Trejsi Sijera: Snaga dolazi iz ljubavi

Koliko je u kriznim situacijama teško preduzeti nešto, kako se bezimena junakinja njenog hit trilera „Sama u noći“ bori protiv zla, ali i kako joj je za razumevanje ljudske psihe pomogla karijera advokatice, saznali smo od autorke Trejsi Sijere.

„Neko je bio u kući.“ Možete li zamisliti bolji početak trilera? Pripremljeni ili ne, tako ste odmah uvučeni u roman „Sama u noći“ Trejsi Sijere, koji kritičari opisuju kao jednog od najstrašnijih i najbriljantnijih trilera koji ćete pročitati. Napetost, zebnja i neizvesnost pratiće vas kroz knjigu od početka do poslednjih stranica.

Imali smo priliku da s autorkom koja je po zanimanju advokatica razgovaramo o inspiraciji za pisanje ovog debi romana i drugim zanimljivim temama iz privatnog života.

Koliko su spoljne prilike uticale na izbor teme Vašeg romana „Sama u noći“? Da li ste pre pandemije započeli ili želeli drugačiji roman da napišete? Koliko je korona u tome „pomogla“? Da li su zastrašujuće prilike iznedrile tako zastrašujući roman, kakav je „Sama u noći“?

„Sama u noći“ odvija se tokom pandemije, a veći deo romana napisala sam upravo u tom periodu. Zatvaranje je naše domove učinilo i utočištem i zamkom, što je tema koju sam istraživala kroz celu knjigu. To se takođe poklopilo sa mojom željom da proučim tradicionalne uloge žena, jer je dom oduvek bio „domen“ žena, ali istovremeno i kavez koji ih može odvojiti od spoljnog sveta.

Vaša bezimena glavna junakinja se u trenucima beznađa nada da je izgubila razum i pre bi pristala da je luda nego da je u pravu. Zašto nekad pristajemo da ostavimo uzde odgovornosti i predamo ih nekom drugom? Da li se tu krije dete i potreba za zaštitom koju nije imala?

Postoji stara izreka da „u rovovima nema ateista“. Kao i većina ljudi, protagonistkinja romana „Sama u noći“ nada se pomoći i zaštiti kada je ugrožena. U jednom trenutku želi da greši, čak i da bude smatrana ludom, jer bi to značilo da su njena deca sigurna. Mislim da smo svi doživeli krize u kojima se prvo oslanjamo na poricanje, ali brzo shvatimo da pomoć neće stići i da ćemo morati sami sebe spasti. Način na koji se junakinja romana „Sama u noći“ suočava s tim izazovom definiše ko je ona zaista.

Ona povremeno čuje glasove koji ohrabruju i demotivišu. Koji poslušati? U jednom delu kaže da je bolje nekad ne uraditi ništa. Ona uspeva teže od toga – da uradi nešto. Šta bismo mi učinili, kako reagovali da nam se slično dogodi?

Mnoge žene imaju samokritički glas u svojoj glavi. Ipak, samopouzdanje ne znači automatski i kompetentnost, a delovanje bez razmišljanja može situaciju učiniti mnogo gorom. Junakinja je fizički inferiorna spram naoružanog stranca i ima dvoje male dece koje mora zaštititi – sve je to stavlja u izuzetno nepovoljan položaj. Suočena sa svim ovim ograničenjima, prinuđena je da koristi alate koji su joj dostupni: inteligenciju, bolje poznavanje okoline, sposobnost da umiri svoju decu i spremnost da učini apsolutno sve kako bi ih zaštitila. Navikli smo da u fikciji gledamo trenirane akcione junake, pa je možda šokantno videti „običnu ženu“ u takvoj situaciji, ali to bi trebalo da nas podstakne da se zapitamo šta bismo sami uradili.

Njen je život dvaput uzdrman iz temelja. Sve što je građeno i podizano godinama srušilo se brzo i nepovratno. Kako je pronašla ravnotežu, ljubav i snagu u sebi kada je smrt bila na korak do cilja?

Na kraju dana pokretačka snaga junakinje „Sama u noći“ nije osveta, nije strah, niti bes, već ljubav. Njena volja za životom postaje još jača zbog trauma iz prošlosti: ona razume posledice koje bi njena deca pretrpela ako joj se nešto desi. Istovremeno, ona je realistkinja koja potpuno shvata šta će se dogoditi ako ne zaštiti svoju decu. Svakog dana moramo birati da istrajemo, da odaberemo život umesto smrti, a za junakinju ta snaga dolazi iz ljubavi – ne samo prema deci već i iz ljubavi koju je naučila da gaji prema samoj sebi.



Vaša junakinja kaže da je hrabrost možda samo trpljenje, da hrabrost ne postoji. Samo nekako treba pregurati. Šta Vi mislite: šta je hrabrost? Gde se može pronaći?

Hrabrost se ogleda u tvojim postupcima i tvojim izborima. Za mnoge ljude, u scenariju provale u kuću, hrabar potez je očigledan: suočiti se s napadačem i odlučno ga fizički savladati. Međutim, za junakinju, koja je u nepovoljnijem položaju, to bi bilo krajnje nepromišljeno. Njena hrabrost dolazi do izražaja kroz drugačije vrste postupaka. Često se u životu hrabrost svodi na to da napraviš korak po korak, bez obzira na težinu situacije.

