Istraživanja pokazuju da je nakon pada Bliznakinja opala i prodaja (ni krivih ni dužnih) ljubavnih romana. A isto se desilo i tokom svetske ekonomske krize i pada berze. Isto se dešava i sada tokom pandemije. Šta su nam krivi ljubavni romani?
Tradicionalno shvatani ljubavni romani su na granici izumiranja. Ljubavni romani koji su samo ljubavni (ne i istorijski, erotski i romani iz oblasti fantastike) ne vladaju više listama. Romansa je pre pikantan začin u široj priči nego njena suština. Nema velikih neobjašnjivih ljubavnih tragedija za kojima se uzdiše. Uopšte, šta je danas posle svega što je civilizacija videla i proživela – tragično?
Alen de Boton, autor eseja „
O ljubavi“, ukazuje da, suprotno očekivanom, u savremenom dobu vlada romantičarsko viđenje ljubavi. Popularna kultura romantizuje ljubav, Holivud stvara čitavu fantazmagoriju o „onom pravom ili onoj pravoj“, a možda su najopasnija opšte rasprostranjena uverenja poput onih da je ljubav predodređena sudbinom i da je dovoljno da nas prosto strefi pa da živimo srećno do kraja života. Doskora popularni filmovi i sadržaji koje smo konzumirali, pa i Diznijevi crtaći, uljuljkali su nas u naivno gledište da koliko god da smo oštećeni, luckasti i nesposobni na ljubavnom planu, na kraju će sve biti okej. Da li smo ih se onda prosto zasitili, ili ih „prevazišli“?
S druge strane, danas je moderno rugati se romantici. Svi smo pomalo cinici. Kao što Alen de Boton ispravno zapaža, ne krije li se iza cinika nešto još romantičnije: povređeni idealista, sanjar koji rečima „sladunjavo“ i „bljak“ odbacuje ono što sebi ni drugima ne može da prizna: iskonsku naivnu proneverenu veru u romansu?
Epidemija cinizma, koliko god vam delovala kao vaše lično obeležje, nikad nije izolovana pojava. Ljubav iako deluje kao inherentno intimno osećanje, po objašnjenju Alena de Botona uvek je društveno konstruisana kategorija. Staroegipatsku ljubavnu poeziju nisu zanimala osećanja stida, griže savesti i nesigurnosti. Grci se nisu bavili homoseksualnošću, hrišćanstvo je isključivalo telo, trubaduri su ljubav izjednačavali s neuzvraćenom strašću, romantičari su je pretvarali u religiju. A danas? On citira S. M. Grinfilda koji zaključuje da ljubav danas u životu održava savremeni kapitalizam samo da bi:
… motivisala pojedince gde ne postoji drugi način da se oni motivišu da zauzimaju uloge muža-oca i žene-majke i obrazuju nuklearne porodice koje su suštinski važne ne samo za razmnožavanje i socijalizaciju već i za održavanje postojećih aranžmana za raspodelu i trošenje dobara i usluga i, uopšteno gledano, kako bi se društveni sistem očuvao u odgovarajućem radnom stanju i tako održavao kao preduzeće koje posluje bez neizvesnosti.
Da li je onda otpor prema ljubavnim romanima dublja kritika društva i najava nekih tektonskih promena u vrednosnom sistemu dvadeset prvog veka?
Ipak, ne budimo naivni (romantici). Ljudi i danas posežu za svakakvim eskapizmima koji su pri ruci. Popularni su „uplifting“ romani koji nas nadahnjuju lepršavim pričama o pojedincima koji su prebrodili vaskolike izazove savremenog života (
Anjes Marten-Ligan „
Srećni ljudi čitaju i piju kafu“), marginalcima čije priče – konačno – dolaze u prvi plan (
Fredrik Bakman „
Čovek po imenu Uve“, „
Moja baka vam se izvinjava“), a ako je roman ljubavni, onda mora da postoji ili egzotični istorijski ili geografski seting (
Lusinda Rajli, serijal „
Sedam sestara“ ili recimo tek izdata „
Gospodarica Rica“ o ženi koja je tokom Drugog svetskog rata radila za francuski pokret otpora). Čini se da je moderan čitalac zahtevniji, i ako već čita želi i „nešto više“ a da ljubavni zaplet prosto više nije u centru pažnje. Sve manje verujemo, a sve više zahtevamo. Usredsređenost na sebe i svoje potrebe koliko je i odraz zdravog odnosa prema sebi toliko često prikriva i inhibicije ožalošćenih i razočaranih romantika. Podignutim gardom unapred se šitimo od floskula i klišea koje vidimo kao naivno ishodište intimnog ideala romantične ljubavi koji ljubomorno gajimo u sebi – i zadržavamo samo za sebe.
Nije li to paradoks u koji pada celokupno savremeno čitalaštvo: odbacuju se ljubavni romani kao naivni i nerealni upravo jer ne mogu da doskoče jednom – naivnom i nerealnom – idealu koji imamo u sebi?
Na kraju krajeva, kako kaže dejting kolumnistkinja Sandej Tajmsa
Doli Olderton u „
Sve što znam o ljubavi“ opet očekujemo previše od ljubavi. Da nam u trenucima krize da sigurnost. Da nam pruži i čitalačko uzbuđenje i neizvesnost, a opet i srećan kraj. Da ispuni naša, po Alenu de Botonu, idealistička očekivanja koja je kreirala popularna kultura, ali i da bude intelektualno stimulativna i vrcava za naš prekaljeni savremeni um. Iza zahteva koji se stavljaju pred ovaj žanr krije se stara boljka romantičnih duša: da neko drugi reši naše unutrašnje inhibicije i nedostatke sa kojima ne uspevamo da izađemo na kraj. Da nas neko drugi upotpuni. I da ispuni prazninu u sistemu vrednosti savremenog sveta koji više ne može da se oslanja na religije i dojučerašnje filozofske tekovine, a počinje da oseća ispraznost ostrašćenog konzumerizma.
Ljubav sada treba da ispuni prazninu koju su ostavili poraženi vrednosni sistemi koji u jeku pandemije i reverzibilnih političkih procesa bukte u svetu. Nije ni čudo što su ljubavni romani u krizi. Iza posprdnog odnosa prema ovom žanru krije se maskirani idealizam koji pred sve stavlja prevelika očekivanja. Iza svakog cinika leži pali anđeo romantizma.
Postali smo izverzirani u napretku na svim poljima i robovi komunikacije koja je toliko izbravuirana da umesto da nam (aplikacije i društvene mreže) pojednostavi put do drugoga, taj put je postao trnovitiji no ikada pre.
Nemojte da budete prerano i ishitreno ozlojeđeni, ne činite jeres prema lepo napisanim knjigama koje i kad su naivne pružaju ono što je u ljubavi neophodno: malo idealizma i da zažmurimo na jedno oko. I ako ništa drugo, ako gladno ne proždirete ove sadržaje i izdajete se za moderno i samosvesno biće koje ne podleže manipulativnim mehanizmima ljubavnih žanrova, sva je prilika da bolujete od cinizma iza čije opake spoljašnjosti sedi još veći naivčina koji misli – da njemu to nikada ne može da se dogodi. Bolje se informišite pre nego što vas opali Kupidonova strela koja, kao što znamo, gađa i ne gleda. I pre nego što ste svesni, naći ćete se u slatkastom romanu od čije patetike vam se povraća.
Naša lista najboljih ljubavnih romana i dalje pruža nebrojene prilike za iskupljenje savremenim cinicima.
Autorka teksta: Nevena Milojević