Kako je ozbiljne probleme sa kojima se danas suočavaju tinejdžeri „upakovala“ u vedru i humorom ispunjenu knjigu „Ko zna šta će od mene biti“, napisanu u interesantnoj formi – na mobilnom telefonu, otkriva nam autorka Ivana Lukić, koja nije samo pisac za mlade već i psiholog.
Knjiga „Ko zna šta će od mene biti“, kao i sve prethodne, nastala je na osnovu mog iskustva u radu sa mladima. Kao nastavnik i školski psiholog, već više od dvadeset godina sam u svakodnevnom kontaktu sa njima i pokušavam da im pomognem u odrastanju.
Adolescencija nosi različite izazove s kojima se moraju suočiti – prihvatanje telesnih promena koje im se dešavaju, otkrivanje i prihvatanje sebe, preispitivanje odnosa sa roditeljima, uticaj vršnjaka, prve ljubavi, buđenje seksualnosti, otkrivanje profesionalnih interesovanja... Pored ovih univerzalnih tema koje oduvek prate prelazak iz detinjstva u odraslo doba, današnji tinejdžeri odrastaju uz društvene mreže i virtuelni svet koji im je važan koliko i realan. Osim interneta i sistema vrednosti koji im se plasira, stresan način života i kriza porodice su neki od faktora koji takođe utiču na specifičnost odrastanja u današnje vreme. Sve ovo dovodi do toga da se često kod mladih javlja osećaj usamljenosti, anksioznosti, zavisnosti od igrica, depresija, da su pod stresom, da im nedostaju veštine komunikacije, osećaj empatije, solidarnosti...
Pokušala sam da se dotaknem svih ovih tema u knjizi, a posebno pitanja usamljenosti, potrage za bliskim osobama i drugarstvom, prihvatanjem sebe i pronalaženjem profesionalnih interesovanja. Odrastanje u današnje vreme prikazala sam iz vizure dečaka Luke, jer mi se čini da je značajno da se o ovim problemima priča iz muškog ugla, zato što oni ne pričaju često o svojim osećanjima, slabostima i nedoumicama. Knjiga je nastala iz želje da dečaci koji su možda nesigurni, introvertni i imaju osećaj da se ne uklapaju u društvo uvide da se sa istim ili sličnim problemima suočavaju i drugi njihovi vršnjaci.
Glavni junak ne voli fudbal i ne snalazi se baš najbolje sa vršnjacima, ali voli da igra igrice, vozi bicikl i priča sa svojim dedom. Želeo bi da ga roditelji ne smaraju, da ima najboljeg druga i da zna šta će od njega biti. Kroz njegove kratke dnevne zapise pratimo šta mu se dešava i na unutrašnjem i na spoljašnjem planu, kako razmišlja, kako se oseća, kako on vidi svet oko sebe, kako se razvija i sazreva.
Kada sam pre desetak godina odlučila da napišem svoju prvu knjigu u kojoj bih dala savete adolescentima, izazov mi je bio kako da nađem formu koja će ih zainteresovati da je pročitaju. Nakon razmišljanja o tome šta ih interesuje, došla sam do zaključka da su to igrice i tu knjigu sam napisala kao da je adolescencija igrica sa nivoima koje moraju da se pređu. I za ostale knjige sam se trudila da pronađem neki novi interesantan način da doprem do mladih čitalaca. Uvek su u pitanju bile kraće forme, jer su današnji mladi navikli na kratke informacije i ne vole mnogo da čitaju duge tekstove. Smatram da je važno naći odgovarajuću formu jer će samo tako i sadržaj doći do njih.
S obzirom na to da je mobilni telefon sastavni deo svakodnevnog života svih nas, a posebno tinejdžera koji provode dosta vremena na njemu, logično se nametnulo da i glavni lik svoje misli i događaje iz života zapisuje u notes u svom telefonu. U skladu sa brzim načinom života, instant porukama, kratkim videima sa TikToka i ti njegovi dnevni zapisi nisu dugački i predstavljaju esenciju događaja i njegovog unutrašnjeg sveta. Izazov mi je bio da u tako kratkim zapisima predstavim njega, njegovu porodicu, vršnjake i celokupno današnje društvo. Takođe, inspirativno mi je bilo da opišem kako bi Luka voleo da reši svoje probleme i kako on vidi svoju budućnost.
U knjizi su obrađene neke veoma ozbiljne teme, ali sam se trudila da knjiga zrači humorom i optimizmom. Unutrašnji svet tinejdžera je veoma bogat i raznovrstan, uzburkan, haotičan. Oni su često neobjektivni, nerealni i katastrofični u viđenju sebe i sveta oko njih (samo se meni ovo dešava, izblamiraću se, glup sam, jedino ja nemam devojku, niko nema ovako velike šake kao ja,...) i tu njihovu perspektivu sam pokušala da dočaram na duhovit način. Odrastanje, preispitivanje i otkrivanje sebe može biti naporno i izazovno, ali ako na to gledamo sa vedrije strane i sa humorom, biće nam lakše i više ćemo uživati na tom putu. A i svima nama treba malo više smeha i pozitivne energije. Važno je da ne zaboravimo da se smejemo.
Autor: Ivana Lukić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 45