10 priča o neverovatno čudnim piscima

Do sada smo uglavnom objavljivali priče o poznatim autorima sa šokantnim tajnama i piscima koji su sebe shvatali previše ozbiljno. U ovom tekstu prenosimo zanimljivosti iz života ne tako poznatih autora, ali sa vrlo uvrnutim pričama. Ne govorimo samo o njihovim knjigama.


 
10. Devetogodišnji pisac

Nakon smrti njene majke 1917. godine, tridesetšestogodišnja Dejzi Rašvord, preturajući kroz dokumenta, otkriva relikviju iz prošlosti. U pitanju je knjiga, koju je Dejzi napisala dok je bila dete, kada je želela da postane pisac.

Knjiga se zvala „The Young Visiters“ (nemojte je osuđivati, imala je samo devet godina kada ju je napisala!), a priča je pratila četrdesetdvogodišnjeg čoveka po imenu Alfred Saltina, koji želi da bude džentlmen i oženi svoju mladu štićenicu Etel Montek. Međutim, Etel voli Bernarda Klarka, prijatelja gopsodina Saltina, koji mu pomaže u nastojanju da se pridruži višoj klasi. Slede smicalice i društveni nesporazumi.

To, naravno, nije nimalo originalno, ali kada je Dejzi objavila knjigu, skoro 30 godina kasnije, zajedno sa svim gramatičkim greškama, roman je postao besteler. Kritičari su je nazivali „jednom od najsmešnijih knjiga u književnosti“ zahvaljujući apsurdnim pridevima, neverovatnim slovnim greškama i ekstremnom ozbiljnošću. To je bio glas devetogodišnjakinje koja je želelada zvuči kao odrasla osoba.

Dejzi je volela da koristi reči poput „raksošan“ (sumpshous) i „aristokrtija“ (aristockracy) a dijalozi su bili prilično komični. „Ti si meni kao paganski bog“, šapuće ljubavnik ljubavnici. Posebno je volela da opisuje svaki detalj, sve do čovekovih „lepih tankih nogu u bledo braon pantalonama i cipelama koje mu savršeno pristaju i crvenom ružom na reveru i prilično sportskom kapom koja mu je omogućavala neobičan protok vazduha i sa malim krilcima koje je mogao da spusti ako je bilo potrebno“.

Neki su smtarali da je njena knjiga tako dečje savršena da su pomislili da je J.M. Beri stvarni autor. On je međutim samo napisao predgovor. „The Young Visiters“ je napisala gospođica Ešford, a knjiga je doživela osam izdanja samo tokom prve godine. Primerci su poklanjani povređenim veteranima Prvog svetskog rata, kako bi ih oraspoložili, dok je jedan primerak našao svoj put do kraljice Meri. Roman nastavlja da oduševljava publiku i u 21. veku. BBC je 2003. godine ekranizovao knjigu sa Hjuom Lorijem i Džimom Broadbentom u glavnim ulogama.
 
9. Autor koji je ubio svoju ženu

Sećate se kada je O. Dž. Simpson objavio knjigu gde objašnjava kako je hipotetički ubio Nikol Braun Simpson i Ronalda Gudmana? E pa nije on jedini koji se drznuo da ubije ženu u knjizi. Samo što je priča Ričarda Klinkahmera ipak malo... kreativnija.



Klinkhamer je holandski pisac koji je imao probleme sa alkoholom i čija je žena, po imenu Hanelor, misteriozno nestala 1991. godine. Policija je smatrala Klinkhamera njihovim glavnim osumnjičenim, ali nakon što su pretresli njegovu kuću i imanje odustali su od slučaja. Prosto nisu mogli da nađu nijedan dokaz, čak ni leš.

Godinu dana kasnije, Klinkhamer piše priču o odbegloj mladoj, roman po imenu „Wednesday, Ground Meat Day.“ Knjiga je podeljena u sedam krvavih segmenata sa detaljno objašnjenim načinima na koje je mogao da ubije ženu. U jednom poglavlju, stavlja je u mesoreznicu i njenim mesom hrani ptice. Njegov izdavač je mislio da je to ipak malo previše, a bilo je i očajno napisano.

Ipak, kroz holandsku književnu scenu se pročulo za njegovu senzacionalnu priču i Klinkhamer je postao slavan. Prodao je svoj dom mladom paru i preselio se u Amsterdam, gde je počeo da se pojavljuje na književnim večerima i u televizijskim emisijama. Dok je uživao u novotkrivenoj slavi, par koji je kupio kuću, odlučio je da malo preuredi dvorište i sruši staru šupu. Kada su otkopali temelj, pronašli su skelet.

