Uvek je zanimljivo zaviriti u stvaralački svet pisaca. Pitanje prirode inspiracije i rada na tekstu zanima sve čitaoce bez obzira na žanr knjiga koje čitaju. Zato ćemo se potruditi da redovno objavljujemo intervjue sa piscima koji su raspoloženi da dele tajne svog umeća ili nam makar na kratko odškrinu vrata svojih književnih ateljea.
Izjavili ste da uvek pišete pred zoru. Da li ste ovu naviku stekli iz nekog praktičnog razloga ili Vam je jednostavno tada inspiracija najjača?
To je bilo jedino vreme kada sam mogla da se posvetim pisanju jer sam imala dvoje male dece kada sam počela da se bavim pisanjem, i trudila sam se da iskoristim vreme dok ne čujem ono prvo „mama“ negde oko pet ujutru. Mnogo godina kasnije, pošto sam prestala da radim u Pingvin Rendom Hausu, odlučila sam da ne tražim drugi posao i da ostajem kod kuće svakog dana. Otkrila sam mnogo stvari o sebi u tom periodu. Isprva nisam znala kada sam gladna, jer sam na poslu uvek jela u pauzi za ručak, a kod kuće se znalo kada je doručak, a kada večera. Posao i deca su mi zbrkali sve navike… Nisam imala pojma šta se dešava u mojoj kući u toku dana, i bila sam vrlo uzbuđena.
Tada sam pisala „Voljenu“, to je bilo 1983. godine, i shvatila sam u jednom trenutku da ujutru imam više samopouzdanja, bistre glave pristupam pisanju i inteligentnija sam. Navika da ustajem rano, koju sam stvorila zbog dece, u tom trenutku je postala moj izbor. Nisam preterano ni bistra ni mudra ni maštovita kada sunce zađe.
Nedavno sam razgovarala sa autorkom koja je opisivala nešto što je radila svaki put kada sedne za pisaći sto. Ne sećam se tačno, ali to je bio neki pokret, dotakne nešto na stolu pre nego što počne da kucka na tastaturi. Uglavnom, tako smo započele priču o ritualima koje obavljamo pre nego što počnemo da pišemo. Ja sam prvo mislila da nemam ritual, ali sam onda shvatila da uvek pre nego što sednem da pišem skuvam kafu i gledam izlazak sunca. Onda mi je ona rekla: „Pa eto, to je ritual.“ Tada sam shvatila da je taj ritual moja priprema za ulazak u bezvremenski prostor u kojem pisac treba da postane kanal i započne misteriozni proces pisanja. Ono što mene podstakne jeste da budem budna pre nego što sunce izađe i da ga dočekam.
Uvek govorim svojim studentima koja je najvažnija stvar koju moraju da savladaju kada su na vrhuncu kreativnosti. Treba da se zapitaju kako izgleda idealna soba. Da li se u njoj čuje muzika, ili tišina? Da li je iza njenih vrata haos ili potpuni mir? Šta je potrebno da biste oslobodili svoju maštu?
Kakva je Vaša rutina kada pišete?
Znam koja bi bila idealna rutina, ali je nikad nisam doživela, a to bi bilo devet dana pisanja bez prekida, da ne moram da izlazim iz kuće ni da se javljam na telefon. I da imam prostoriju u kojoj ima samo stolova, velikih stolova. A uvek na kraju imam ovolicko prostora [pokazuje kvadratić prostora na ćošku radnog stola] gde god da sam, i ne mogu sa tim da se izborim. Uvek se setim onog minijaturnog stola za kojim je pisala Emili Dikinson, i uvek me nasmeje kad pomislim, eto, ona je imala samo to. Ali to je sudbina nas pisaca, možete da rasklanjate i sve uredno slažete, ali papiri, fakture, pisma, pozivnice, sve te hrpe će vas uvek zatrpati. Ja ne mogu redovno da pišem. Nikada nisam mogla. Verovatno zbog toga što sam uvek radila kancelarijske poslove. Što je značilo da mogu da pišem ili pre ili posle posla, na brzinu, ili da posvetim mnoge vikende i zore pisanju.
