„Sto godina Leni i Margo“: Odgovore za kojima tragamo ne moramo nužno dobiti kroz reči

„Sto godina Leni i Margo“, prvenac kojim je Merijen Kronin (1990) pridobila pažnju čitalca, dirljiva je priča o prijateljstvu između tinejdžerke u terminaloj fazi bolesti i osamedesettrogodišnje starice, koje se rađa se na mestu gde su ljudi najranjiviji, tamo gde su njihovi strahovi, patnje i usamljenost najdubji, tamo gde je čoveku nada najpotrebnija – u bolnici. Devojci osujećenoj za čitavo jedno životno iskustvo i ženi u poznim godinama čije je sećanje bremenito teškim gubicima, ali i trenucima istinske životne radosti, zajedničko je poslednje odredište i želja da pronađu najbezbolniji način da se suoče sa neminovnim krajem. One se sreću u sobi za terapiju umetnošču, nastaloj zahvaljujući entuzijazmu i predanosti mlade slikarke zaposlene u Glazgovskoj kraljevskoj bolnici. Taj susret presudno će uticati na obe junakinje Merijen Kronin, koje se kroz bezlične hodnike kreću u pidžamama jarkih boja. U časovima posvećenim kreativnosti, one će saznati jedna o drugoj najdublje tajne a zahvaljujući umetnosti i prijateljstvu prebrodiće najteže trenutke i doneti najvažnije odluke. Odlučivši da naslikaju sto slika od kojih će svaka predstavljati sećanje na jednu proživljenju godinu (što u njihovom slučaju nije samo zaokružen i slučajno izabran broj, već zbir njihovih godina), uspevaju da se odupru najvećim strahovima i oplemene živote ljudi sa kojima provode svoje poslednje dane. Stvaralaštvo nije tek čin samoisceljenja i način da se prihvati ono što dolazi, već način da i oni, koji su naizgled bez nade, pruže smisao drugima, da ohrabre i ka lepoti okrenu sve koji se suočavaju sa usamljenošću, starošću, osećajem suvišnosti, nespokojstvom i zebnjom. Jer od stvaralačkog čina kojim se Leni i Margo suprotstavljaju nestajanju i zaboravu, veću snagu imaju jedino istinska dobrota i iskrenost. Zato su neki od epizodnih likova u romanu Merijen Kronin potvrda da odgovore za kojima tragamo ne moramo nužno dobiti kroz reči. Nekada do nas dopiru, još dublji i smisleniji, kroz iznenadne susrete, slučajne osmehe ili gestove koji će nam pomoći da pronađemo vlastiti put. Naše je da ih prepoznamo i shvatimo na koji su način boje učinili jarkijim, reči iskrenijim, a svet toplijim mestom.

Autor: Olivera Nedeljković