Uroš Petrović: „Stvaranje knjige je usamljenički posao“

Nije nikakva neobičnost Uroša Petrovića da unosi novitete u književno stvaranje i iznenadi nas posve istim. Nakon niza njegovih romana u kojima je armiju najmlađih čitalaca, pa i mnoge ljubitelje knjige svih generacija vešto provodio kroz tajne lagume njegovih zagonetnih priča, Uroš Petrović se ovaj put oglasio novom knjigom u posve novoj formi. Uskoro u Laguni izlazi njegova knjiga „Priča o Jangu“, koja je po svim aspektima sasvim drugačija od svih njegovih naslova do sada. 


Nije nikakva neobičnost Uroša Petrovića da unosi novitete u književno stvaranje i iznenadi nas posve istim. Nakon niza njegovih romana u kojima je armiju najmlađih čitalaca, pa i mnoge ljubitelje knjige svih generacija vešto provodio kroz tajne lagume njegovih zagonetnih priča, Uroš Petrović se ovaj put oglasio novom knjigom u posve novoj formi. Uskoro u Laguni izlazi njegova knjiga „Priča o Jangu“, koja je po svim aspektima sasvim drugačija od svih  njegovih naslova do sada.
 
„Reč je o grafičkoj noveli, istinitoj pripovesti o uticaju jednog francuskog buldoga na moj životni put. Ilustracije je radio čuveni Aleksa Gajić, koji radi uglavnom stripove za Francuze a autor je i prvog srpskog dugometražnog crtanog filma za odrasle – 'Edit i ja'. Obojica smo u tu knjigu uložili mnogo kreativne energije, mislim da će se to jasno videti“, kaže Uroš Petrović za naš list, u intervjuu načinjenom u jeku njegovog angažovanja na novoj igri „Zagonetne domine“.
 
„Posle velikog uspeha stone društvene igre 'Martina zagonetna kutija' (Nagrada Prijatelja dece Srbije za igračku godine, nekoliko meseci se brže prodavala nego što smo uspevali da je proizvodimo), radim na novoj igri – 'Zagonetne domine'. Reč je o igri drvenim dominama koja zaista tera um na pokretanje svih vijuga. Ostalo neka ostane kao iznenađenje. Trebalo bi da izađe u narednih par meseci. Radimo je načinjena od najkvalitetnijih materijala i izgledaće svetski“, ističe naš sagovornik.
 
Kako ste proveli letnje mesece koji su već za nama? Poznato je da ste veliki ljubitelj prirode i da je upravo priroda neiscrpan izvor Vašeg nadahnuća… 

Boravio sam ovog leta u nekoliko NTC kampova za decu – tamo smo rešavali zagonetne priče i pitanja pored logorske vatre, pravili kolibe i radili ostale nezaboravne stvari. Bili smo na Gučevu, Durmitoru, Jahorini, u Sisevcu... Gradska deca se na planini menjaju, učili smo ih i kako da uče, slikaju, razmišljaju. Interesovanje za te kampove je sve veće, deca se vraćaju puna utisaka, samopouzdanja, ideja i novih znanja. To je zaista nešto čemu se vredi posvetiti – tako se, makar malo nabolje, menja svet. 

Sa doktorom Rankom Rajovićem (dupli doktor – i doktor nauka i lekar) i našim međunarodnim timom dalje radim na razvoju NTC sistema učenja, tog našeg inovativnog program koji se već godinama primenjuje u dvocifrenom broju država u Evropi. Uz pravu primenu, rezultati su vidljivi već posle nekoliko nedelja. U međuvremenu su mi izašle dve knjige u Sloveniji, tako da su sada objavljene na već sedam jezika. Dosta vremena provodim u toj prelepoj alpskoj državi – mislim da bismo se mogli čvršće povezati sa Slovenijom. Puno toga možemo naučiti od njih, ali i uzvratiti istom merom, za korisne plodove te saradnje za oba prostora. Putovao sam malo ovog leta po regionu. Često su me i na tim prostorima zaustavljali na ulici što zbog knjiga, što zbog NTC programa, što zbog kviza 'Lavirint'. Izgleda da ćemo ipak zauvek ostati usko povezani, ma šta o tome neki maštali. Takođe, postao sam i počasni građanin jednog malog, lepog mesta u Vojvodini. Neću mu navesti ime, jer bih voleo da ostane onako mirno, malo poznato i savršeno. Takođe, nedavno  sam od velikog žirija stručnjaka i stvaralaca za decu dobio nagradu „Knjiga godine“ za roman „Karavan čudesa“.
 