Da li ste mogli da pišete posle posla?
Pa, teško. Kada sam shvatila da nikako ne mogu da promenim radni prostor, okrenula sam se disciplini. Kada osetim nalet inspiracije ili se setim neke metafore koja je toliko jaka da je moram odmah zapisati, sklonim se u neki kutak i pišem dok traje inspiracija. Ovo se sve naravno odnosi samo na prvi nacrt.
Znači morate da istrajete bez obzira na okolnosti?
Pa, ja moram. Ali to nije pravilo za druge ljude.
Da li biste mogli da pišete na đonu cipele dok se vozite vozom kao Robert Frost? Ili dok letite avionom?
Ponekad se desi da u neočekivanim trenucima rešim problem u zapletu, tako da se desilo da pišem na blokčićima u hotelskim sobama, na papirićima koje nađem po kući, u automobilu. Ako se desi da naiđe inspiracija, onda sam svesna da moram sve da zapišem.
Koji je Vaš omiljeni alat za pisanje?
Pišem olovkom.
Da li nekada pišete na računaru?
Da, naravno, ali tek kada imam ceo prvi nacrt ispisan olovkom, kada se sve kockice slože. Prekucam sve i počnem da revidiram. Ali sve što sam ikada napisala i objavila prvo je bilo napisano olovkom, ili hemijskom ako nemam olovku pri ruci. Nisam izbirljiva, ali najviše volim one žute blokove sa linijama i HB olovke.
Dikson Tajkonderoga 2HB olovke?
Baš te! Sećam se da sam jednom pokušala da se snimam diktafonom, ali mi to ne odgovara.
Da li diktirate celu priču ili… ?
Ne celu, samo delove. Kada pomislim da bi se neke rečenice baš lepo uklopile, izvadim diktafon i snimim. Uvek sam ga držala u kolima, pogotovo kada sam radila u Rendom Hausu, pa sam svaki dan išla kolima na posao. Palo mi je na pamet da bih mogla tako da snimam neke delove. To je bila katastrofa. Ne verujem sebi dok ne vidim reči na papiru i veoma se trudim da sve zvuči prirodno, da bude kombinacija lirskog i standardnog jezika, i ponegde kolokvijalnog. Da sklopim sve u jednu celinu koja će oživeti na papiru. Ali nemam poverenja u ono što mi padne na pamet u trenutku da bih morala odmah to da snimim ili prepišem.
Da li ponekad čitate nekome naglas rukopis na kojem radite?
Ne pre objavljivanja. Nemam poverenja u te nastupe. Možda dobijem povratnu informaciju koja me navede da pomislim da je sve savršeno napisano. Jedna od poteškoća u pisanju, barem za mene, je kako stvoriti jasnu i razumljivu priču koju će čitalac u sebi čitati, bez glasa. Pisac u tom slučaju treba da poradi na onome što se čita između redova. Na onome što nije rečeno. Tako da je ponekad ono što ne napišete upravo to što vašem delu daje snagu.
Koliko puta je potrebno da ispišete pasus da bi on dostigao željeni standard?
Pa, kada je potrebna dorada, trudim se da dam sve od sebe da ispravim ono čime nisam zadovoljna. Nekada ispravljam šest, sedam, nekad i trinaest puta. Ali postoji razlika između dorađivanja i preterivanja, kasapljenja teksta. Veoma je važno da prepoznate kada neki deo teksta treba jednostavno izostaviti, umesto da se mučite i prepravljate do besvesti.
Da li ponekad pomislite da je neka od Vaših objavljenih knjiga mogla biti još dorađena?
O, da. Sve moje knjige.
Izvor: dailyroutines.typepad.com