Zoran Milekić: Zlo ne sme odneti odlučujuću pobedu, ne sme dobiti rat

Istorija nas uči životu, nekada na teži način, tako da je dobro oslušnuti one koji je tumače i dolaze do važnih poruka i zaključaka koji odzvanjaju u svim vremenima. Zoran Milekić je istoričar, ali i pisac koji se bavi detinjstvom čovečanstva, ali i detinjstvom velikih umova sveta literature u svojim romanima, od kojih su najnoviji „Kad su veliki pisci bili deca“ i „Deca rata“. Za Čačanski Glas pisac je govorio o dečjoj psihologiji, o velikim piscima čiji su životi od najranijeg doba uticali na formiranje njihovog talenta, o Diani Budisavljević koja je vodila tihe borbe i odnela pobedu u tišini, o strahovima dece rata koja su prošla kroz ustaške logore i prerano upoznala zlo, ali i o značaju mašte i čitanja, o školskoj biblioteci svog detinjstva i knjigama koje tek planira da napiše.

Vaše književno stvaralaštvo može se podeliti na knjige namenjene deci i na romane sa istorijskom tematikom gde su deca protagonisti i žrtve političkih previranja u prošlosti. Na koji način je dečji pogled na svet drugačiji od našeg, slažete li se sa Andrićem da „mali ljudi, koje mi zovemo deca, imaju svoje velike bolove i duge patnje“, i da li današnjoj deci svojim knjigama dajete nekakve putokaze i smernice?

Ta Andrićeva konstatacija je i te kako tačna, u to sam se i sam uverio, ne samo po sopstvenom iskustvu iz detinjstva već i kao pisac, roditelj i nastavnik. Njihovi pogledi na život, na svet, na sve ono što ih okružuje, proizilaze iz njihove čiste duše. Deca gledaju na odrasle kao na nekakve zaštitnike i kao na ljude koji ne bi trebalo da im nanesu nikakvo zlo, ali prošlost, a i naše vreme, prilično ih razuveravaju. U ratu deca sazrevaju brzo, čak i brže nego što mi danas to možemo da zamislimo. Njihove patnje i muke su često ogromne, ali bilo je i dece koja su, ko zna odakle, izvlačila neku čudesnu snagu i volju da sve nadvladaju i prežive. Pisanje knjiga je neizvesno putovanje, a isto je tako neizvesno i kako će one na nekog uticati. Svaki pisac bi želeo da pošalje određenu poruku, ali deca često tumače poruke na svoj način. I to uopšte ne mora da bude pogrešno. Često se različitim putevima dolazi do istog cilja.

Najpre ste za decu pisali o srpskim velikanima Dositeju Obradoviću i Mihailu Petroviću Alasu, a sada ste u izdanju Lagune objavili knjigu o detinjstvu velikih pisaca, kao što su Ivo Andrić, Branko Ćopić, Danilo Kiš, Isidora Sekulić, i drugi. Da li smatrate da današnja deca i mladi mogu uvideti značaj pomenutih ličnosti u srpskoj kulturi i da li se osvetljavanjem njihovog detinjstva deca lakše mogu poistovetiti sa njima i možda ugledati na njih?

U toj knjizi je petnaestak naših velikih pisaca, odnosno, ona prikazuje, nadam se na zanimljiv način, njihovo detinjstvo. Moram priznati da sam se potrudio da je napišem tako da bude interesantna i odraslima, jer tako će se možda prisetiti svog detinjstva. Moramo biti svesni u kakvom svetu, u kakvom okruženju živimo svi mi, pa i naša deca – to su generacije najmodernijih tehnologija. Iz prve ruke znam da se neće baš često „uhvatiti za knjigu“, ali to ne znači da to moramo prihvatiti kao takvo i da se sa tim treba pomiriti. Zapravo, sve moramo učiniti da se takvo stanje stvari promeni, jer spasavanjem te potrebe dece za čitanjem spasavamo i njihove čiste duše. Možemo se nadati da će deca u slavnim, velikim ljudima videti svoje uzore, one koji će im biti inspiracija. Pri tome verujem da je jedan od načina da ih približimo deci upravo to što ste spomenuli, da im pokažemo da su i najveći ljudi nekad bili samo deca. Ali deca koja su širom otvorenih očiju posmatrala svet oko sebe i koja su i te kako znala da maštaju.

