Vesna Radusinović: Svako ima pravo na svoju istinu

Sa Vesnom Radusinović, autorkom koja živi svoje snove, veruje u čuda i u ljubav na poslednji pogled, razgovarali smo, pre svega, o novom romanu „Preživeti smrt“, ali i o temama koje su velike kao sâm život.

Foto: Luka Šarić 

S pravom bi se moglo reći da je poput udara groma odjeknula vest da je Vesna Radusinović napisala i objavila novu knjigu „Preživeti smrt“, jer smo je, nakon bestselera „Vatra i led“, dugo čekali. U ovoj vreloj ljubavnoj priči, smeštenoj u svet bez pravih moralnih vrednosti, upoznajemo dve dinastije, njihove bolesne ambicije, smrtonosne tajne, i dvoje mladih ljudi koji pokušavaju svoju sreću da odbrane od naleta društva ozračenog destrukcijom. Postavlja se pitanje da li će u tome uspeti.

Dok se polako priprema za svečanu promociju knjige, sa Vesnom smo detaljno razgovarali o novom romanu, ali i o mnogim drugim životnim temama.

Kada se u salonu lepote Fortuna upoznaju Vera i Nada, glave dveju imućnih i uticajnih porodica, očekivali bismo da je simbolika imena uvod u ljubavnu priču koja će nas voditi mirnim tokom. Međutim, ništa nije onako kako se na prvi pogled čini. U kovitlacu porodičnih ambicija dvoje mladih ljudi pokušava da pronađe put do sreće. Poput grčkih bogova, roditelji upravljaju sudbinama svoje dece, ali izgleda da preterano uplitanje dovodi do neočekivanih posledica. Do kakve su zamisli došle Vera i Nada? Kakve planove kuju porodične imperije u Vašem najnovijem romanu „Preživeti smrt“?

Ni u životu nikada nije istina čak ni ono što vidite, niti ono u čemu ste na neki način i lično učestvovali, jer svako ima pravo na svoju istinu i obilato to pravo i koristi. Vera i Nada su dve srpske majke u zrelim godinama, prilično imućne, situirane, statusno se vode pod „moćne žene grada Beograda“. Nada ima sina za ženidbu, koji beži od braka kao đavo od krsta, a Vera ćerku Lanu, kojoj bi brak sa Nadinim sinom Stefanom, budući da je porodica pred bankrotom, doneo razne benefite, koje ozbiljan i „čist“ novac sa sobom nosi. Vera u Laninoj udaji vidi spas i sigurnost za svoju ćerku, a Nada u sinovljevoj ženidbi šansu za naslednika imperije. Dakle, njih dve su tu na istom zadatku. Nada ne zna da je Verina porodica pred bankrotom zbog kockarskih dugova njenog muža Svete, jer se i to dâ sakriti sa nekoliko skupih večera, dizajnerskih krpica i nekoliko komada nakita iz tobožnje porodične riznice zvane „zlu ne trebalo“. I sve su one lepo smislile, čak su se Stefan i Lana veoma dopali jedno drugom, ali… Naravno da Stefan nije pričao majci o svojoj strastvenoj vezi sa slikarkom Zojom, njenom dobrom prijateljicom i ženom zbog čijih je pogleda goreo i spolja i iznutra.

Vera i Sveta, pored Lane, imaju i ćerku Lidiju. Lana i Lidija su pravi primer antipodnih ličnosti: uz poneku ljubavnu aferu, Lidija je udata za fudbalera s milionskim ugovorom, deca su u internatu. Da li je druga ćerka Lana zalutala u 21. vek, kada ne želi ni novac ni status već ljubav, veliku i pravu, „strasnu tako da sve gori“?

Jesu antipodi, u pravu ste… U poplavi današnjih, mahom silikonskih devojaka, neopterećenih znanjem i obrazovanjem, Lana deluje kao arhaična pojava, kao biće sa druge planete. Ili kao da je zaista zalutala u ovaj vek i u ovo vreme. Njoj će se i desiti ono što tako silno priželjkuje, ali će to imati veliku cenu… Uostalom, velike stvari nemaju malu cenu… Lidija je priča za sebe, ali se i ona na svoj način bori za sve: za sestru, za Veru koja nije njena biološka majka, za oca kockara. Lidija je dete mangup, odraslo po kazinima, duhovita i svoja, na momente deluje prosto, ali suštinski je Lidija veoma složen i zanimljiv lik, od koga možete ocekivati svašta… Ona uvek uradi ono što se od nje najmanje očekuje i kao što bi retko koja žena, doduše u rasponu od nervnog sloma do smeha, Lidija prihvata i to da je njen muž gej, beznadežno zaljubljen u fudbalera Turčina, a da ni njegov konto u banci nije baš onoliki koliki je mislila da jeste. No Lidija je shvatila njegovu iskrenu muku i cenila to što joj je sve ispričao, te uradila najbolje za sve njih, ne trepnuvši i ne pokazavši ama baš ni tračak sujete.

Čime slikarka Zoja privlači Nadinog sina Stefana? Čemu on to ne može odoleti? Ona kao da je otelovljenje ženske instinktivne prirode. Ima li nešto i u njenoj nezauzdanoj prirodi, ispunjenoj strastvenom kreativnošću?

