Uspešne knjige za koje se kasnije utvrdilo da su delo prevaranata, 3. Deo

Prošle i pretprošle srede smo objavili prvih 6 dela koja su bila popularna i voljena, ali se ispostavilo da su, zamislite, fiktivna. Iako je fikcija neodvojiva od književnosti, čitaoci nekad umeju da budu vrlo surovi i da ne praštaju obmanu autorskog identiteta.

Ove priče su izuzetno zanimljive, pa iako nam ovi naslovi nisu obavezno poznati, veoma je interesantan sam kontekst iz koga su ponikle.


 
„Srce je najveći prevarant“ i „Sara“

Ove dve knjige navodno su bile delo Dž. T. LeRoja, literarne senzacije poznih devedesetih i ranih dvehiljaditih. Njegove knjige predstavljale su autobiografsku fikciju i bile su, navodno, inspirisane problematičnim detinjstvom. Kao dete, LeRoj je radio kao maloletna prostitutka travestit, i to zajedno sa majkom, prostitutkom i zavisnicom od droge. Sa samo 13 godina, postao je zavisan od heroina i potucao se ulicama San Franciska.

LeRoj navodi kako je prvo seksualno iskustvo imao sa pet ili šest godina i kako je redovno dobijao batine i bio silovan. A onda je stiglo spasenje. LeRoja je pronašao socijalni radnik koji ga je uputio psihologu. Psiholog ga je podsticao da piše i ispostavilo se da mu to zaista ide od ruke.

LeRoj je 1997, sa sedamnaest godina, objavio prvi tekst u antologiji „Do koske: Memoari o bolu, besu i strasti“. Priča je govorila o tome kako se prerušio u svoju majku i zaveo njenog momka. Dž. T. je 2000. godine objavio roman „Sara“, a godinu dana kasnije zbirku priča „Srce je najveći prevarant“. Knjige su naišle na dobar prijem i LeRoj je počeo da sklapa prijateljstva sa poznatim ličnostima. Iako je u početku to odbijao, polako je počeo da se pojavljuje u javnosti.

Međutim, posle izvesnog vremena je otkriveno da se iza pseudonima Dž. T. LeRoj zapravo krije Lora Albert, udata žena petnaest godina starija od LeRoja. Na zakazanim javnim nastupima, umesto Lore se pojavljivala njena snaha, Savana Nup. Ipak, bilo bi fer naglasiti da Lora Albert nije izmislila sadržaj svojih knjiga. Baš kao i LeRoj, ona je kao devojčica trpela zlostavljanje, a kao tinejdžerka bila je smeštena u grupni starateljski dom.



„Fragmenti“

Memoarska knjiga „Fragmenti“ Binjamina Vilkomirskog govori o piščevom detinjstvu, provedenom u nacističkim koncentracionim logorima Majdanek i Aušvic. Objavljena je 1995. godine u Nemačkoj, i odmah je izazvala pravu senzaciju. Ubrzo zatim, prevedena je na 12 jezika i objavljena u Sjedinjenim Državama i Britaniji. Osvojila je Nacionalnu jevrejsku književnu nagradu u Americi, književnu nagradu britanskog magazina Džuiš kvoterli i nagradu udruženja žrtava holokausta u Francuskoj.

„Fragmenti“ govore o dečaku koji je gubi celu porodicu u masakru u letonskom gradu Rigi, a zatim biva odveden u logore smrti u Poljskoj. On nekako uspeva da preživi užasne uslove života u logoru, a po završetku rata odlazi u sirotište u Švajcarskoj odakle ga usvaja jedan švajcarski bračni par.

Knjiga je 1995. predstavljala senzaciju, prodaja je išla odlično, a čitaoci i recenzenti bili su oduševljeni i ganuti. Vilkomirski je putovao svetom i prepričavao svoju životnu priču uplakanoj publici i novinarima. Međutim, jednog dana je na red da intervjuiše pisca došao mladi švajcarski Jevrejin Danijel Gancfrid. Gancfrid je prethodno zapisivao očeva sećanja na Aušvic, i kada je čuo priču Vilkomirskog, učinilo mu se da tu nešto nije u redu. Bacio se na istraživanje i uskoro otkrio da je Vilkomirski zapravo rođen u jednom selu u blizini švajcarske prestonice, Berna. Majka mu je bila neudata pa je odlučila da dečaka smesti u sirotište, odakle je usvojen i odveden u Cirih.