Okamova oštrica sugeriše da je najjednostavnije rešenje verovatno istinito, što nije bio slučaj u „Sama u noći“. Ljudski karakteri i naravi vrlo su kompleksni i ne mogu se objasniti teorijama, jer im se uvek odupru. Mislite li, kao pravnik i pisac, da je zlo u ljudima racionalno ili iracionalno?

Da bi nešto bilo zlo, iza toga mora stajati racionalan um. Ne nazivate mačku „zlom“ zato što ubija miša. Tokom rada u svetu krivičnog pravosuđa na početku pravne karijere nisam videla nijedno zlodelo koje onome ko ga je počinio nije izgledalo racionalno, čak i ako je sa spoljne tačke delovalo nelogično. Iracionalniji i zastrašujući element je to što ljudi koji čine zlo retko sebe vide kao zle, već kao žrtve. Fraze poput „on me je naterao da to uradim,“ „nepravedno sam progonjen“ ili „sama je to tražila“ uobičajene su među onima koji čine zlo. Čak i posmatrač može pokušati da pronađe šta je žrtva „pogrešno“ uradila. Iako potpuno iracionalno, to je način da uverimo sebe da nećemo postati žrtve ako se ponašamo „ispravno“. Niko od nas ne želi da prizna koliko malo možemo kontrolisati najgore stvari koje nam se dešavaju.

Ne očekujete prezir državnih organa kada se nađete u životnoj opasnosti i kada su životi dece ugroženi, čija je dužnost da štite nevine. To se u Vašem romanu oseti kroz reči policijskog narednika da junakinja izmišlja, laže i želi pažnju. Birokratija je tako bezdušno sterilna, a to se vidi u opisu pogleda i očiju (njihove prazne oči, hladne, ledenoplave, oči, ledene oči policije). Uopšte, vrlo malo emocija i razumevanja za žrtve, kao da su teret sistemu.

Imam više razumevanja za policajce u „Samoj u noći“ nego što to većina čitalaca ima! Radila sam u organima reda i videla koliko je lako skliznuti u cinizam i sumnju. Braneći žrtve porodičnog nasilja, često sam viđala ne samo da autoriteti sumnjaju u preživele već i njihove sopstvene porodice – čak i kada su fizički dokazi nasilja bili očigledni. Većina ljudi krivi žrtvu, svesno ili nesvesno. Gotovo je nemoguće priznati da niste prepoznali zlo, da niste zaštitili, ili da je vaše razumevanje sveta pogrešno. Niko, bez obzira na pol ili profesiju, ne želi da se suoči s time koliko je nasilje nad ženama i decom uobičajeno. Želimo red i kontrolu. A da bismo to imali, mnogo je utešnije pomisliti da neko laže nego prihvatiti da se loše stvari dešavaju dobrim ljudima.

Zahvaljujući savetima svog oca, a to ste opisali i u romanu, uspeli ste da oterate pumu, koja Vas je označila kao plen. Možete li našim čitaocima objasniti kako se sve odigralo? I kako ste reagovali? Kako je najbolje zaštiti se od nje, ako se ustremi na nas?

Ovo je najautobiografskiji deo romana! Sva deca u Koloradu uče šta treba da rade ako naiđu na različite divlje životinje. Imala sam dvanaest godina, bila sam na planinarenju sa školom i sama na stazi kada sam ugledala pumu. Setila sam se obuke – pravila sam buku, kretala se polako i „učinila sebe većom“ podižući jaknu iznad glave. Ipak, puma me pratila oko pola milje. Znala sam da moram iskoristiti ovu priču u „Sama u noći“ jer tako dobro sažima teme romana. Kada sam stigla do svojih drugara, niko mi nije poverovao. Nijedan od njih. To je bio trenutak kada sam shvatila da ljudi radije biraju da se osećaju sigurnima nego da budu sigurni.

Kada bi postojao vodič Top 10 kuća koju bi svaki duh trebalo da poseti tokom života/smrti, verujemo da bi se i Vaša našla na toj listi. Živite u domu u kojem bi svaki duh poželeo da živi. Datira iz perioda pre potpisivanja Deklaracije o nezavisnosti i starija je od jednog od njenih potpisnika Tomasa Džefersona. Kako ste odlučili da živite na imanju sa koga bi većina verovatno pobegla glavom bez obzira?

Kada je reč o mom domu, istorija je veoma vidljiva. Imamo groblje, grafite stare 300 godina i skrivene prostore napravljene pre sto godina za sakrivanje dragocenosti. Mnogo ljudi je živelo i umrlo u toj kući, i to mnogima smeta. Ali ljudi su živeli i umirali svuda. Dobre i loše stvari su se događale svuda. Priznavanje toga i briga o starim i prelepim mestima samo produbljuje naše razumevanje istorije i naše ljudskosti. A kada je reč o duhovima, mnogo me više plaše živi, ljudski monstrumi nego natprirodni. Na kraju krajeva, samo sam videla žive kako nanose zlo.

Autor: Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 50

Foto: Alyssa Fortin