Pišete za decu, stvarate za decu, bavite se važnim pitanjem za najmlađe, pitanjem učenja, dosta vremena provodite radeći u kampovima za decu. Kako ste odabrali ovaj put?

Veliki deo vremena i energije posvetio sam radu sa decom, jer je njihovo društvo jedno od najsmislenijih okruženja za delanje. Sa doktorom Rankom Rajovićem držim predavanja učiteljima i vaspitačima o našem NTC sistemu učenja u mnogim vrtićima, školama i fakultetima u zemlji i inostranstvu. Želim da prenesem važne poruke o drugačijem pristupu obrazovanju. Dete odustaje od učenja, čak i od igre, samo ukoliko mu ponuđeno nije dovoljno zanimljivo i inspirativno. U suprotnom, nema granice u tome šta, koliko brzo i uspešno može da savlada.

Kako ste zakoračili u svet književnosti? Šta je presudilo da u nizu Vaših interesovanja upravo književnost odnese pobedu?

Mislim da je neočekivani usud mog prvog romana „Aven i jazopas u Zemlji Vauka“ odlučio umesto mene. Ta knjiga je odlutala, našla se na pravom mestu u pravo vreme, te sam dobio jedno pismo iz Novog Sada. Autor tog pisma, koje bi već odavno požutelo da nije bilo elektronsko, danas piše pogovore za moje knjige, i nosi lavovski deo odgovornosti za moje okretanje ka književnosti kao primarnoj umetnosti. 
 
Kako je tekao Vaš književni put?

Iako i sam dosta lutam, broj tačaka do kojih sam dosegao je zanemarljiv naspram broja čudnih mesta na koja su dospele moje knjige. Zajedno su dosegle ogroman tiraž, i normalno je da je tih stotinak hiljada lutalica odavno upoznalo više ljudi i prostora nego što ću ja ikada.  

Imate li određene ciljeve kada je književno stvaralaštvo u pitanju?

Ne volim detaljne planove a volim neodređene ciljeve, čiji se samo obrisi vide. Odavno sam shvatio da nije sav smisao u cilju, da ga možda i više ima u putu.

Da li ste razmišljali o tome da počnete da pišete za odrasle?

Čak ni to ne planiram. I ovako, događa se da su polovina čitalaca mojih knjiga sasvim pristojno odrasli. Nisam čak ni siguran da „Deca Bestragije“ nije roman za odrasle, koji će, sasvim sigurno, čitati i deca. Istu rečenicu sam mogao da sročim i obratno, i ne bih pogrešio. Postoje nivoi čitanja – rukopis deca mogu čitati kao napetu avanturu, odrasli će ga doživeti i kao alegoriju na današnji, ništa manje strašni, svet. Vreme u kome se odvija radnja romana i vreme u koje je pisan, često su i neminovno prepleteni. I sam sam, čitajući ponovo neka dela koja sam upoznao u mladosti, bio iznenađen njihovom promenom – naravno, promena se odvila samo u meni, u tim knjigama se samo odrazila. To je jedno od čudesa čitanja.  

Književnost pak nije jedina u domenu Vašeg stvaranja. Uspešno se i dugo godina bavite fotografijom, aktivni ste u MENSI…

Teško mi je da povučem granicu između termina za stvaranje i slobodnog vremena, između rada i igre. Ja sam se, maštajući o idealnom zanimanju, i nadao da će mi se jednog dana sve to izmešati, da ću raditi samo ono što mi liči na igru, makar po pristupu. Tako sam, na primer, uživajući u spontanom fotografisanju ljudi i predela malim fotoaparatom, odjednom shvatio da su moji radovi već naširoko poznati, da se objavljuju i štampaju od Japanu do Čilea, da krase mnoge knjige i kalendare, da mi se uz ime, pored „književnik“, sve češće dodaje i „fotograf“. Pa dobro, poželeo sam dobrodošlicu i toj profesiji, i nastavio dalje.  