Pošto je uhapšen, Klinkhamer je priznao da je knjiga autobiografska, ali da nije koristio mesoreznicu. Umesto toga, ženu je udario tvrdim predmetom u glavu. Klinkhamer je na sudu prošao prilično dobro. Osuđen je na šest godina zatvora, a odslužio je samo pola toga. Još gore, pošto je izašao 2003. godine, pronašao je izdavača koji se složio da objavi njegov roman.
 
8. Lažni Navaho

Njegovo ime je Nasdiž i njegova žena je užasna. Roditelji su mu bili otac belac, koji ga je zlostavljao i majka Navaho indijanka, alkoholičar. Ona je umrla kada je imao sedam godina, nakon čega ga je silovao otac. Kao dečak lutao je od jednog kampa do drugog, celo vreme štiteći brata. Konačno, usvaja dečaka koji pati od Fetalnog alkoholnog sindroma (FAS), koji nakon šestog rođendana umire na Nasdižovim rukama.

Da, vrlo deprimirajuće, ali kritika je to obožavala.

1999. godine Nasdiž piše u „Eskvajeru“ o svom sinu, i tekst prolazi tako dobro da je zaradio ugovor za knjigu. Uskoro, piše tri memoara, uključujući i jedan o tome kako je usvojio mladu žrtvu AIDS-a, samo da bi je gledao kako umire, kao i njegov prvi sin. Nasdižove knjige su postale svetski poznate, a čak je dobio i stipendiju da nastavi da piše o životu Navahoa.

Ipak, neki ljudi su bili vrlo skeptični u vezi Nasdižovih priča – posebno američki urođenici. Autor Šerman Aleksi je sumnjao da je Nasdiž pozajmljivao priče drugih američkih urođenika, uključujući i njegove. Navaho profesor Ivan Moris, takođe je primetio neke pogrešne detalje poput Nasdižovih tvrdnji da je njegova majka pripadala klanu koji nije ni postojao. Takođe je bio zabrinut i u vezi sa autorovim imenom. Prema piščevim tvrdnjama, „nasdiž“ znači „postati ponovo.“ Takva reč ne postoji u jeziku Navaho indijanaca, tvrdio je profesor.

Konačno, 2006. godine, „LA Weekly“ je otkrio da je Nasdiž prevarant. Pravo ime mu je Timoti Patrik Barus. Nije imao mlađeg brata ili sina sa FAS-om, nikada nije usvojio dete sa AIDS-om, čak nije bio ni Navaho. Ipak, imao je dosta iskustva u pisanju. U prošlom životu, Barus je pisao kožne gej porniće, čak je i skovao termin „leather lit.“ „Nasdiž“ nije bila njegova prva prevara. Jednom je napisao roman o svom učešću u ratu u Vijetnamu, kao što ste sigurno pretpostavili, Barus nikada nije bio u vojsci.

Barus je priznao prevaru, tvrdeći da niko nije obraćao pažnju na njegov rad dok nije izmislio Nasdiža. Ujedno je to i ironija i tragedija, pošto ni sad niko više ne obraća pažnju na njega.
 
7. Pisac koji je komunicirao sa duhom

Perl Kuran se ni po čemu nije izdvajala od ostalih. Rođena u viktorijanskoj eri, napustila je školu sa trinaest godina, nakon što je doživela „nervni kolaps.“ Bila je pomalo hipohondar. Takođe, nadala se da će postati pevačica, ali su ti planovi morali da budu skrajnuti nakon udaje. Bez dece, većinu vremena je provodila u kući, dosađujući se. Sve dok nije upoznala Pejšens Vort.

Posle smrti oca 1912. godine, pokušala je da ga kontaktira uz pomoć table za komuniciranje sa duhovima. Ali umesto oca, susrela je duha po imenu Pejšens Vort. Pejšens je bila mlada devojka iz Engleske, koju su ubili američki urođenici, nakon što je emigrirala u Ameriku u 17. veku. Nije bila spremna da nastavi sa zagrobnim životom. Umesto toga, želela je da joj Perl pomogne da postane poznati pisac.

Zajedno su napisale skoro 40 miliona reči, od kratkih priča do predstava, a čak su napisale i sedam romana. Za prvi je, „Njujork Tajms“ imao samo reči hvale, nazivajući ga „podvigom književne kompozicije.“ Perl je pozivala goste da prisustvuju specijalnim seansama, gde je na brzinu komponovala pesme – naravno uz pomoć Pejšens.

