Vladušić: Istoriju pišu najbolji i najhrabriji

„Niko mi nije upropastio život: ponajmanje vreme i mesto gde sam ga (do sada) proveo.“ Ovo je manje poznata rečenica Slobodana Vladušića (1973), kog Subotičanima, ali i ostalima koji prate dešavanja u našoj kulturi, ne bi trebalo posebno predstavljati.

Vladušić je jedan od najznačajnijih srpskih pisaca i intelektualaca srednje generacije. Upravo mu je iz štampe izašao novi roman „Veliki juriš“, o ljudima koji su se, kako je Vladušić napisao, vratili iz zaborava.

To je povod za ovaj intervju koji bi trebalo da zaviri u smisao posledica Prvog svetskog rata, posmatrano sa srpskog stanovišta, naročito u godini kada se ono što nazivamo našom državom pravi da stogodišnjice pobede u Velikom ratu nije ni bilo.

Zato treba pažljivo oslušnuti Vladušićeve rečenice iz njegovog prethodnog romana „Mi, izbrisani“. U njemu se kaže: „…U Metropolisu je sve ono čemu su ljudi nekada težili doživelo potpuno ostvarenje: lepota se više ne razlikuje, odeća i obuća se više ne razlikuju, iskustva se više ne razlikuju. Ovo je ravna linija i ovo je smrt. Jer živi su oni koji razlikuju, oni koji umeju da razlikuju, oni koji imaju hrabrosti da razlikuju…”.

Da li je vaš novi roman književni juriš kroz brešu koju su napravile vaše prethodne knjige?

Pa može se tako reći. Verujem Crnjanskom ne samo kada je književnost u pitanju već i kada su u pitanju njegove reči o književnosti. Na jednom mestu Crnjanski kaže da je pisac koji se ne menja žalosna pojava i ja se slažem sa njim. Roman „Veliki juriš“ je doneo nekoliko promena u mom proznom opusu: prvo, to je roman koji ima jaču priču i klasičnije likove a potom, to je moj prvi roman sa istorijskom tematikom. U romanu pratim sudbinu srpskog poručnika Miloša Vojnovića pokušava da reši misteriju zagubljenog pisma jednog majora koji se ubio pred njegovim očima, dok istovremeno učestvuje u bitkama koje su obeležile poslednje dve godine Prvog svetskog rata – pre svega bitku na Kajmakčalanu, a onda i proboj Solunskog fronta.

Miloš Ković ne krije oduševljenje verodostojnošću kojom u romanu prikazujete istorijske okolnosti Velikog rata. Mislim da je to veliki kompliment, dragoceniji od onoga što će književna kritika saopštiti. Ković nam je u stvari poručio da ste kalup romana pripremili znalački. Kako je iskovan istorijski format „Velikog juriša“?

Istorijski roman nije kopiranje istorije, već pokušaj da se dočara duh tog vremena, kao i osećanja i strahovi sa kojima su se ljudi u ratu mogli susresti. U romanu sam želeo da dočaram neku vrstu unutrašnje istorije rata, koja se provlači kroz istorijske događaje, ali i kroz fabulu koja ima zaplet trilera. Međutim, da bih došao do duha Prvog svetskog rata, morao sam se upoznati sa činjenicama, sa faktima, sa svedočanstvima ljudi koji su ga preživeli. Bilo je vrlo interesantno čitati sva ta sećanja od kojih bi istakao, naravno, „Život čoveka na Balkanu“ Stanislava Krakova i nekoliko značajnih tekstova Arčibalda Rajsa. Krakov je epizodni junak romana, dok se Rajs pominje tajno.

Zašto baš Prvi svetski rat?

Prvo i najvažnije, Prvi svetski rat je bio biološka katastrofa srpskog naroda. U njemu je stradalo preko milion ljudi a posledice koje je taj rat ostavio na našu politiku, kulturu, na naš identitet u celini, nemerljive su. Siguran sam da i pored činjenice da nemamo sistematsku brigu o sećanju na Prvi svetski rat – a zašto je nemamo to je posebna tema – ovaj rat još uvek živi u svesti našeg naroda. Ljudi se sećaju svojih predaka. Potom, kao što sam kazao, želeo sam da promenim način pisanja proze, kao i tematiku. Najzad, ja sam oduvek voleo istoriju, i to posebno prvu polovinu 20. veka, tačnije rečeno, vreme od Rusko-japanskog rata (1904 – 1905) pa do kraja Drugog svetskog rata. Prvi svetski rat, ili Veliki rat kako su ga zvali savremenici, ima centralno mesto u tom istorijskom periodu.