Kada smo kod fotografije, šta Vas u ovoj oblasti stvaranja okupira, kada ste zapravo počeli da se bavite fotografijom?

Kao dečak sam mnogo crtao, i već sa jedanaest godina pravio crteže za koje niko nije verovao da nisu delo odraslog umetnika. Iako i danas ponekad nešto nacrtam, mislim da je opšte ubrzavanje vremena presudilo da lepotu okruženja više beležim fotografijom. Još u doba analognih fotoaparata dobijao sam prve nagrade na konkursima na kojima sam učestvovao. Kada se pojavila digitalna tehnologija, sve je bilo mnogo lakše. Internet se pretvorio u neuronsku mrežu planete, pa su se granice urušile, a to uvek otvara nove vidike.   

Teme na koje pišete su univerzalne, jednako zanimljive za svu decu na planeti. Slovite za veoma prevođenog pisca sa ovih prostora. U kojoj meri je po Vama i za Vas uslovno rečeno skučen jezički prostor u kojem stvarate  izvesna prepreka, usporavanje u izvesnom smislu?   
      
Stvaranje na jeziku koji ne spada u velike književne jezike jeste otežavajuća okolnost za prevođenje, ali i izazov. Uraditi nešto uprkos teškoćama – to se računa. Na kraju, sve vredi upravo onoliko koliko je truda uloženo da se do toga dođe.

Kako je to biti pisac biti pisac u zemlji Srbiji? Može li se živeti od pisanja?

Može, iako nije dovoljno samo napisati dobre knjige. Jako je važno imati i vrhunskog, agilnog izdavača, na kraju, i sreće. Kada se tri navedene stvari poklope, eto prilike da ostvariš ono što se često navodi kao neostvarivi ideal – egzistencija od pisanja.   

Da li možete da zamislite  sebe kao američkog pisca? Šta bi to sve bilo drugačije?

Da sam američki pisac, bio bih već bezobzirno bogat, ušao bih neminovno u opasno opuštajuću zonu komfora, te bih mnogo manje radio i uživao u tome. Ne šalim se. Ovako je bolje i zabavnije. I da nisam u pravu, bar je moj stav apsolutno ispravan i lekovit. 

Stvarate, pišete u jednom sasvim posebnom ambijentu, Vašem ateljeu u kojem nastaju i realizuju se sve Vaše ideje, oživljavaju književni likovi. Otkrijte nam deo tajne tog magičnog mesta?

Stvaram u jednom zanimljivom prostoru. Ne bih mnogo opisivao svoj atelje – dovoljno je zamisliti prostor u kome se nalazi, između ostalog, više od dvadeset različitih kompasa, aboridžinskih bumeranga i avanturističkih šešira.

Zanimljivo je da nižete odista velike uspehe u različitim oblastima stvaralaštva. Uz to, gotovo jednako ste posvećeni i pisanju i fotografiji i radu sa najmlađima. Postoji li neka posebna formula organizacije života i rada koje se držite kako biste sve uspeli da postignete?
  
Meni se uopšte ne čini da sam suviše organizovan. Često se i sam iznenadim kada se osvrnem unazad, i vidim količinu i raznolikost novonastalih radova.

Ako govorimo o uzorima u književnosti i umetničkom stvaralaštvu koji su Vaši?

Pre bih mogao da govorim o inspiratorima, nego o uzorima. Taj krug je toliko prostran, da su se u njemu komotno smestili i Tolkin i Tadej i Tagore. Mnogo sam naučio od Ršuma, a kada to kažem ne mislim samo na književnost. Volim da čitam Markesa, sviđa mi se kako ume da te vrti kroz pasuse čineći osećaj kao da se ležeći na gumenom čamcu spuštaš niz živahne bukove planinske reke – iskusio sam i jedno i drugo više puta te mi se čini da ta iskustva mogu sasvim savesno da poredim. 