Skeptici su bili zbunjeni. Kako je u stanju da napiše toliko neverovatnih stvari tako brzo? Da li podsvesno piše? Da li ima podvojene ličnosti? I kako zna šta se sve dešavalo tokom sedamnaestog veka? Napustila je školu kada je imala 13 godina. Kako je znala o ishrani, običajima i divljini? Kako je znala toliko o mestima koja nikad nije posetila?

Neki kažu da je imala fotografsko pamćenje i da je mogla da zapamti sve što bi pročitala. Ili je možda bila fantastični prevarant. Perl je 1919. godine napisala kratku priču pod nazivom „Rosa Alvaro, Entrante“ u kojoj  govori o viktorijanskoj ženi koja iz dosade izmisli duha kako bi joj život bio zanimljiviji. Možda je Perl Kuran govorila iz ličnog iskustva…
 
6. Ozoglašeni Vinstedski lažov

Bio je avgust 1895. i Lu Stounu je bio potreban novac. Kad bi samo našao neku priču, mislio je. Stoun je bio novinar konektikatskih novina i pisao je za „Winsted Evening Citizen.“ Znao je da bi novine u Njujorku platile preko 150 dolara ako bi naišle na nešto što bi ih zainteresovalo, ali se u Vinstedu ništa nije dešavalo.



Zato je Stoun odlučio da izmisli priču. Izmislio je najuzbudljiviju moguću priču i kada se za nju pročulo, urednici u Njujorku su poludeli. Navodno je primećen čupavi čovek u šumama oko Vinsteda. Novinari iz Velike Jabuke pohrlili su u mali grad u Konektikatu i intervjuisali svakog na koga su naišli.

Kada su ljudi iz Vinsteda čuli za čupavog čoveka, uspaničili su se. Odjednom su se setili da su viđali ogromnog rogatog čoveka, neandertalske pojave i velikih ruku kako luta šumom. Ubrzo su se organizovale potere, sa ljudima naoružanim do zuba, u lovu na čudovište. Našli su samo magarca.
Stoun je na kraju priznao prevaru, ali umesto da mu to okonča karijeru, divlji čovek ga je učinio zvezdom. „Vinstedski lažov“ počeo je da štancuje novi članak svake nedelje, svaki luđi od prethodnog. U jednoj kolumni pisao je o kokoški koja je snosila crveno, plava i bela jaja svakog 4. jula. Sledeći članak govorio je o žabi koja je popila bocu likera od jabuke i onda počela da peva „Sweet Adeline.“ Stoun je takođe pisao o vinstedskoj kravi koju su slučajno zaključali u ledari i, kao rezultat toga, umesto mleka davala je dve nedelje samo sladoled.

Njegove priče su bile neverovatno popularne, a novine širom zemlje su redovno objavljivale njegove kolumne. Vinsted je zahvaljujućim tekstovima na neki način postao popularan, a komšije su mu u znak zahvalnosti postavile bilbord. „Vinstedski lažov“ umro je 1933. godine, građani su mu odali počast tako što su nazvali most po njemu. Prikladno, most je prelazio preko „potoka naivčina“ (Sucker Creek).
 
5. Čovek koji je pisao pisma serijskom ubici

Šila Labar, rođena u Alabami, preselila se u Eping, Nju Hempšir, kasnih osamdesetih. Ona je ubrzo stekla reputaciju svojim ispadima poput onog kada je gola izašla da susretne dostavljača. Ljudima je bilo sumnjivo i kada je njen stariji muž preminuo 2000. godine. Neki su tvrdili da je otrovala starog doktora.

Nakon smrti njenog muža, Labar je bila sa više mladih muškaraca, uključujući i autističnog Keneta Kauntija. Kenetova majka je 2006. godine zamolila policiju Epinga da potraži njenog sina pošto joj se nije javljao duže vreme. Kada se policija pojavila na ranču Laberove, pronašli su ono što je ostalo od Kauntija... dim koji se izvijao iz bureta.

Sem Kauntija, policija je pronašla i ostatke Majkla Deloga – plus nekoliko neidentifikovanih prstiju. Posle nedelju dana potrage, Laberova je uhapšena zbog ubistva. Nakon toga, televizijski reporter Kevin Flin je pokrenuo svoju kampanju pisanja pisama.