Nadina prijateljica Zoja je za Stefana ljubav i strast i želi je kao nijednu ženu pre nje. Zoja je eros i tanatos i vatreni tango, ali i rulet života i smrti smešten u licu i telu anđeoskog đavola čulne divlje i raskošne lepote. Ona u Stefanu budi želju iste sekunde kada je samo pogleda, uvek i svuda, ona je gospodarica njegovog tela i uma i vešto koketira sa tim. Nažalost, Stefan ne naslućuje kakvi demoni Zoju opsedaju.

Roman „Preživeti smrt“ možemo čitati i kao roman kritike savremenog društva. Šta to današnjem svetu nedostaje, zbog čega je ponor na vidiku? Zašto je danas sve manje hrabrosti i odlučnosti u ljudima da preuzmu uzde sopstvenog života?

Ovo je moj, verovatno, uzaludni vapaj u pustinji, sve čemu se ja smejem, tome se vaskoliki srpski svet divi, ono što ja smatram poremećenim i iščašenim, u tome većina vidi obrazac za uspeh u životu... Zato im ja i smetam, jer im zagorčavam povremeno život zdravim razumom, inače bi nesputano uživali u zivotu obogaćenom glupostima i idiotarijama. Ali to sam već toliko puta opisala, čini mi se najbolje u „Srcu od silikona“, kad sam nevaspitano tražila od svojih junakinja da operišu mozak, a ne grudi i zadnjice.

„Preživeti smrt“ je roman koji ima otvoren završetak, mogao bi se razgranati u nastavke, i svaki od likova mogao bi biti protagonista u sledećim tomovima, stiče se utisak. Po uzoru na Aleksandrijski kvartet Lorensa Darela ili Sedam sestara  Lusinde Rajli, da li ste razmišljali o tome da se neki od Vaših junaka nađe u novoj knjizi?

Ne. Nikada svoje junake ne vodim iz jednog romana u drugi, jer su to potpuno novi svetovi, a i duh vremena koji neprestano osluškujem se kreće brzinom svetlosti... Moji junaci odžive svoje sudbine, ljubavi, strasti, smrti... između prve i poslednje korice mojih knjiga…



Vi se možete podičiti poznanstvima s mnogim slavnim ličnostima koje ste upoznali tokom decenija radnog i intelektualnog angažmana. Imate li u planu da se ljudi poput Koče Popovića, Herte Has, Vaclava Havela, Rodžera Mura Kevina Kostnera i drugih nađu u budućim delima?

Nešto sam o njima već pisala u romanu „Muškarci su kao čokolada“, a nešto i u novinama... No situacija u Srbiji je tako komplikovana da prosto traži svog pisca i, eto, ja sam postala dobrovoljac da iznutra opišem ono što spolja retko ko može da shvati. Šalim se malo, naravno, ali kažu čak i najljući kritičari da odlično slikam vreme i pravim fresku sadašnjosti.

Momo Kapor je za Vaše knjige rekao da su „sentimentalne na način Džejn Ostin, cinične poput Saganove i erotske gotovo kao da je u pitanju ženski Bukovski“. Koji su pisci bili Vaši uzori? Uz koje ste razvijali spisateljski talenat? Kojim se književnicima vraćate?

Iako sam dresirana ruskim klasicima i znam ceo „Gorski vijenac“ napamet, krišom sam od oca, profesora ruske i svetske književnosti, neprestano čitala Remarka... Volela sam način na koji on opisuje patnju, ljubav, rat, bol... i maštala kako ću jednom i ja ispijati kalvadose u Ricu poput Hemingveja... I da će se u mene ludo zaljubiti neko baš kao Ravik u Mariju...

Dobrica Ćosić izuzetno je cenio Vaše detaljno poznavanje muško-ženskih odnosa i voleo sa Vama da razgovara o složenosti tog „problema“. Koje su Vas još teme zbližile s jednim od naših najvećih pisaca? Poznato je i da Vam je ponudio saradnju u pisanju zajedničkog romana?

Dobricu Ćosića i njegovu suprugu sam upoznala 1990. godine na dodeli Njegoševe nagrade na Cetinju, gradu u kojem sam rođena. Pre same dodele bila je pres-konferencija i znala sam da, budem li pitala nešto obično i dosadno, intervju po koji sam došla, dobiti neću. I ja lepo gospodina Ćosića nešto o erotici u njegovoj tetralogiji Vreme smrti i kažem kako su mi to omiljeni pasaži... te da bez njih njegovi romani ne bi bili ovo što jesu. Dobrica je dobio neočekivano pitanje, a ja očekivani intervju, njegovu veliku životnu ispovest, za koji sam dobila pozamašan honorar u sarajevskom Oslobođenju. Nije mi tražio autorizaciju, iako je to bio njegov jedini intervju za bosansku štampu, išao je te jeseni na operaciju srca u Švajcarskoj, koja je, srećom, uspela. Najveći kompliment mom pisanju dao je baš on, nakon romana „Muškarci su kao čokolada“, pozvao me je i rekao mi da sam mu baš ja rešila životnu dilemu u vezi sa Muslimanima, za koje je mislio da se ne razlikuju od nas, ali da je tek čitajući taj deo romana shvatio zašto je i kako bio u zabludi... Veoma sam volela Dobricu i srećna sam što su njegova dela ekranizovana... za divno čudo, veoma uspešno.

Rabindranat Tagore kaže da je ljubav „jedina stvarnost, a ne puki osećaj. Ona je vrhovna istina.“ Šta ljubav za Vas predstavlja?

Sve(t) oko mene...
 
Razgovarao: Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 44