Da je neki pisac, manje priznat od Arundati Roj, poslao ovaj rukopis nekom izdavaču, vratili bi mu ga sa primedbom: „Više radnje, manje priče.“ Naravno, nijedan izdavač ne piše tako nešto piscima kao što je Arundati Roj a i sam savet je obična glupost. Količina radnje ne može da maskira neveštinu autora, a kod dobrog pisca iz viška priče može proizići zanimljiv roman, kao što to dokazuje „Ministarstvo neizmerne sreće“.
Ovo nije savršen roman i ne zaslužuje preuveličane pohvale. U pitanju je eksperimentalnije delo nego odlični prvi roman Arundati Roj, „Bog malih stvari“ čija je radikalna reputacija pomalo preterana u odnosu na njegovu strukturu i stil.
„Bog malih stvari“ je roman koji potiče iz glavne struje anglofone književnosti – te mnogobrojnih literarnih potomaka Džejn Ostin i Čarlsa Dikensa – mada u slučaju Roj, tu je i blagorodni uticaj „babice“ – Džona Bergera. Roman izlaže priču o ličnostima u živopisnom postkolonijalnom okruženju, još jedna dobro znana struja u anglofonom romanu, i ponegde je prošaran magijom, iza koje vrebaju politički stavovi autora.
Neko bi s pravom mogao da trvdi da „Bog malih stvari“ koristi uobičajene literarne rekvizite i stil, da bi namamio međunarodnog čitaoca liberalnih stavova, pre nego što počne da ugrađuje neugodne oštrice sumnje u njegov pogled na svet. Ovo je samo delimična odbrana jer ostavlja neka pitanja bez odgovora: na primer, da li tlačenje u kastinskom sistemu može u potpunosti da se prikaže kroz potresnu tragediju Dalit čije je savršeno telo izbeglo ožiljke vekova tlačenja ili da li incest može biti predstavljen kao radikalno rešenje ali onda ne nastaviti dalje o tako socijalno i psihološki zapaljivoj materiji kao što je ta?
Politički roman po sebi
„Ministarstvo neizmerne sreće“ takođe koristi rekvizite, ali za razliku od prvog romana Arundati Roj, ovo je i građom i stilom politički roman po sebi: likovi u romanu su manje bitni od njegove političke svrhe, baš kao i radnja. Otuda ga ne možete kritikovati da ne uvlači čitaoca dovoljno u zaplet, jer bi se zbog toga neka značajna pitanja provukla neopaženo: na kraju krajeva, politički roman po definiciji predstavlja određeni politički stav. To takođe opravdava količinu „priče“ u romanu.
Neizbežno, ovo je „veliki roman“, sa uzdržanim korišćenjem elemenata „magičnog realizma“, koji ponekad služe da razblaže utisak, što je na žalost postao slučaj kada je magijski realizam latinoameričkih romana, sada svetskih klasika, prešao u komercijalnu struju anglofone književnosti.
Dok se bavi pričom o Andžum (rođenom kao Aftab i koja je hidžra) i Tilom, ženom oblikovanom možda po ugledu na samu Roj, koja beži od zakona zajedno sa jednim detetom koje je Andžum „usvojila“, knjiga nas vodi kroz gotovo svaki značajan politički događaj koji se desio u poslednjih 20 godina dok je autorka pisala ovaj roman.
Andžum i osobe sa kojima je povezana, ostaju središnji junaci priče, čak i kad roman nastavlja da pripoveda o romansi Tilo sa Musom, Kašmircem koji je izgubio porodicu u užasu koji je počinila indijska vojska. Na kraju, Andžum i Tilo ostaju zajedno na neočekivan način, koji je najbolje da čitaoci sami otkriju.
U međuvremenu, dešava se pokolj u Gudžaratu, baš kao i u Kašmiru; pojavljuju se premijer kao i maoisti. Takva širina i raznovrsnost kao i upotrebljeni različiti narativni modeli (dnevnici, isečci iz novina, knjiga engleske gramatike magazina „Reader's Digest“, tekstualne poruke i veoma efektna „kašmirsko-engleska abeceda“) potopili bi većinu romana, ali roman nastavlja ploviti, mada će neki čitaoci morati da se odupru porivu da skoče preko palube, ne bi li se malo odmorili.
Pomalo podseća na savremenika, izuzetnog pisca V.S. Najpola. Politički stavovi Arundati Roj su potpuno drugačiji od Najpolovih, ali oboje su autoritativni pisci čvrstog stava koji manipulišu čitaocima. Čitalac koji ništa ne sumnja, usmeren je u određenom pravcu i nijednog trenutka mu se ne da prava prilika da stane, odmeri i sam izabere. Ovo je očigledno sjajan način izlaganja priče za konzervativce koji se kunu u Najpola, ali zašto je isti način prihvaćen bez žagora levičara koji se kunu u Arundati Roj?
Jedan od razloga zbog čega je roman uprkos svemu dobar, jeste talent Rojeve da slika rečima. U njenim najboljim trenucima, ona svetlom svog jezika ume da obasja gust materijal stvarnosti na način kojem malo pisaca može da parira.
Još jedna vrlina Arundati Roj koja je čini boljim piscem od većine drugih, jeste njena sposobnost da saoseća sa onima sa kojima se ne slaže. To je, uprkos često kompulsivnoj usmerenosti ka unapred određenom smeru, naročito prisutno u ovom romanu, a naravno saosećanje je ključno ne samo za kreativnost već i za naše krhko čovečanstvo. To je ono što neki roman ili pisca čini važnim, naročito u ovom dobu „selfija“.
Izvor: thehindu.com