Tako se otkrilo da Vilkomirski nije ni Letonac, ni Jevrejin. I samo piščevo ime bilo je izmišljeno. Binjamin Vilkomirski je zapravo bio Bruno Deseker i nikada nije bio u koncentracionom logoru. Gancfridov ekspoze objavljen je u švajcarskoj štampi i doveo je do piščevog kraha. Deseker je odbijao da odgovori na optužbe, a njegova knjiga je ubrzo u očima čitalačke javnosti postala ono što je u stvari oduvek i bila – obična fikcija.

„Poznat u celom gradu“

U ovom romanu, pisac Deni Santijago opisuje život i istočnom delu Los Anđelesa. Knjiga je 1983. pobrala brojne pohvale za upečatljiv prikaz problema sa kojima se suočava zajednica američke populacije meksičkog porekla. Američka akademija i institut za umetnost su 1984. godine dodelili romanu književnu nagradu „Rozental“.

Knjiga verovatno ne bi naišla na tako topao odziv da se znalo da je Santijago zapravo bio Danijel Luis Džejms, sin bogatog kanzaškog biznismena, koji je završio Jejl. Između ostalog, Džejms je u prošlosti sarađivao sa Čarlijem Čaplinom na pisanju scenarija za film „Veliki diktator“. U jednom periodu bio je član Komunističke partije i u vreme kada se Holivudom širio strah od komunizma, zajedno sa suprugom pozvan je da svedoči pred kongresnim Komitetom za antiameričke aktivnosti.

Od tada je uspevao da dobije samo posao scenariste filmova B produkcije i ubrzo je potpuno nestao sa filmske scene. Narednih 25 godina proveo je radeći kao socijalni radnik u jednoj crkvi u istočnom Los Anđelesu. Tu se susreo sa latinoameričkom kulturom koja ga je očarala i inspirisala da počne da piše pod lažnim imenom.

Do objavljivanja njegovih priča „Denija Santijaga“ došlo je pukom slučajnošću. Džejms i njegova supruga iznajmili su holivudsku kuću pisca Džona Gregorija Dana koji je pročitao priče i poslao ih svom njujorškom agentu. Dan je na kraju bio taj koji je prevaru razotkrio u segmentu Njujork tajmsa posvećenom književnoj kritici 1984. Džejmsa je zapravo obradovao kraj ove šarade, jer je konačno mogao da razgovara sa drugima o svojim knjigama.



„Putovanja ser Džona Mandevila, viteza“

„Putovanja ser Džona Mandevila, viteza“ navodno je napisao pomenuti ser Džon Mandevil, najveći putnik srednjeg veka. Knjiga je svojevremeno bila izuzetno popularna i „citirana na jedanaest jezika punih pet vekova“. Smatrana je dobrim vodičem za hodočasnike koji su posećivali Jerusalim. Dok se prvi deo zaista bavi Svetom zemljom, u drugom se mogu pronaći informacije o istočnom svetu iza granica Palestine.

Danas je, međutim, dobro poznato da su „Putovanja ser Džona Mandevila, viteza“ zapravo zbirka priča izabranih i kopiranih iz izveštaja drugih putnika, i da ih je Mandevil jednostavno ulepšao dodajući izmišljene detalje. Drugim rečima, niko ne zna da li je Mandevil uopšte putovao.

Ser Džon u knjizi izjavljuje da je vitez Sent Olbana, ali njegov stvarni identitet je nepoznat. Hroničar iz 14. veka, Žan dʼUtrmez iz Liježa, navodi da je stvarni pisac najverovatnije lekar Žan de Burgonj. Drugi su pak verovali da je sam dʼUtrmez autor knjige. Vremenom se pokazalo da su sve ove spekulacije netačne, a ime pravog pisca je ostalo obavijeno velom misterije sve do danas.

Za one koji su propustili prvi deo ove priče, mogu ga pročitati ovde, a drugi deo ovde.
 
Izvor: 10bestenliste.com
Prevela: Jelena Tanasković