Strah od plodnih godina u životu svake žene: Nel Frizel u svojim memoarima punim nade istražuje kada je pravo vreme za bebu

U svojoj knjizi „Godine panike“ Nel Frizel opisuje kako se žene odlučuju za to da imaju decu. Sa memoarima Frizelove o njenih pet „godina panike“ poistovetiće se mnoge žene. Ona je oduvek znala da želi bebu, ali nije toliko verovala u romantičnu ljubav.

Na dan svog dvadeset osmog rođendana, spisateljica Nel Frizel probudila se u krevetu za jednu osobu u gostinskoj sobi u kući svoje majke i setila se da čovek sa kojim je provela poslednjih šest godina više nije njen dečko.

„Dok sam tako ležala, pritisnuta težinom vlastitog srca, shvatila sam da sam, prvi put nakon dužeg vremena, sama; otuđena, nesigurna i zbunjena.“

Pet godina kasnije, na dan svog trideset trećeg rođendana, ona se probudila u zagrljaju čoveka koga voli, dok je njihova dve nedelje stara beba mirno spavala pored nje.

Međutim, ona vreme između ta dva rođendana opisuje kao svoje „godine panike“ – tada je osetila da su u svaku njenu odluku bila utisnuta „goruća pitanja: da li treba da imam bebu i, ako da, kada, kako, zašto i sa kim?“

„Za razliku od detinjstva, adolescencije, menopauze i krize srednjih godina“, kaže Frizelova, „ne postoji termin pod koji se podvode nesigurne godine, hormoni, društveni pritisak i majčinski instinkt koji ophrvavaju žene i pogode ih poput brzog voza u njihovim kasnim dvadesetim i ranim tridesetim godinama.“

Sa memoarima Frizelove o njenih pet „godina panike“ poistovetiće se mnoge mlade žene koje se muče da donesu odluku koja će im nepovratno promeniti život, a sve to dok se u isto vreme trude da izgrade svoje karijere i da se nose sa muškarcima koji su sve manje skloni dugoročnom obavezivanju.

Iako nije bila „voljna da osvesti to osećanje i prizna ljudima koji su joj značili“, Frizelova je oduvek znala da želi bebu. Međutim, nije toliko verovala u romantičnu ljubav i brak kao instituciju.

Njeni roditelji su imali disfunkcionalnu vezu: oni su ušli u brak kada je ona imala devet godina, a razveli su se sedam godina kasnije, pošto su „mogli da popločaju celo dvorište koristeći posuđe koje su razbili za vreme svađa u toku samo jedne godine“. Posledica toga bila je ta što je Frizelova bila veoma oprezna.

Pošto je volela da provodi vreme u prirodi, često je znala da muškarce koji joj se dopadaju poziva na kampovanje umesto na konvencionalne sastanke.

Iz nekih od ovih prisećanja izbija crni humor: jedan ju je ostavio u vozu u povratku iz jedne takve avanture; drugi se sakrio u svojim kolima kada ga je pozvala da spavaju zajedno u njenoj vreći za spavanje. Kada mu je prišla u donjem vešu i pitala ga zašto se zadržao toliko dugo, on je odgovorio: „Preuređujem svoje CD-ove i igram se sa ovim zanimljivim priveskom za ključeve.“

Tokom tih pet godina, Frizelova navodi da je sa svakim novim muškarcem zamišljala svoju budućnost, koja je uključivala „nežne poljupce i šale koje samo oni razumeju… nju kako mu mesi hleb, zajedničku policu za knjige… i bebu“. I dok je uvreženo mišljenje da žene koje projektuju takve maštarije na svoje nove partnere u potpunosti odbijaju te iste mlade muškarce, situacija je takva da žene koje žele decu moraju brzo da donose odluke.

S obzirom na to da je njena majka u menopauzu ušla rano (u svojim četrdesetim), Frizelova je sve vreme imala umu da se i njene plodne godine bliže kraju. Izluđivala je sebe čitajući statistike na internetu. Znala je da je, a prema anketi koja je spovedena 2017. godine, prosečna veza između dvoje ljudi u dvadesetim godinama trajala 4 godine i 2 meseca. Znala je da je prosek godina u kojima žene u Velikoj Britaniji dobiju svoje prvo dete 28 godina i 6 meseci. Znala je i da će njena plodnost nakon što napuni 35 godina ići silaznom putanjom. Pročitala je da su kontraceptivne pilule često uzročnici anksioznosti koja otežava donošenje odluka, a da je baš to donošenje važnih životnih odluka ono što joj je potrebno.

Frizelova sjajno piše o stresu – i tugovanju – koje osećaju singl, ili žene bez dece, kada se njihove prijateljice udaju ili ostanu u drugom stanju. Ona se toliko napila na venčanju jedne prijateljice da je stalno prekidala govore koje su držale zvanice, nakon čega je odlučila da više ne pije.

Nakon toga je čak vozila bicikl više od trideset kilometara izvan Londona – u odelu i svetlonarandžastim štiklama – da bi prisustvovala još jednom venčanju. Zatim je pušila na travnjaku i biciklala još tridesetak kilometara da bi se vratila kući.

Međutim, njene muke nisu prestale nakon što se zaljubila u divnog muškarca. Ispostavilo se da on nije želeo decu. Na kraju je uspela da ga ubedi u suprotno, ali je to svakako bio mučan proces.

Frizelova plete svoju priču imajući na umu homoseksualce, strejt i transrodne osobe. Neki od njih dele njenu čežnju za bebama. Neku su ambivalentni. Druge su naterali da se osećaju kao čudaci jer ne žele decu. I svi oni imaju valjane razloge za svoje stavove. Svi zaslužuju naše poštovanje.

Ona tvrdi da bi svima bilo lakše kada bi u sklopu naših radnih mesta postojale besplatne jaslice, jer bi deca bila uključena u živote mnogih ljudi. Svi znamo za izreku da je potrebno celo selo da bi se odgajilo dete. Zašto to ne bi bila kancelarija?

Knjiga koju je napisala Nel Frizel ne nudi rešenja za sve probleme sa kojima se žene suočavaju tokom svojih „godina panike“. Međutim, ona pruža saosećajno okruženje za sve one koji se u ovim godinama nađu.

„Sa srećom!“, ona zaključuje, „Ja sam na vašoj strani!“

Izvor: dailymail.co.uk
Prevod: Nataša Đuričić Marković