Svaki povratak je jedna iluzija

„Svaki povratak je jedna iluzija, bez obzira da li su u međuvremenu prošle godine ili tek jedno popodne“, piše u „Isledniku“ nagrađivani srpski pisac Dragan Velikić objavljujući jedan složen, silovit roman sa mnoštvom likova, a istovremeno, po svemu sudeći, i jednu neizrečenu autobiografiju. Na vest o smrti majke, pripovedač počinje da sledi tragove svog detinjstva, vraća se u prošlost iako zna da je to nemoguće, u sećanje priziva ljude, mesta, epohe, u sećanjima oživljava sve ono što ga je odredilo, u jednoj zemlji koja je postojala, ali koja je iznenada, u jednom trenu, prestala da postoji.

„Geografija se promenila preko noći“, kaže autor. Istorija kao geografija u kretanju. Kao uskovitlana geografija. I uvek u taj vrtlog Istorije bivaju nehotice uvučene male lične istorije, „mali“ životi, koji se menjaju i nužno slede tokove vremena.
Ali ne pada svima sve podjednako teško. Jedan mali dečak, u vešernici u podrumu Vile Marije, gde je sve dozvoljeno, „nezadovoljni pobunjenik“, koji posmatra sa prkosnom istrajnošću svet oko sebe, bori se sa „drugim“, sa svojim konvencionalnim sobom, koji upravlja i usmerava želje prvog i koji mu se na kraju uvek nametne.

„Nikada dokraja nije savladao četrdeset i tri stepenika koji dele vešernicu bivšeg hotela 'Central' od stana na prvom spratu. Vrata podruma ostala su zatvorena.“

Pratimo nemilosrdni, okrutni proces samoposmatranja, poniranje u najranije slike, u najtamniju stranu sopstva, u najintimnija osećanja, u traganje za smislom, putem, odgovorima. U traganje za razumevanjem – možda čak i prihvatanjem ‒ složenosti, neuobičajenosti. To je traganje koje se neće zaustaviti dok ne stigne do nekakvog kraja. Do nekog vida samospoznaje.

Lik majke ima odlučujući uticaj. Njene opsesije, ukus, mane i njen pogled na svet predstavljaju kompas, ali i prinudu, nepodnošljiv teret, mehanizam represije. „Njena patološka potreba za redom stvarala je najveći nered“, čitamo. A na drugom mestu, „Da ostavim majku iza sebe?“ Autor se iz sve snage trudi da rekonstruiše njene korake na zemlji u pokušaju da nađe odgovor na sve što je od nje nasledio.

Na tom putu „susreće“ mnoštvo drugih likova. Među njima se izdvaja lik Solunjanke Lize Benedeti, koju „prati“ na njenom putu povratka, darujući nam stranice očaravajuće preciznosti i živosti o jednom gradu – Solunu – kojeg više nema. Stranice koje najviše doprinose atmosferi romana su one koje opisuju mesta. Mesta koja nisu statična, kao što ni Istorija nije statična, već nestalna, nejasna, mesta u kretanju. „Zemlje su kao i ljudi, rađaju se i umiru“.

U svakom slučaju, mesta, zemlje, gradovi nisu samo pozornica na kojoj autor tka svoju pripovest. Mesta umnogome učestvuju u pripovesti, ona su njeni istinski junaci, imaju sopstveno, nezavisno postojanje, „nadvijaju se“ nad duševnim sklopom likova, u velikoj meri određuju njihove izbore. Prostori su živi organizmi, pulsiraju u suprotnostima.

„Islednik“ je robustan, složen, čudesan roman koji se može čitati na više nivoa i koji, putem zadovoljstva koje pruža, traži stalnu posvećenost čitaoca. Na kraju nagrađuje onako kako to čini samo velika književnost.
  
Izvor: grčki nedeljnik Avji
Prevod: Gordana Radaković