Zaronivši u detinjstvo velikih pisaca, šta ste pronašli u njihovim dušama? Da li su njihova bića osetljivija, jesu li životne okolnosti uticale na njihovu senzibilnost i maštovitost i šta je zajedničko svim piscima, a što samim tim prepoznajete i u sebi?

Većini je zajednička strast za čitanjem od malih nogu ili bar slušanje pripovesti starijih. No treba imati u vidu da nekima od njih knjige nisu bile lako dostupne zbog siromaštva. Mali Branko Ćopić se snašao pa je, umesto novca, za prvu knjigu ponudio torbu krušaka. Ivo Andrić dugo sebi nije mogao da priušti knjige i morao se kao đak zadovoljiti time da ih dugo posmatra u izlogu jedne sarajevske knjižare. On je, možda, najbolji primer onoga što im je svakako bilo zajedničko, a to je mašta. Knjige iz tog izloga su bile na jeziku koji nije razumeo, pa je sam počeo da im smišlja naslove, a potom čak osmišljava i čitave priče koje bi mogle da se nađu u njima. A što se tiče njihovih dečjih duša, pa nije baš lako prodreti u njih, ali ubeđen sam da je u dušama tih malih ljudi umelo povremeno da bude pravih lomova. Za Branka Ćopića je smrt njegovog dede, čije je priče više nego rado slušao, bila prilično šokantna. Isidora Sekulić je volela da se igra u jednom velikom buretu u dvorištu, od njega je napravila čitav svoj mali svet. Kada je oluja jedne noći polomila to njeno bure, danima je tugovala i plakala i bila je ubeđena da je to kraj njenog detinjstva. Danilo Kiš je imao teško ratno detinjstvo, sa užasom se sećao novosadske racije koju je njegov otac jedva preživeo, mada je dve godine kasnije ipak ubijen u Aušvicu. Nemoguće je misliti kako sva ova iskustva iz detinjstva nisu imala uticaja na njihov kasniji život i književni rad. I nije slučajno da se ljudi, što više zalaze u pozne godine, sve češće i rađe vraćaju mislima u svoje mlade godine, u svoje detinjstvo. A ono što moju generaciju i mene vezuje za sve naše velike stvaraoce je ta maštovitost koju smo imali, kao i čitavi dani provedeni u igri.

Vaš roman „Austrijanka“ o Diani Budisavljević, koja je spasavala srpsku decu iz logora u Drugom svetskom ratu, oživeo je pomalo zaboravljenu priču o  istinskoj heroini i postao jedna od najčitanijih knjiga kod nas. Kada se podvuče crta nakon dugogodišnjeg istraživanja, objavljivanja dela, brojnih razgovora na tu temu i promocija u mnogim gradovima, na šta ste najviše ponosni i smatrate li da je knjiga ispunila svoju misiju?

Ta heroina, ne da je bila pomalo zaboravljena, nego za nju decenijama skoro niko nije ni znao. Možda samo mali broj istoričara, i to onih koji su se bavili genocidom u NDH. Pa i oni samo površno i svakako nedovoljno. To i jeste jedan od razloga koji me je privukao toj temi. Tu priču je bilo teško, ali i izazovno napisati. Posle svega, mislim da je jedno od najvećih postignuća romana upravo to što je iz mraka zaborava izvukao jednu zaista neverovatnu ženu. Ona je svoj udoban život u Zagrebu, ili svom rodnom Inzbruku, zamenila za humanitarni podvig koji je verovatno najveći u Drugom svetskom ratu. Izvukla je na hiljade srpske dece iz ustaških logora, otrgla ih od sigurne smrti, smestila na koliko-toliko sigurna mesta i izradila kartoteku pomoću koje je nameravala da ih kasnije vrati roditeljima. No sve joj je to, po okončanju rata, oduzeto. Neki drugi ljudi su preuzeli njene zasluge i nju svesno gurnuli u zaborav. A ona se odlučila na ćutanje. I posle svega, čini se da je pobedila ćutanjem.