Flin se nadao da će se sprijateljiti sa Labarovom i da će moći da je intervjuiše za knjigu. Negde oko Božića, Flin joj je poslao pismo, nudeći da je sasluša. Labarova je, kao što se Flin nadao, odgovorila. Ubrzo nakon toga, novinar i ubica su postali prijatelji i započeli redovnu prepisku. A onda počeli i da flertuju. Labarova je ukrašavala koverte složenim ilustracijama, čak je napisala pesmu posebno za Kevina. Iako je Flin tvrdio da se ništa nije dešavalo između njih, priznao je da je ohrabrivao njenu slatkorečivost.

Njihova veza se prekinula kada su pisma počela da stižu Kevinu na posao. Njegove kolege su ih otvarale i naglas se smejale, što je ponizilo Kevina. Još gore, Flin je pokušao da se opravda tako što je napisao pismo tužiocu, nudeći da odmah podeli sa njim bilo koji ključni detalj ako do njega dođe.

Zahvaljujući toj grešci, Flin je bio pozvan u svojstvu svedoka, što se kosilo sa njegovim poslom reportera. Dobio je otkaz, i otprilike se u isto vreme razveo. Ne veruje da je odnos sa Labarovom doveo do kraja njegovog braka. Umesto toga, smatra da je njegovo nezadovoljstvo životom dovelo do toga da počne da se dopisuje sa serijskim ubicom.

Šta god da ga je nateralo da razmenjuje pisma sa ubicom, Kevin je uspeo da objavi knjigu. Što se Labarove tiče, ona trenutno služi dve doživotne kazne. Više se ne dopisuju.
 
4. Pisac koji je predvideo atomsku bombu

Bila je 1943. godina. Drugi svetski rat je divljao, a Kliv Kartmil je imao ideju za priču. Ovaj tridesetšestogodišnjak iz Kalifornije je, nakon preležane dečje paralize i nekoliko poslova, odlučio da će za život zarađivati pisanjem. Želeo je da napiše priču o super bombi, oružju tako jakom da može da zbriše hiljade i hiljade ljudi.

Kada je Kartmil poslao svoje pismo Džonu Kempbelu, uredniku časopisa „Astounding Science Fiction,“ otkrio je da njegova ideja uopšte nije originalna. Kada nije uređivao svoj, Kempbel je čitao naučne časopise, tako da je znao da naučnici napreduju na polju cepanja atoma. U stvari, smatrao je da bi naučnici uskoro mogli da naprave bombu koja bi mogla da „digne u vazduh ostrvo ili čak deo kontinenta.“

Uprkos tome, Kempbel je predložio Kartmilu da smesti radnju svoje priče na drugu planetu, možda i upali. Inspirisan time, Kartmil piše „Deadline“, gde „Seilla“ agent mora da zaustavi eksploziju „Sixa“ bombe i uništenje njegovog vanzemaljskog sveta. Tokom pisanja, Kartmil je sve vreme bio u kontaktu sa svojim urednikom, trezvenim fizičarem, tražeći od njega objašnjenja o načinu funkcionisanja atomske bombe i njenom potencijalnom efektu.

„Deadline“ je objavljena marta 1944. i nije bila popularna. Od šest priča u časopisu tog meseca, čitaocima se najmanje ona svidela. Međutim, primetili su je ljudi iz ratnog odseka Sjedinjenih Američkih Država. Specijalni agenti, koji su češljali „Astounding Science Fiction“ posebno su bili zainteresovani za delove koji su sadržali savršeno precizne opise kako bi stvarna – i potpuno tajna – atomska bomba funkcionisala.

Zabrinuti da neko odaje podatke, federalni agenti su ispitivali Kartmila i Kempbela. Iako im je urednik objasnio da je on to sam shvatio, vlada je na početku bila skeptična. Obojica su bila pod prismotrom, ispitivani su Kartmilovi prijatelji (poput Roberta A. Hajnlajna i Isaka Asimova), čak su regrutovali njegovog poštara za špijuna. Iako se ratni odsek na kraju složio da je „Deadline“ bila neverovatna koincidencija, ipak su zatražili od Kempbela da prestane da objavljuje priče o atomskom oružju.
 
3. Zastrašujući pisac turističkih vodiča

Favel Li Mortimer nije bila srećna osoba. Rođena u Londonu 1802, odgajali su je kvekeri, ali se zaljubila u mladog evanđelistu. Iako je prešla u njegovu veru, njeni roditelji joj ipak nisu dozvolili da se uda. Onda je kreten pobegao, oženio se drugom i prestao da govori sa jadnom gospođicom Mortimer.