Kako komunicirate sa čitaocima? Kako biste zapravo profilisali svoje čitaoce, budući da pišete za decu, ali Vaše knjige čitaju i deca i odrasli…

Mnogo ljudi srećem na predavanjima, književnim susretima, čak i na naoko besciljnim lutanjima – neprocenjivo! Pa sve likove iz knjiga sam upoznao uživo, i one koje sam u knjige uveo svesno, i one koji su tu naoko pojavili sami, niotkuda. Dobijam od čitalaca tridesetak elektronskih pisama nedeljno. Već sam poredio internet sa neuronskom mrežom planete, ovo se nadovezuje i uliva u istu priču. Događa se nešto čemu se niko nije nadao.  Moji čitaoci su pametni i radoznali! Čini mi se da je to jedini zajednički imenilac onih koje srećem i koji kažu da čitaju moje knjige. Inače, po svemu ostalom su šaroliki i raznoliki, polom, uzrastom, lokacijom...

Kako pišete? Kako kod Vas teče taj proces, imate li neke posebne rituale, pravilo, režim rada?

Pišem noću, kad kopnena vreva utihne. Ne pišem svake noći, ali svakoga dana stvorim nešto što juče nije postojalo. Nekada je to crtež, nekada fotografija, nekada samo jedno zagonetno pitanje. Kada se tako pristupi životu, sopstveni opus te veoma brzo iznenadi svojim obimom i raznovrsnošću. Pišem tako da sam sebe iznenadim – nemam plan rada, sinopsis, ništa što bi kanalisalo ili kalupilo radnju. Unutar bio kakvih ograda se osećam skučeno, tu malo ličim na divlju životinju. Inače sam pitom. Pišem uglavnom noću, na laptopu, i to tako da su mi uvek otvorena bar dva teksta  - jedan laganiji, veseliji i jedan zahtevniji, teži. Takođe otvorim i program za sređivanje fotografija. Onda osluškujem inspiraciju – radim nešto samo dok uživam u tome, jer sam siguran da se raspoloženje pri stvaranju neminovno prenosi na delo. Kada osetim napor, pređem na nešto drugo i tamo ponovo bivam svež, razigran i radoznao. I tako u krug.

Po Vašoj knjizi „Peti leptir“ snimljen je prvi srpski film rađen u 3D tehnici. Kakvo iskustvo nosite nakon rada na ovom filmu?

Prvi put sam ga pogledao na premijeri, podelio sam tu čar sa publikom. Jedva sam izdržao da je dočekam, ali sam do sada naučio da strpljenje često gradi nagradu. I zaista, tada, na velikoj premijeri u Sava Centru doživeo sam sve kao i publika – prisustvovali smo nečemu novom, drugačijem od svega što je srpska kinematografija uradila od svog postanka. Na kraju projekcije, dugotrajan aplauz filmskoj ekipi sve je rekao, sa manje reči i više smisla nego bilo šta što bih ja dodao.

Kako je izgledala saradnja sa filmotvorcima? U šta ste se „mešali“, u šta ne?

Mešao sam se samo tamo gde sam pretpostavio da mogu da pomognem, da dodam još malo vetra u jedra. Svako od ljudi angažovanih na tom filmu pažljivo je biran i svoj posao zna bolje od mene. Ja sam, na primer, uživao u ulozi vodiča filmske ekipe u obilazak planine Tare, radi izbora lokacija za snimanje. Tu sam prilično dobar.  

Kada poredite rad na knjizi i tvorenje filma, šta uočavate? Kako Vam sve to zapravo izgleda?

Film se u značajnoj meri razlikuje od knjige. Mislim da je sjajno što je iz jednog dela nastalo novo – gotovo sasvim drugačije. Radost je tim povodom dva puta veća. Onaj koji bude čitao knjigu i gledao film doživeće ne duplu, već dve avanture. Inače, stvaranje knjige je gluvonemi, usamljenički posao, dok je rad na filmu bučna sinergija velikog broja ljudi. Oba procesa predstavljaju posebnu vrstu umetničke čarolije.

