Objavljena 1969, ova zbirka Petera Handkea, nobelovca i jednog od najprovokativnijih pisaca našeg vremena, donosi tekstove koji nisu ni nalik onome što se do tada podrazumevalo pod poezijom: sastav fudbalskog tima, informacije o redu vožnje, nabrajanja klišea i svakodnevnih fraza – sve ono što čini našu svakodnevicu, a što Handke preobražava u književnost. Time pokazuje da umetnost ne nastaje u „uzvišenom jeziku“, već u samoj svesti o jeziku, u pomaku kojim obično postaje neobično.

Handkeova knjiga je istovremeno provokacija i ozbiljna meditacija o samom jeziku – u kojem, poput Mebijusove trake, unutrašnje i spoljašnje prestaju da se razlikuju: spoljašnji svet opažamo i opisujemo jezikom, a taj isti jezik oblikuje našu svest. Iza ove Handkeove subverzivne jezičke igre izranja ozbiljno pitanje: Da li su naše misli zaista naše ili se izražavamo „tuđim“ rečenicama, gotovim obrascima koje nesvesno ponavljamo?

Zbirka je po objavljivanju izazvala skandal i oduševljenje u isto vreme – i upravo su ove podeljene reakcije imale očekivan rezultat: knjiga je postala bestseler, a danas se smatra kultnim delom koje je zauvek proširilo pojam onoga što književnost može biti.

Godine 1998, dok se nad Jugoslavijom nadvijala pretnja bombardovanja, Peter Handke je bio jedan od retkih stranih gostiju Smederevske pesničke jeseni i laureat Zlatnog ključa grada. Tom prilikom objavljeno je prvo srpsko izdanje njegove zbirke Unutrašnji svet spoljašnjeg sveta unutrašnjeg sveta, u izboru i prevodu Zlatka Krasnog. Novo izdanje donosi celovit prevod sa nemačkog jezika, dopunjen pesmama koje su izostavljene u prvom izdanju, sada u prepevu Jana Krasnog.