U taktu knjige

Kad dobro razmislim, u ovim beskontaktnim danima, ipak nam cvetaju kontakti na daljinu. Razmislite samo koliko ste sms ili viber poruka primili, koliko se čet grupa pokrenulo, koliko ste dobili raznih manje ili više duhovitih poruka, linkova, članaka… Tako i ja. Shvatila sam da sam kvantitativno pročitala najviše takvih sadržaja.



A onda, kako moj posao urednika sadržaja na sajtu Lagune, koji se posle prenose na mreže, zahteva da budem u toku sa zbivanjima u izdavačkoj industriji, pročitala sam mnoštvo članaka o tome koliko se knjižara u svetu privremeno zatvorilo, kako su Amazonovi magacini u svetu „leglo zaraze virusom“, kako se elektronske knjige odlično prodaju, koje i kakve knjige treba čitati tokom samoizolacije, kako podsticati decu da čitaju, o pokušajima da se papirne knjige čitaju na neuobičajenim mestima poput kade…

I sve u svemu, umorilo me je sve to. Dosadilo.

Pa sam posegla za knjigom koju mi je jedna koleginica iskreno hvalila. Rekla mi je da je to ona vrsta knjige koja joj je pomogla da bolje sagleda neke stvari u svom životu, da bi možda nešto i promenila da ju je ranije pročitala. To je ozbiljna preporuka. Iako sam uvek skeptična pred takvom vrstom komentara, a umem duboko u sebi i cinično da se nasmejem na tako krupne ocene o uticaju knjiga na život, ipak sam dala knjizi šansu. I dok ovo pišem, lagano je čitam, pažljivo promišljam o ovoj detaljnoj studiji ljubavi i institucije braka koju je moja generacija nasledila.

Možda sam se tada još nadao, u dnu srca se nadao, da postoji jedno telo, jedno jedino, koje u potpunom skladu odgovara onom drugom telu i može da ublaži žeđ čežnje i čemer zadovoljenja u nekom pitomijem miru – to je san koji ljudi uglavnom nazivaju srećom. Ali u stvarnosti tako nešto ne postoji; samo tada to još nisam znao.

A čovek ostaje sam zbog toga što je gord i ne sme da primi pomalo zastrašujući poklon ljubavi. Jer on ima ulogu koju smatra važnijom o doživljaja ljubavi. Zato što je sujetan.

Jedno vreme samoću doživljavamo kao kaznu, kao dete koje su ostavili samo u mračnoj sobi, dok se odrasli zabavljaju u susednoj. Ali onda jednog dana i mi odrastemo i saznajemo da samoća, ona prava, svesna samoća u životu i nije kazna, nije ni uvređeno i bolesno povlačenje, nije ekscentričnost, nego jedino čovekovo dostojno stanje. A onda više i nije teško podneti je. Kao da stalno živiš na prostranom i čistom vazduhu.

Čovek koji je napisao ove redove objavio je za života 46 knjiga, uglavnom romana. Savremenici su ga smatrali najboljim mađarskim piscem između dva svetska rata. Ali afirmisan i cenjen pisac nije odgovarao posleratnoj vladi, pa je 1948. godine zamoljen da napusti zemlju.

Šandor Marai je polako padao u zaborav. Devedesetih godina prošlog veka u Americi (gde je proveo veći deo svog izgnanstva) počinju posthumno da se objavljuju njegova dela, što je privuklo pažnju izdavača širom sveta…

„Tri lica jedne ljubavi“, roman koji trenutno čitam i od koga ne želim brzo da se rastanem, pisan je u drugoj polovini četrdesetih godina 20. veka, a dovršen osamdesetih. Ali ono što sve vreme intrigira jeste istančan predosećaj sumraka građanske klase i trijumf ljudske usamljenosti i otuđenja, teme koje su se nametnule u književnosti tek devedesetih godina prošlog veka.

I tako, još uvek neopredeljena u izboru onoga što mi se najviše dopada kod Maraija – rečenica, starovremski šmek, misli o umetnosti, o položaju pisca, o silovitoj ljubavi koja kad bljesne ne ume da se ugasi ili elegičan ton, ne znam – puštam ovu knjigu da mi pravi društvo i da me poduči ili podseti da ženska i muška ljubav nekad mogu da prate isti takt, a nekad takt može da bude toliko intenzivan da neko neminovno mora da napravi faux pas…
 
Ivana Misirlić, 31. mart 2020.