Posle zbirki priča-mozgalica, romana u zagonetkama i fantastičnih pripovesti, iz književne radionice Uroša Petrovića stigla je zbirka pesama za razmišljanje „Kamile su debele“, u izdanju Lagune, koju je ilustrovao Aleksa Gajić.
Pred mladim čitaocima i njihovim roditeljima su 32 kratke pesme o životinjama za „razmrdavanje najtananijih niti logike i brušenje oštrine uma“, koje uparene sa vrhunskim crtežima nude pravo književno zadovoljstvo. Knjigu obogaćuje i specijalni dodatak sa 32 zagonetna pitanja o životinjama.
„U zbirci pesama 'Kamile su debele' su pesme za decu i odrasle u kojima sam pokušao da dosegnem dodatni nivo, korak naviše, nevidljiv na prvi pogled. Volim da se igram rečima, da njima i u njima skrivam tajne. To jesu pesme o životinjama, ali će promućurniji čitalac brzo uočiti da su one i o ljudima, ovom vremenu, zabludama, mitovima, izgubljenim vrednostima i izuzecima“, kaže, za Novosti, Uroš Petrović.
Kako ste došli na ideju da se posle proze upustite u pisanje pesama?
Malo ljudi zna da sam prve književne nagrade dobijao za poeziju. Svojevremeno sam, kombinovanjem matematike i poezije, napisao pesmu od 10.000 strofa, krupnim fontom, na jednoj stranici A4 formata. Naravno, sve te strofe su smislene, različite i sadrže rimovane stihove.
Mogu li današnja deca da zavole poeziju?
Ako im zaista želimo dobro, morala bi. Na kraju, zavoleće ono uz šta rastu – na nama je da li će to biti lepe slike, reči i melodije ili banalni prostakluci. Onaj čije dete ne zna makar neke Ršumove pesme napamet, ne polaže mnogo na pamet.
Kako bi najmlađima trebalo razviti ljubav prema čitanju, da kvalitetnim knjigama posvete barem jednako vreme kao i kompjuterima, telefonima...?
Deca koja čitaju, dalje vide i dalje doguraju u životu. Čitajte im dok su mali. Mališani koji nisu makar uspavljivani zanimljivim pričama postaju bezličniji ljudi. Mislim da je, na primer, dobar trik ubaciti im nekoliko manje obimnih, interesantnih knjiga u dečju sobu – postaviti ih kao mamac, tu i tamo. Naići će, kad-tad, trenutak dragocene dokolice kada će zaviriti u njih. Ako se upecaju, eto nam umnijih i rečitijih ljudi u porodici.
Šta je ono što vas najviše zabrinjava u vezi sa tim kako današnja deca odrastaju, kako se vaspitavaju i školuju, kako se upućuju na kulturu?
Trebalo bi nam vanredno izdanje Novosti za odgovor na to pitanje. Evo samo nekoliko uzročnih problema savremenih detinjstava i logičnih posledica: manjak druženja uživo – manjak socijalnih veština, manjak čitanja – manjak veštine sa rečima, manjak kretanja – manjak spretnosti, manjak obaveza – manjak odgovornosti, manjak nelakih izazova – manjak radnih navika i istrajnosti, manjak razgovora – manjak razgovetnosti...
Kako je došlo do saradnje sa Aleksom Gajićem?
Ovo nam je treća zajednička knjiga. Čovek je ludi genije, u najboljem smislu tog izraza. Njegovi crteži predstavljaju korak naviše. Tek ćemo shvatiti kakvog savremenika imamo, ali nije važno – kao da bi nam bilo prvi put...
Koliko vas je ovo doba epidemije omelo u životu i radu? Kako podnosite dane izolacije?
Kao i većini ljudi, planirane aktivnosti su mi se brzo urušile, kao one satima uspravljane i vešto poređane domine. Ipak, brzo sam napravio nove planove – za vreme epidemije napisao sam novu knjigu, potom kompletan scenario za jednu dečju TV seriju za RTS i smislio novu stonu društvenu igru. Šta sam drugo mogao? Decu bi trebalo odmalena učiti da uvek pokušavaju da nevolju pretvore u prednost – od kukanja nikada ništa dobro nije nastalo, osim par često naručivanih kafanskih pesama.
Mislite li da će pandemija nešto promeniti u shvatanju života i rada, odnosu prema ljudima?
Nadam se da hoće. Nije loše ni to što ćemo jedno vreme svi da nosimo ove maske. To je prilika da se konačno malo više gledamo u oči, koje mnogo teže lažu.
Autor: Branislav Đorđević
Izvor: Novosti