Šta je uopšte Prvi svetski rat danas, posmatrano iz Evrope?

To je zanimljivo pitanje. Pošto je osovina Berlin – Pariz predstavlja kostur Evropske unije, jasno je da ta politička činjenica određuje način na koji se danas, recimo u Francuskoj, poima ovaj rat. O tome dosta govori Tardijev strip „Prokleti rat“ u kome se naglašeno ističe besmislenost toga rata. Sa druge strane, Veliki rat je imao sasvim drugačiji smisao za Kraljevinu Srbiju. Mi smo vodili odbrambeni rat protiv neprijatelja koji nije prezao od zločina nad civilnim stanovništvom na okupiranoj teritoriji Srbije. Zločini u Mačvi u leto 1914 godine to potvrđuju. Zato je za Srbiju Veliki rat bio rat za goli biološki opstanak. Tu činjenicu ne smemo da zaboravimo.

Većini čitalaca je, što se romana tiče, Prvi svetski rat jednak „Vremenu smrti“. Sa kog aspekta obrađujete Prvi svetski rat?

Razume se, pročitao sam Ćosićev roman. Štaviše, nedavno sam napisao i pogovor za njegovo novo izdanje u kome sam istakao i dobre, ali i ne tako dobre strane tog poznatog romana. Moj roman je u neku ruku polemički određen prema Ćosićevom romanu, ali smatram da to nije toliko bitna odrednica mog romana. Da budem iskren, tokom pisanja romana nisam toliko mislio na Ćosića, koliko na Krakova i na Crnjanskog. I da dodam, na Vinavera i na njegovu zbirku poezije „Ratni drugovi“ koja opisuje ljude koje je Vinaver upoznao tokom rata. Između ostalog i Krakova. Sem toga, tu treba dodati i sećanja jednog poručnika Dobrovoljačkog odreda kojim je komandovao potpukovnik Vojin Popović koga istorija pamti pod imenom vojvoda Vuk. Njegov spomenik je u neposrednoj blizini Knez Mihailove ulice u Beogradu.

Šta bi danas radili Stanislav Krakov ili Vinaver, o čemu bi pisali, s kim bi se družili?

Ne bih znao tačan odgovor na ovo pitanje. Izvesno je da ovaj svet nije njihov svet, pa bi se dogodilo jedno od ove dve stvari: ili bi se i oni promenili i više ne bi bili Krakov i Vinaver ili bi to ostali, ali ih ovo vreme ne bi priznalo kao književne vrednosti.

Iako se ne dotiče vašeg romana, pitanje je neizbežno: Crnjanski i Prvi svetski rat? Da li je Crnjanski bio krivinaš u redovima austro-ugarske vojske?

Naravno da je bio. To nije bila ni njegova zemlja ni njegova vojska, a interesi bečkog dvora sigurno nisu bili interesi Crnjanskog. Stoga je zaista hvatao krivine kako je znao i umeo, a znao je i umeo. Srećom. Da nije, izgubili bismo jednog od dvojice najvećih srpskih pisaca u 20 veku.

Da li bi se naši vojnici isto borili, da su imali uvid u Srbiju 21. veka?

Pokušao sam da dam odgovor na poslednjim stranicama mog romana, za koje inače mislim da su najbolje koje sam napisao u svim dosadašnjim romanima. Dakle, ne među najboljim, već najbolje. Sa druge strane, reč istorija, kao što znate, znači priča. A svaka dobra priča prepuna je obrta i preokreta, i kada se čini da je sve izgubljeno, ispostavi se da nije. Šta mislite kakvo je bilo raspoloženje srpskih vojnika koji nisu dezertirali i koji su prelazili Albaniju krajem 1915. godine? Ja verujem da ih je održao inat i ponos, bez obzira što je, mora se to priznati, mnogo njihovih ratnih drugova tada dezertiralo i vratilo se kući. Ali istoriju pišu najbolji i najhrabriji. Kako onda tako i sada.
 
Autor: Branko M. Žujović
Izvor: slobodnasubotica.rs