Ovih dana, kada dete zatraži priču, roditelji, staratelji i nastavnici imaju na raspolaganju veliki broj načina da usliše želju detetu. Mogu im čitati slikovnicu, pustiti crtani film ili audio knjigu.
Nedavno objavljena studija daje nam odgovor o tome šta bi moglo da se dešava u glavi mališana u svakoj od ovih situacija. I prema doktoru Džonu Hatonu, postoji očigledan „efekat Zlatokose“ – neka vrsta pripovedanja može biti „previše hladna“, neka druga „previše topla“ za decu, a postoji i ona „baš kako treba.“
Haton je istraživač i pedijatar u Dečjoj bolnici u Sinsinatiju sa posebnim interesovanjem za „razvoj pismenosti“, odnosno proces učenja čitanja.
Za potrebe studije 27 dece od 4 godine ušlo je u mašinu za magnetnu rezonancu. Prikazivane su im priče na tri različita načina: samo audio; slikovnica sa nasnimljenim glasom i animirani crtani film. Sve tri verzije došle su sa sajta kanadskog autora Roberta Munša.
Dok su deca obraćala pažnju na priče, MRI mašina je skenirala aktivnosti između određenih neuronskih veza u mozgu deteta, i načina na koje se one povezuju.
„Ušli smo u projekat sa pretpostavkom na koje će moždane neuronske mreže priča uticati“, objašnjava Haton. Jedna je bila jezik. Druga vizuelna percepcija. Treća se zove vizuelni lik. Četvrta je bila uobičajeno stanje, koje Haton naziva, „sedište duše, unutrašnja refleksija – koliko vam nešto znači.“
Uobičajeno stanje mreže uključuje regione mozga koji se javljaju kada se neko ne koncentriše aktivno na naznačenu mentalnu aktivnost koja uključuje spoljašnji svet.
U odnosu na Hatonov „efekat Zlatokose“, evo šta su istraživači otkrili:
Samo audio (previše hladno): mreže za jezik su bile aktivne, ali je sveukupno bilo manje povezanosti. „Deca se naprežu da razumeju.“
Animacija (previše toplo): bilo je mnogo aktivnosti u mrežama audio-vizuelne percepcije, ali bez povezanosti između različitih moždanih mreža. „Mreža za jezik se mučila da održi korak sa pričom“, kaže Haton. „Iz toga zaključujemo da animacija radi sav posao za dete. Deca su najviše energije trošila da bi shvatila šta to znači.“ Deca su u ovom slučaju vrlo slabo razumela priču.
Slikovnica je ono što Haton naziva „baš kako treba.“
Kada su deca mogla da vide ilustracije, aktivnost mreže jezika malo je opala u odnosu na audio percepciju. Umesto obraćanja pažnje na reči, prema Hatonu, dečje razumevanje priče bilo je „stepenasto“ zbog slika kao tragova.
„Dajte im sliku i imaće materijal s kojim će moći da rade“, objašnjava. „Kod animacije sve im je nabacano odjednom i ne moraju ništa da rade.“
Najvažnije je da su, u načinu sa slikovnicama, istraživači primetili povećanu povezanost između – i duž ‒ svih mreža koje su posmatrali: vizuelne percepcije, slikovitosti, uobičajenog stanja i jezika.
„Za decu od 3 do 5 godina, slikovitost i uobičajeno stanje najkasnije sazrevaju, i potrebna je vežba kako bi ih integrisali sa drugim mentalnim aktivnostima“, objašnjava Haton. „Koristeći previše animiranog materijala, možda ćete izgubiti priliku da razvijete sve te aktivnosti kod deteta.“
Kada čitamo našoj deci, oni obavljaju više posla nego što izgleda. „Razvijaju taj mišić koji oživljava slike u njihovim umovima.“
Hatona brine što bi na duže staze „deca koja su previše izložena animaciji bila u riziku slabe integracije.“
Preopterećena zahtevima procesuiranja jezika, bez dovoljno prakse, moguće je da će deca slabije formirati mentalne slike zasnovane na onome što čitaju, što će mnogo manje reflektovati sadržaj priče. Ovo je stereotip „nevoljnog čitaoca“ čiji mozak nije dobro podešen da izvuče najviše iz knjige.
Zanimljivo je zapažanje da zbog ograničenja magnetne rezonance, koja vam ograđuje i imobiliše telo, čitanje priča iz slikovnica nije onoliko dobro kao što je to čitanje u maminom ili tatinom krilu (usled nedostatka fizičkog kontakta).
U idealnom svetu, vi ćete uvek biti tu da čitate vašoj deci. Rezultati ove male, preliminarne studije takođe navode da, kada se roditelji okrenu elektronskim napravama za malu decu, treba da biraju radije osnovnu verziju ‒ prepričane ilustrovane elektronske knjige, a da ređe biraju audio knjige ili animirani sadržaj.
Izvor: npr.org
Prevod: Miloš Vulikić