Kad su u pitanju pisci i njihova dela, tu postoji jedna krajnje uslovna i pomalo gruba podela, prema kojoj u prvu grupu spadaju oni čije biografije nije potrebno poznavati da bi se čitale njihove knjige, dok drugu grupu čine autori čiji su životopisi neophodni i često ključni za razumevanje suštine njihovog književnog rada.
Silom prilika, Dragoslav Mihailović svrstava se u drugu grupu, bar kad je u pitanju njegovo najpoznatije delo, jer ne samo što je piščevo životno iskustvo bilo presudno za nastanak kultnog romana „Kad su cvetale tikve“, nego se čak i političke prilike, koje su odredile dalju sudbinu knjige i njenih adaptacija za pozorište i film, neizostavno moraju spominjati čak i kad se govori samo o umetničkim kvalitetima dotičnog romana.
Sem toga, sasvim je očekivano što se bez poznavanja Mihailovićevog života ne može razumeti njegova dokumentarna višetomna proza „Goli otok“, a i motivi za pisanje romana „Čizmaši“ i „Zlotvori“ mnogo će biti jasniji kad se zna kroz kakvu je torturu njihov pisac prolazio.
Za ime Dragoslava Mihailovića prventveno se vezuju romani „Kad su cvetale tikve“, „Petrijin venac“ i „Čizmaši“, dok bi „Treće proleće“, iako prvi put objavljeno 2002, moglo i danas izazvati pravo iznenađenje, tim pre što u ovom romanu istovremeno prepoznajemo tipičnog Mihailovića i otkrivamo jednog potpuno novog pisca.
Ono što verovatno prvo pada u oči, to su dva dominantna motiva koja su se u ranijim Mihailovićevim delima nekad javljala zajedno, a nekad odvojeno, no u „Trećem proleću“ spojila su se u jedinstvenu celinu, a to su – Ćuprija i Udba.
Rodom iz Ćuprije, pisac se ovom kraju neprestano vraćao i kroz svoje je likove često oživljavao dijalekat koji je čak i u književnoj umetnosti bio zapostavljen, a kao bivšeg zatočenika Golog otoka i žrtve Udbine represije, Mihailovića su podjednako zanimale i sudbine političkih disidenata i sudbine onih koji su bili večite sluge režima i izvršioci prljavih poslova.
Upravo je u „Trećem proleću“ Mihailovićeva poetika doživela sublimaciju, jer ovde ćemo naći sve karakteristične motive Mihailovićeve proze, pa će nas neki momenti podsetiti na „Tikve“, neki na „Petriju“, neki na „Čizmaše“, neki na „Zlotvore“ – a opet će to biti nešto sasvim novo i ne toliko očekivano iz Mihailovićevog pera.
Započevši kao priča o posleratnim isleđivanjima i likvidacijama (stvarnih i izmišljenih) političkih protivnika u provinciji, roman „Treće proleće“ nas iznenada odvodi u prestonicu, i to možda bez dovoljne motivacije u okviru samog razvoja radnje, ali jedino ćemo tako osetiti naglu promenu u životu glavnog junaka, koji je takođe iznenada napustio zavičaj da bi se kroz relativno kratko vreme prilagodio novom podneblju i postao tipičan velegradski karijerista.
Ipak, zločini iz prošlosti i gresi iz sadašnjosti neće proći nekažnjeno, pa iako će pravdu sprovesti neko kome to nije dužnost, mora se priznati da drugačije nije ni moglo biti u sistemu koji je sâm po sebi formiran na zločinima, odmazdama, prevarama i ucenama.
Baveći se jednim specifičnim svetom i epohom tokom koje je sazrevao kao ličnost, Dragoslav Mihailović stvara svoja dela sa ciljem da spreči ono čega se plaši jedan junak „Trećeg proleća“: da ne dođe do zaborava i do večitog nerazumevanja, da ne ostane nepročitano ono o čemu i te kako ima šta da se napiše.
I nije se bez razloga kod političkih moćnika javljao strah da bi imena jednog dana mogla da im se nađu u romanu ako su se nameračili da osude pisca – jer osuđenicima su najčešće njihovi čuvari, potkazivači i tužioci najveća inspiracija za stvaranje umetničkih dela, što je Dragoslav Mihailović pokazao više puta, pa i u romanu „Treće proleće“.
Autor: Dušan Milijić