše značajnu razliku opisivanih doba: vremena nevinosti devojčice i njenog lovljenja leptira sa ocem, bez obzira na užase razdoblja u kojima uzrasta – a u koje spada i Drugi svetski rat u kojem i gubi oca – i njene devojačke naivnosti, te 2006. godine, kad je, sem poteškoće starenja, čeka i dilema da li prodati sve derutniju porodičnu kuću koja je za nju svakako neuporedivo više od puke nekretnine: izvor nepresušnih prijatnih sećanja. Naravno, upravo Pouzi Montegju predstavlja organsku vezu dva doba, koja kao da bi imala malo čega zajedničkog da nam autorka ne prikazuje životni put glavne junakinje spontano, tako da i ne primećujemo koliko su različita dva ključna razdoblja koja opisuje. Uravnoteženosti narativa svakako doprinosi i logična distribucija naratorske uloge na glavnu junakinju – kada se prošlosti tiče – i sveznajućeg pripovedača, koji uzima reč u sadašnjosti, gde ima bitno više istaknutih likova, priča, poprišta zbivanja...
Baš kada sadašnjost, pa i budućnost, po značaju odnose definitivnu prevagu nad prošlošću, iz nje, u najneočekivanijem trenutku, izranja čovek koji je pedesetak godina ranije bio prva ljubav glavne junakinje. Fredi, koji joj je pre pola stoleća slomio srce, sada kuca na njena vrata s tajnom koju mora da joj prenese. Tako joj se ponovo meša u životne planove. Ovako postavljenim sižeom autorka bez sumnje postiže ubedljivu metaforu o snazi prošlosti koja se, kad mislimo da je završila duboko ispod tepiha, ako uopšte još razmišljamo o njoj, vraća da nam pomrsi račune ili ih bar dovede u pitanje. Međutim, tome pobočno doprinose i brojne druge (izvan)porodične priče koje su intimno ispreplitane i vešto uklopljene u siže.
Jednostavnom i prirodno ispripovedanom prozom koja se lako čita – što ne znači i da je lišena dubine, naprotiv – uz prikladnu srazmeru mešavine naracije i dijaloga, roman teče u dobrom ritmu onemogućujući čitaocu da i u jednom trenutku izgubi interesovanje za razvoj radnje, pre svega iznenađenjima koja se dešavaju u nekoliko vrlo upečatljivih navrata.
Autor: Domagoj Petrović