Depresivna, udala se za sveštenika koji ju je zlostavljao, a bio je takvo čudovište da je većinu vremena provodila krijući se u kući svoga brata. Bila je očajna. Njen doktor je čak rekao da je ona jedina osoba za koju zna da priželjkuje smrt. Ali umesto da koristi svoj bol i pretoči ga u nešto veličanstveno, ona je odlučila da „teroriše“ decu širom Engleske.

Favel Li Mortimer je objavila 16 knjiga, počevši sa „The Peep of the Day.“ Napisana za četvorogodišnjake, knjiga je bila biblijski bukvar u stilu Roalda Dala. U pitanju je bila najjezivija knjiga koja je ikad pisana za decu. Na primer, u jednom delu, objašnjava sve grozne načine na koje četvorogodišnjak može da umre:

„Kako je lepo od Boga što ti je dao telo! Nadam se da se neće povrediti... Da li će ti se kosti polomiti? Da, hoće, ako padneš sa nekog visokog mesta, ili ako neka kolica pređu preko njih... Ako bi palo u vatru, izgorelo bi. Ako veliki nož prođe kroz tvoje telo, krv će krenuti... Ako ne bi jeo hranu nekoliko dana, tvoje malo telo bi se razbolelo, dah bi se zaustavio, ohladio bi se i na kraju umro.“

Još gora su njena tri turistička vodiča: „The Countries of Europe Described,“ „Far Off: Asia and Australia Described“ i „Far Off: Africa and America Described.“ Trebalo je da ove knjige pruže uvid viktorijanskoj deci u spoljašnji svet, koji je zastrašujuće mesto. Mađarski svinjari će vas ubiti svinjama, Švedska je prepuna bandita, a od težine švajcarskog snega će vam se kuća srušiti na glavu.

Ali čekajte, ima još. Prema gospođici Mortimer, ljudi sa Islanda su neverovatno prljavi. Italijani su „neznalice i poročni“, katolici koji redovno „vade svoje noževe i seku jedni druge.“ Očigledno, „nijedan narod u Evropi nije nespretan i neprijatan kao Portugalci“, ali to nije ništa u odnosu na Aziju. U Burmi, ljudi „lažu u svakoj prilici“, a u Kini „je normalno da naletite na tela mrtvih beba na ulicama.“

U vreme kad je pisala svoje vodiče, gospođica Moritimer je bila van Engleske samo jednom i to kao tinejdžer u Francuskoj i Belgiji. Naravno, verovatno ne bi ni htela da ide bilo gde drugo. Svet je zastrašujuće mesto i možda je najbolje ostati kući.
 
2. Autor koji živi pod naoružanom stražom

Roberto Savijano je pisac besteslera, čija je prva knjiga prevedena u 51 zemlji. Dobila je i nagrađivanu filmsku adaptaciju, ali ako bi ga pitali šta oseća prema svojoj karijeri, rekao bi vam da mrzi to što ga je knjiga učinila poznatim.

Savijano je odrastao u Napulju, gde su nevini posmatrači ubijani u mafijaškim obračunima, a kuće dizane u vazduh bombama. Živeo je u gradu, gde je mafija u sve uplela svoje prste, od sakupljanja smeća, do proizvodnje hleba i distribucije gasa.

Revoltiran, Savijano je pet godina istraživao Kamoru. Radio je za građevinsku firmu u vlasništvu gangstera. Slušao je policijski radio, o tome ko se prvi pojavio na mestu ubistva i samostalno istraživao. Čak je radio i kao konobar na mafijaškim venčanjima, a 2006. je objavio „Gomoru“, surovi ekspoze Kamore.

Na početku, gangsteri su uživali čitajući Savijanovu knjigu, čak su je delili kao poklon. Uživali su u publicitetu i ozloglašenosti, sve dok knjiga nije postala popularna u svetu. „Gomora“ je prodata u preko 100.000 primeraka, i sada su ljudi širom sveta čitali o njihovim aktivnostima. Razotkriveni su i otkucani.

Savijano je počeo da dobija pretnje smrću. Njegova majka je u sandučetu zatekla sliku svog sina, na kojoj je krupnim slovima pisalo „osuđen.“ Kada su dvojicu krupnih mafijaških vođa doveli pred sud, advokati su optužili Savijana za njihovo hapšenje. Doušnik je obavestio vlasti da su Savijanovi dani odbrojani. Na neki način i jesu bili.