Koju svoju knjigu smatrate najdražom?

„Martina velika zagonetna avantura“ je sigurno moja najlepša knjiga do sada. Pored nestvarno lepih ilustracija maestra Dejana Mandića (uz svesrdnu pomoć pametno angažovane stilistkinje svih likova iz knjige Nataše Hadžimanov), na kraju ove mozgolomne avanture sledi i neočekivani završetak – prvi put u istoriji pisanog slova, čitaoca će njegov um naterati da donese odluku o kraju knjige, nezavisno od onoga šta taj čitalac svesno želi! Bio sam nestrpljiv da vidim koliko će čitalaca uspeti da reši jednu ili drugu od poslednje dve mozgalice i da li će iko rešiti obe? Osluškujući svoj osećaj, shvatio sam da se jako dobro zabavljam stvarajući ovakve knjige – ispostavilo da je uživanje pri pisanju upravo srazmerno osećaju pri čitanju istih. 

Puno putujete, i pametno birate destinacije. U kojoj meri Vas putovanja nadahnjuju za pisanje i koliko su Vam od pomoći pri samom pisanju? Da li su predeli iz Vaših knjiga i likovi u njima osobe koje srećete na svojim putešestvijima?

Postoji izraz „putovati kroz život“. Možda sam ja to, nekako nespretno ali i sretno, bukvalno shvatio. Predeli i lokacije koje opisujem u knjigama postoje – obišao sam ih, možda još malo obojio maštom i snoviđenjem, pa tek onda opisao.

Koliko Vas, kao stvaraoca, bilo da je to književnost ili fotografija pak napaja tišina koju još u divljini čovek može da potraži i pronađe?

Napajam se na raznim izvorima. Bolje je kada ih je više. Trudim se da su mi bar dva u svakom trenutku u blizini. Tišina i divljina su svakako najizdašnija vrela, ali nisu za potcenjivanje ni sasvim obična mesta – mnogo toga uobičajenog možemo da pretvorimo u magično, ako ga samo malo pogledamo iz drugog ugla, osmehnuti, kroz trepavice. 

Govori se da ste pomerili  granice u srpskoj književnosti za decu. Kako Vi  vidite to pomeranje?

Bilo je nenamerno. Pišem zato što to volim, i istog trena kada nestane čarolije, prestaću. Valjda me vuku te staze kojima niko nije išao, čini mi se da je to meni nekakav preduslov za pravu pustolovinu, pa bila ona prava ili umna.

Biti drugačiji u ma čemu, pa i u pisanju znači i biti i hrabar i lud malčice, a biti drugačiji, poseban i uspešan u tome sto radiš nekako neminovno donese i neprijatelje ili blaže rečeno nenaklonjene ili već.

Kako se odnosite prema toj pojavi?  Šta znači biti izvan klanova, da ne kažem iznad svega  da li je to uopšte moguće?

Opet je reč o nenamernom statusu. Naravno da sam se trudio da budem uspešan, učim svaki dan i dalje. Jednom sam leteo balonom iznad Srbije – voleo bih da taj osećaj kada si uzdignut iznad prizemnih misli mogu da prenesem i na neke životne situacije. Nekada uspe, nekada ne. Valjda je život tako nabaždaren... Možda je to i dragocen zakon jer da nema loših epizoda ne bismo ni prepoznali dobre. Ta lekovita promisao može da se prenese i na misli, ljude, knjige... sve. Sve na svetu vredi upravo onoliko koliko je teško do njega dopreti. Zato su tartufi najskuplje a možda i najukusnije gljive – da rastu na granama ne bi imale ni takvu cenu ni takav ukus. Isto je sa ostalim postignućima.

Kako bi glasio Vaš savet mladom piscu?

Dovoljno sam mudar da znam da nisam dovoljno mudar da bih mladom piscu išta mudro mogao da savetujem!

Imate li životni moto i kako on glasi?

Dopada mi se onaj „Carpe diem“ – Uhvati dan...
 
Autor: Mila Milosavljević
Izvor: Ekspres