Topli dah severa

Široj čitalačkoj publici možda će prva asocijacija na savremenu skandinavsku književnost biti autori krimi-noara poput Jua Nesbea, Sare Bledel ili Samuela Bjerka. Što i ne čudi jer se za ovo podneblje poslovično vezuje hladnoća – i atmosferski i u ljudskim odnosima. Međutim, u poslednje vreme se srećemo i sa drugačijim senzibilitetom u delima žanrovske književnosti skandinavskih autorki. Od toplih porodičnih saga i čiklita, do drama i autofikcije, autorke o kojima će biti reči u nastavku uspevaju da nas razuvere da sa severa stiže samo hladnoća.



„Nadajmo se najboljem“ Karoline Seterval pripada skandinavskom talasu autofikcije koja se uvukla pod kožu ljubiteljima književnosti širom sveta u proteklih nekoliko godina. Iako se većina događaja o kojima govori u knjizi zaista odigrala, uključujući i smrt partnera, Karolina Seterval ističe da je u pitanju roman, a ne autobiografija. Dok se smenjuju narativi – jedan o periodu zaljubljenosti i zajedničkom životu, drugi o suočavanju sa samoćom i brigom o malom detetu, shvatamo da je gubitak voljene osobe istovremeno i gubitak dela sopstvene prošlosti i budućnosti. Duboko ličan i univerzalan u isto vreme, ovaj roman je i svojevrsna terapeutska seansa, jer ćete se neminovno zapitati kako biste se vi izborili sa takvim gubitkom. A najbolji savet koji možete dobiti sadržan je u samom naslovu knjige.

Švedsku autorku Sofiju Lundberj upoznali smo na Beogradskom sajmu knjiga 2019. kada je promovisala svoju drugu knjigu objavljenu kod nas „Upitnik je pola srca“. Pored debitantskog romana „Crveni adresar“, u izdanju Lagune krajem prošle godine našao se i treći naslov „Hrast je i dalje tu“. Pre nego što je postala profesionalni pisac, Sofija je radila kao novinar i urednik izdanja iz oblasti dečje psihologije. Poput glavne junakinje „Crvenog adresara“ Doris, Sofija je sa četrnaest godina iz Stokholma otišla u Pariz da radi kao model. Kako ističe, lik Doris je inspirisan njenom baba-tetkom sa istim imenom. Kada je Doris umrla, Sofija je pronašla sakriveni adresar. Imena mnogih prijatelja bila su precrtana, a pored je bilo dopisano „mrtav/a“. Sofiji je veoma teško pala bakina smrt jer su bile izuzetno bliske, a prošlo je mnogo godina dok joj nije palo na pamet da bi mogla o tome da napiše roman.

Ako ste jedna od onih osoba koje su religiozno čitale „Moju borbu“ njenog bivšeg supruga, verovatno imate taj čudni osećaj kao da poznajete Lindu Bustrem Knausgor. Iako se bavila pisanjem i pre nego što je upoznala famoznog pisca, pravu afirmaciju stekla je tek kad se slegla prašina oko kontroverznog šestotomja. „Dobro došla u Ameriku“ je prvi roman ove Šveđanke objavljen na srpskom jeziku. Autorka ističe da ovo nije autobiografija, ali je roman u načelu baziran na njenom detinjstvu. To je priča o jedanaestogodišnjoj Elen, koja krivi sebe za očevu smrt jer misli da je molitvama doprinela tome. Od bola se brani ćutanjem. Sećanjem na srećne trenutke svoje porodice pokušava da se izbori sa grižom savesti koju oseća zbog očeve smrti. Poput Elene, i Linda je imala težak odnos sa mentalno nestabilnim ocem koji se borio sa bipolarnim poremećajem.

Švedska autorka Sara Paborn se nakon dugogodišnje karijere kopirajtera u marketinškoj agenciji potpuno posvetila književnosti 2009. godine. U svom šestom romanu „Divlji med“ evocira život pedesetih godina prošlog veka i položaj žena u tom vremenu, istovremeno se osvrćući na probleme sa kojima se susreće savremena žena. Protagonistkinje romana Eba i Veronika predstavnice su dve različite generacije, ali obe žele isto – pravu ljubav koja će odoleti testu vremena.

Autor teksta: Ivana Veselinović