Savijano se naprasno našao okružen telohraniteljima. Ako je želeo da se provoza ulicom, njegova pratnja je putovala u dva blindirana auta. Nije smeo više da ostane u Napulju, jer je bilo previše opasno, počeo je da putuje svetom, provodeći noći u hotelima ili policijskim barakama. Poslednjih osam godina, živi pod konstantnom zaštitom, a njegov raspored je isplaniran precizno u minut. Kada je u poseti drugim zemljama, nije mu dozvoljeno da sam šeta.

Kad bi mogao da vrati vreme, Savijano se kune da nikad ne bi napisao „Gomoru.“ „Ostvario sam san pisaca, imam internacionalni besteler. Ali mi je život zatrovan.“
 
1. Pisac koji je zbunio špijune

Žerard De Vilije je bio francuski superstar. U periodu od 1965-2013. godine, uzbuđivao je čitaoce svojim SAS („Son Altesse Serenissime“ Njegovo Blagougodno Visočanstvo) romanima, serijalom o njegovom superšpijunu Malku Linžu. Austrijski aristokrata, koji u slobodno vreme radi za CIA-u, Malko živi u zamku, govori više jezika i nosi šivena odela od najfinijeg kašmira. Kada je seks u pitanju, Džejms Bond pored njega izgleda kao Majka Tereza.

De Vilije je objavio 200 romana pre smrti u 83. godini, objavljujući četiri do pet knjiga godišnje. Zahvaljujući nabijenoj akciji i neverovatnim scenama seksa, SAS serijal se prodao u preko 100 miliona primeraka pre De Vilijeove smrti.

Francuska književna scena nije volela De Vilijea, ali dok su ga kritičari zanemarivali, romane je posebno volela jedna grupa čitalaca: pravi špijuni. Oni su pažljivo razmatrali svaku stranicu, a agenti CIA-e su predlagali da analitičari pregledaju priče. Čak su i francuski funkcioneri, poput Ibera Vedrina i Nikole Sarkozija bili veliki ljubitelji. Brojni bitni ljudi su bili zainteresovani za ove knjige, jer čitanje romana o Malku Linžu, je bilo kao da čitate novine... pre nego što se vesti nađu na naslovnicama.

De Vilije je 2012. objavio roman fokusiran na terorističke ćelije u Libiji, posebno one u Bengaziju. Knjiga je takođe otkrila tajne podatke o CIA bazi. Šest meseci kasnije, stvarni teroristi su napali bazu u Bengaziju, jezivo podsećajući na De Vilijeov roman.

To nije bilo prvi put da je De Vilije predvideo budućnost ili razotkrio tajne informacije. U jednom svom romanu iz 1980. godine predvideo je ubistvo Anvara Sadata. Drugi je precizno profilisao nekoliko tajanstvenih pripadnika sirijske vlade i prorekao napad na vladine zgrade. Treći je detaljno objasnio stvarnu sirijsku zaveru da se ubije libanski službenik, a čak je sadržao i listu ubica. Niko sem službenika informativne agencije nije znao njihova imena. Niko dok De Vilije nije objavio knjigu.

Dakle, kako je De Vilije znao sve o CIA bazama i zaverama Hezbolaha? Verovatno tako što je njegov život bio jedna špijunska priča. U pedesetim godinama prošlog veka, De Vilije je bio reporter koji je zamalo poginuo nakon što je francuski agent u Tunisu iskoristio nesvesnog novinara u pokušaju ubistva. Preživeo je, ali susret sa svetom špijunaže na njega je ostavio jak utisak.

Konačno, De Vilije je odlučio da počne da piše fikciju, i  tokom godina, zahvaljujući neverovatnoj mreži špijuna i diplomata, uspeo je da u svoje priče ubaci intrige iz stvarnog sveta. De Vilije je bio u kontaktu sa afričkim vođama, ruskim špijunima i najpoznatijim političarima sveta. Upoznao je teroriste, sprijateljio se sa ekspertima za bombe i intervjuisao vojnike širom sveta. Čak je i lik Malka zasnovan na tri čoveka koje je De Vilije upoznao: francuskog špijuna, nemačkog barona i austrijskog dilera oružjem.

U zamenu za informacije, De Vilije je kreirao fiktivne likove zasnovane na stvarnim izvorima. De Vilije je razmenjivao mogućnost da se neko pojavi u njegovom romanu za državne tajne. Špijuni vole da čitaju o sebi, baš kao i svako drugi.
 
Izvor: listverse.com
Prevod: Miloš Vulikić