U toku meseca septembra ove godine objavili ste i svojevrsni nastavak romana „Austrijanka“ koji nosi naziv „Deca rata“ i prati sudbinu troje dece odvedene u logore Stara Gradiška i Jastrebarsko. Ovoga puta imali ste priliku da čujete priču od dvoje istinskih aktera opisanih događaja, ali i da opisujete strašne događaje iz dečje prizme. Šta Vam je bio najveći izazov, a šta prevashodno želite da prenesete svojim čitaocima ovim romanom?

U romanima „Austrijanka“ i „Deca rata“ govori se, zapravo, o glavnim akterima jedne strašne tragedije koja se desila tokom Drugog svetskog rata našem narodu, a naročito deci. S tim što se u prvom romanu ta tragedija sagledava iz ugla onih, ja bih ih nazvao „pravednicima“, koji su bili odlučni da tu decu spasavaju i usuđujem se reći da je njihov uspeh u tome bio daleko veći nego što bi bilo ko mogao očekivati s obzirom na okolnosti i prepreke. U drugom romanu tragediju posmatram iz ugla onih koji su najveće žrtve tog užasa koji se na njih obrušio. Imao sam sreće da sam poznavao dve junakinje ove priče Jelenu i Miku. Zahvaljujući njima mogao sam da „uhvatim“ ona osećanja, strepnje i strahove koje su imale prolazeći kroz ustaške logore, kao i kroz ono što im se kasnije dešavalo. Veliki je izazov imati decu kao glavne likove. Ipak se nadam da sam uspeo čitaocima da dočaram sve muke i, osim fizičkih, i psihičke lomove kroz koje su ta deca prošla. Sve troje glavnih junaka priče su preživeli. I bilo mi je važno da to naglasim. Pobedili su smrt, pobedili su najveće zlo koje je čovečanstvo do sada videlo. I moram ovo da kažem. Kad smo mi bili deca, obično smo na nekim memorijalnim svečanostima, u znak sećanja na ove ili one žrtve rata, poručivali kako se takvo zlo više nikad ne sme ponoviti. Danas sam stariji i iskusniji i jasno mi je da se zlo uvek, iznova i iznova, ponavlja, vraća se, iznenađuje nas. Zato mi se i čini da ono što sada moramo naglašavati je to da zlo, iako se ponavlja u raznim oblicima, ipak ne sme pobediti.

Kao istoričaru po struci, da li su Vas iznenadile određene informacije do kojih ste dolazili sakupljajući građu za svoje romane i koliko je bilo teško izbrusiti stil pisanja u pravcu beletristike umesto istorijske monografije?

Sama činjenica da je jedna Austrijanka predvodila tako veliku humanitarnu akciju je podatak za koji se do relativno skorog vremena nije znalo. Ipak, druga stvar me je iznenadila, i to više kao čoveka nego kao istoričara. To je nedostatak više osećanja i potrebe da se Dianina akcija sprovede do kraja. Tu prevashodno mislim na korišćenje njene kartoteke. Zaista mi je neshvatljivo da se bar ljudi iz vojnog i političkog vrha posleratne vlasti nisu oko toga založili, jer i njihovu decu je spasavala. Išla je Diana i na sastanak sa tadašnjim ministrom za socijalna pitanja baš u vezi sa oduzimanjem kartoteke. Čekala je i čekala, ali je on na kraju nije primio. A dvojicu njegovih sinova su izvukli iz logora pola godine pre toga. To ne može da vam ne ostavi mučan utisak. A što se tiče beletrističkog opisivanja događaja umesto naučnog, nije mi to bilo previše teško. I pisanje je na neki način zanat, kao što je i svaki zanat na neki svoj način umetnost. Načini pisanja su duboko unutrašnja stvar svakog pisca. Čini mi se da ni sam pisac često nije svestan tih unutrašnjih, tajnih puteva koji ga vode ka ostvarenju nekog dela.

Rekli ste da u svojim delima želite da predstavite pobedu života nad smrću i dobra nad zlim. Je li teško održati takvu perspektivu kada poznajete istoriju dešavanja od daleke prošlosti do danas i smatrate li da je istinita teza da se istorija uvek ponavlja?

