Zašto čitamo epsku fantastiku?

Svaki put kada se latim neke knjige iz žanra epske fantastike i nasumično počnem da čitam, osetim kako mi se nadimaju grudi od uzbuđenja pred nepoznatim. Neki drevni vetrovi besne po pustarama nepoznatih svetova, u prašumama se čuje šapat predaka. Kloparaju kočije i dobuju konjanici u pozadini. Svuda neki nepoznati, melodični jezici. Magija pucketa u vazduhu, koža mi se ježi od nepoznatog nemira. A iza ugla, uvek i u svakom trenutku, neka neobjašnjiva smrtna opasnost nadvila se nad svetom, davno zaboravljeni neprijatelji, nepoznata stvorenja, poznati krvnici. To su sile mraka čija je opasnost u nepoznatom i nesaznatljivom. Prevazilaze sve nam spoznajne moći, jasno je: zaglibili smo načisto. A onda, neko je načuo neko predskazanje o ponovorođenom princu ili ukletom siročetu koje navodno može da spase svet.

Svaki svet epske fantastike ima po sebi slojeve neke starinske patine. Da li igra na našu čežnju za bivšim vremenima, Vikinzima, srednjem veku, antičkim nimfama. Tu je nasleđe, istorija i mitologija bez koje bi svaki svet bio naivno jednodimenzionalan. Postoji u tom svetu uvek nešto arhetipsko, priče ponavljaju Hristovo stradanje zarad čovečanstva ili priču o zaraćenoj braći Kainu i Avelju, o začecima civilizacije kada su u prve temelje uzidani blizanci, o incestu i nezahvalnoj deci koja će uvek proneveriti nasleđe predaka. U epskoj fantastici sve priče imaju duplo dno, a na tom dnu se talože mitološki i istorijski nanosi koji tvrdoglavo vraćaju vode koje teku kroz kolektivno nesvesno svih naroda.

To je svet doveden do zaraćenih krajnosti. Epska fantastika mnogo govori o animozitetu između bliskih naroda čije poreklo niko više ni ne pamti, sem da je bitnije od života, i bliskosti najrođenijih koja je uvek granični slučaj između ljubavi i ludila.

Likovi nose naraciju, heroji, svi do jednog veći od života, a opet, sa onim tako dobro poznatim ljudskim slabostima. I ovde je prisutna ta slatko-gorka zavodljivost epske fantastike: i divimo se veličanstvenim likovima koji ovaploćuju zabranjene i neobjašnjive paradokse naše prirode, zbog čega su nam i bliski i apstraktni, kao mitološka bića sa samo jednom ljudskom osobinom, osetljivom petom ili nasleđenim grehom.

Ponikle iz epske narodne tradicije, priče epske fantastike su zadržale usmeni manir pripovedanja pored vatre od mraka do svitanja, u epskim formulama koje ležu na naše uvo slatko kao uspavanka, koje u sebi imaju stihijsku moć reka i prirodni tok misli koja klizi kao tekuća voda. Ko god se zapita zašto svaki serijal epske fantastike koji drži do sebe ima makar deset tomova, ne razume suštinu pripovedanja. Mi, kao društvo, ni ne želimo nove priče. Želimo da nam onih nekoliko priča koje znamo oduvek neko ispriča sa dahom svežine ili starinskom patinom tako da sve vreme ne možemo da provalimo: da li je to otužno poznata melodija ili nešto što znamo od davnina a čujemo ušima novorođenčeta. Ta poznata melodija sa dovoljno varijacija da drže uši netremice budne, igraju po nama poznatim narativnim pravilima i istovremeno nas i draži i izluđuje. Kao da vam neko stalno kruži oko baš one tačke koja nas svrbi, a to nas izluđuje na pragu bola na granici uživanja, a ako bi iko pogodio baš tu tačku, to bi donelo konačno zadovoljenje svih naših potreba ali i potpuno poništenje. I onda više nikada ne bismo želeli da čujemo nijednu priču.

Čitati epsku fantastiku je kao da uvećavate priču iz istorije koja nam mnogo govori o prošlosti civilizacije, o ljudskoj prirodi, a opet ne morate ništa da učite. Sve ove priče sadrže supstrat dobre priče, a nema sumorne dokumentarnosti i zahtevne arhivske građe. I dalje su tu junaci u gvozdenim oklopima, ali imaju i glupe slabosti i neobjašnjive mane zbog kojih ih na kraju zavolimo. Ali ono što je neobično primamljivo u romanima iz žanra epske fantastike jeste što je to svet pred katastrofom, ali to nije naš svet. Svi se tako grčevito držimo života i od samog početka strahujemo da ostanemo bez tla pred nogama, da duboko u sebi čeznemo i za tim da pošaljemo sve dovraga. Da se cela ta veličanstvena konstrukcija raspadne pred našim očima, i da pukne kao prenaduvana tikva kako dolikuje toliko kompleksnom svetu čije prirodne zakone nikad do kraja ne savladamo, kome se i divimo, od kojeg i zaziremo.

Pred svim epskim pričama meni se nadimaju grudi kao da žele da puknu, a oči mi stalno krvare od dirnutosti i prevare na koju pristajem. A pristajem na opsenu fantastike i potpisujem pakt sa đavolom (autorom) da mu sve verujem, da je sve tako kako je napisano. Oboje znamo da sam nasamarena, da pristajem da me neko prevede žednu preko potoka dok on hoda po zamrznutoj vodi a ja mu aplaudiram. Pred svim ovim pričama osećam se kao majušno, bezvredno ljudsko biće koje želi samo još malo ovog opijuma za mase.

Priče iz žanra epske fantastike su kao da stojite na litici pred veličanstvenim kanjonom pred kojim zaboravljate polako da postojite. Skupljate se u svoju bednu ljudsku ljušturu dok se ne vratite u onaj prvi osećaj embriona koji se materijalizovao na ovoj planeti: živo pred nečim što ne razumem, što je veće od mene i svega što mogu da zamislim, zastrašujuće je, i ima toliko toga da se pokori. Dok željno osvajamo stranice koje naočigled se nikad ne završavaju ponovo, otkrivamo jedinstven osećaj koji smo osetili kao bebe: da je život nepoznanica, da mi dolazimo na ovaj svet da ga ni ne okrznemo, da pomalo želimo da ga raznesemo, da ga potpuno osvojimo, ali i da i mi jednom kao i heroji budemo broj jedan na svetu. A da ipak želimo i da nas taj svet poništi, da samo voajerski postanemo nevidljivi, a on nastavi da se okreće kao da nismo tu, samo posmatramo, jedva i dišemo, skoro pa ne postojimo. I bešumno okrećemo stranice ovog putovanja zvanog život, samo nas niko ne obavezuje da hodamo i istovremeno dišemo, da se svakog jutra budimo i pretvaramo da smo odrasli, da nam je stalo do svih banalnosti koje održavaju zemlju u koherentnom obliku van katastrofe koja nam dobuje pod korakom.

Ide vikend i pravo vreme za nestajanje sa ove planete i putovanje u druge svetove. Čitajte: Roberta Džordana i serijal „Točak vremena“, Džordža R. R. Martina i „Igru prestola“, Stivena Eriksona i „Malašku knjigu palih“, Džoa Aberkrombija i „Malo mržnje“.

Autor teksta: Nevena Milojević