Ta ideja pobede dobra nad zlim u ovakvim delima, i svim delima, jednostavno mora biti prisutna. Već sam pomenuo, zlo je očigledno uvek tu, sveprisutno, pokazuje se u raznim oblicima ili skriva pod raznim maskama, odnosi pobede u nekim bitkama, ponekad se čak čini i da će prevagnuti, ali moja poruka jeste, i mora biti, da zlo nikako ne sme odneti odlučujuću pobedu, ne sme dobiti rat. S druge strane, ljudska istorija jeste stalna smena uspona i padova čovečanstva. Zar nije posle strašnih rovovskih pokolja u Velikom ratu usledio period neverovatnog uspona na poljima fizike, medicine, biologije, tehnike, književnosti, umetnosti uopšte? A onda se svet opet sunovratio u ponore najgorih zločina, za koje smo čak morali i da izmislimo novu reč: Holokaust. Da, istorija se ponavlja, ali prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa. I to nije ništa novo, to je još poodavno uočio Hegel.

S obzirom na to da ste i roditelj i nastavnik istorije, da li Vam je to olakšalo razumevanje dečje psihologije i načina razmišljanja i po čemu se najviše sećate svog detinjstva?

Svakako da jeste. Gore sam već pomenuo da, kada pišete o deci ili za decu, morate pokušati da se vratite u detinjstvo, ali i činjenica da sam roditelj olakšava mi taj posao. Tačno je da se vremena menjaju, tehnologije se menjaju, dečje igre se menjaju, ali osećanja su ipak nepromenljiva. Roditelj bi trebalo da posmatra, da prati svoju decu, nenametljivo naravno, jer se po njihovom ponašanju mnogo štošta može uočiti i otkriti. I kao nastavnik u osnovnoj školi imam prilike da razgovaram sa decom, ne samo o istoriji nego i onom što ih muči. I sve su to neka iskustva koja su stalno u meni, koja se gomilaju i pomažu mi kao piscu. Sećam se mnogo čega iz detinjstva, ali želja za čitanjem knjiga mi se tako urezala u pamćenje da to moram pomenuti. Mislim da u biblioteci moje seoske škole nema knjige koju nisam pročitao. Ta glad za čitanjem nekako je i odredila moje detinjstvo. Zamišljao sam junake tih knjiga, njihove doživljaje, pustolovine. Sanjao sam ih. Teško mi je padalo kada sam zbog učenja drugih predmeta morao da ostavim romane na stranu. Sad mi se čini da sam letnji i zimski raspust najviše voleo zbog toga što sam mogao da čitam knjige i stripove do mile volje.

Da li već prikupljate građu za novo književno delo i postoji li istorijska ličnost o čijem životu biste najviše voleli da napišete monumentalno delo u budućim godinama?

Pisci uvek imaju nideje, ali dug je i neizvestan put od ideje do napisane knjige. Trenutno radim na dva romana, jedan je namenjen deci. Nadam se da će obe teme biti interesantne čitaocima. Ima dosta ličnosti o kojima bih voleo da pišem, i sam volim da čitam o velikim, slavnim ljudima. Sad mi pade na pamet Vuk Karadžić i njegova borba za čuveni rečnik iz 1818. godine. Malo je poznato koliko je ta borba bila teška i neizvesna, a taj rečnik je svakako jedna od naših najvažnijih knjiga. O tome bi se mogao napisati veoma zanimljiv roman. Ili o Dositeju. Ima dosta knjiga o njemu, biografija, ali nekako mi se čini da još uvek nije mnogo toga o njemu do kraja rečeno. Ima neke tajnovitosti u vezi sa njim. Nemamo previše domaćih pustolovnih romana, bar se meni tako čini. „Srpski“ osamnaesti vek je meni beskrajno interesantan, mogao bi biti izvorište sjajnih priča. Zar to Crnjanski nije na najbolji način dokazao i pokazao? O mnogo toga bih voleo da pišem, ali za sve treba vremena. A ono neumitno prolazi, ne čeka nikoga.
 
Autor: Marija Miljuš
Izvor: Čačanski Glas