Umetnici često budu nepriznati tokom svog života, i nekoliko velikih pisaca i mislilaca doživelo je da njihova najveća dela ili prođu potpuno nezapaženo ili budu loše dočekana. Ovo su knjige čija genijalnost, na veliko razočaranje njihovih autora, nije bila prepoznata onda kada su izašle.
10. „Mobi Dik“, Herman Melvil
„Mobi Dik“ je najpoznatije delo Hermana Melvila, koje je i dan-danas tema detaljnih univerzitetskih analiza. Reference na njega su konstantno prisutne u popularnoj kulturi. Ipak, za Melvilova života, knjiga teško da je bila bestseler. Briljantno napisano delo prodato je u samo 3715 primeraka, daleko od tiraža drugih Melvilovih knjiga kao „Tajpi“ – 16.300 primeraka ili „Omu“ – 13.300. Recenzije romana su bile daleko od blagonaklonih.
Charlston Southern Quaterly Review je povodom „Mobi Dika“ i njegovog autora napisao sledeće:„Junaci gospodina Melvila su najgore budale i glupani, a njegov Ludi Kapetan… je čudovišno dosadan… njegovo i buncanje drugih likova, kao i buncanje samog gospodina Melvila, su tobožnje elokventne deklamacije, i takvi da svi skupa zaslužuju dijagnozu ludaka.“
Melvilova smrt je u svoje vreme jedva primećena, a jedine novine koje su prenele vest, opisuju ga kao „davno zaboravljenog autora“. Melvilov genije će biti prepoznat tek dugo posle njegove smrti a „Mobi Dik“, njegov magnum opus, konačno će dobiti ocenu koju mu je i sam autor dao i biti slavljen kao remek-delo.
9. „Buka i bes“, Vilijam Fokner
Sada smatrana za nesumnjivo književno remek-delo koje je napisao jedan od najvećih pisaca 20. veka, „Buka i bes“ prikazuje sunovrat istaknute porodice američkog juga koristeći nekoliko inovativnih literarnih tehnika. Ipak, kada je knjiga izašla, dobila je različite kritike, uključujući i sledeći komentar: „Namerna nejasnost prvih stranica više odbija nego što privlači čitaoca.“
Sam Fokner je bio izrazito ponosan na roman i nepokolebljiv u svom uverenju da je u pitanju remek-delo. Po svedočenju piščevog agenta, Bena Vesona, Fokner je predao rukopis i izjavio: „Ovo je nešto najbolje što sam ikada napisao“.
Bez obzira na Foknerovu gordost povodom svog dela, recenzije romana su bile različite. Knjiga nije doživela komercijalni uspeh, sve do uspeha njegovog šestog romana „Svetilište“, koji je po rečima autora napisan iz čisto finansijskih razloga.
8. „Na putu“, Džek Keruak
Danas se roman „Na putu“ smatra ključnim delom bitničkog pokreta, čiji je najistaknutiji član Džek Keruak. No, kada je Keruak napisao ovaj roman, nijedan izdavač nije bio zainteresovan. Zapravo Keruakov roman je odbilo najmanje šest izdavača, ali ga to nije sprečilo da nastavi sa pisanjem.
Tokom ranih pedesetih dvadesetog veka, sa samo jednim objavljenim romanom („Varoš i grad“), Keruak je završio pet velikih romana koji nikoga nisu zanimali. Ono što je dodatno pogoršavalo stvari je da su Alen Ginzberg i Vilijam S. Barouz, obojica pod jakim uticajem Keruakovog spontanog proznog stila, doživeli gotovo momentalan uspeh. Frustriran, Keruak je pisao svom agentu: „Zašto niko ne shvata da sam dobar?“
Naravno, „Na putu“ će konačno biti izdat, a njegov spontani stil opisan kao revolucionaran, jedni su hvalili a drugi kritikovali. Što se tiče negativnih kritika, Ginzberg je smatrao da je možda CIA imala nešto sa tim. Govoreći o književnim magazinima kao što je Encounter, da su osnovani od strane CIA, Ginzberg je rekao: „Oni imaju tu vrstu mentaliteta koji će Keruakov otvoren humor ili Vitmanovsku lepotu i poštenje smatrati jezivim, subjektivnim i egotističnim ili neodgovornim. To je ta konzervativna, glupa partijska linija.“
Kako mu je popularnost naglo rasla, objavljena su i druga njegova dela što je samo doprinelo daljoj kritici njegovog spontanog stila jer je delovalo da pisac „smućka“ novi roman u roku od nekoliko nedelja.
7. „Majstor i Margarita“, Mihail Bulgakov
Pisan tokom 12 godina, između 1928. i 1940, „Majstor i Margarita“ je ostao neobjavljen do 1967. a čak i tada je bio u Sovjetskom Savezu teško cenzurisan zbog svog kontroverznog materijala.
I sam Bulgakov je bio kontroverzna figura u sovjetskom društvu i uprkos tome što je Staljin lično bio ljubitelj piščeve drame „Dani Turbinovih“, većina Bulgakovljevih dela bila je zabranjena. Društvo u kome je živeo bilo je ideološki strogo i autor je znao da u takvoj atmosferi njegovo remek-delo nikada neće biti objavljeno. Između ostalog, to je bio razlog zbog koga je sam spalio jedan od ranih rukopisa, što je scena koja će se kasnije naći i u romanu.
Bulgakovljeva supruga, za koju mnogi veruju da je bila inspiracija za lik Margarite, čuvala je rukopis godinama posle piščeve smrti, u nadi da će delo konačno biti objavljen. Danas se smatra jednim od najvećih dela književnosti dvadesetog veka a vrlo lako je moglo ostati neizdato.
6. „Srce tame“, Džozef Konrad
„Srce tame“ je najpoznatije delo Džozefa Konrada, a opet, bilo je potpuno zanemareno kad je objavljeno. Izdato je zajedno sa druge dve novele i privuklo je najmanje pažnje. Čak je i kritičar naklonjen Konradu, odbacio „Srce tame“ kao „beznačajno delo“ i kritikovao „insistiranje na pridevima, i nerazumljivu i nepotrebnu misteriju“.
Dvosmislena priroda novele je izazvala kritiku u to vreme, a upravo ta dvosmislena priroda je i razlog njene slave koja i dalje traje. Iako nepopularna u prvim godinama posle objavljivanja, sada je predmet izučavanja mnogih literarnih kurseva, donekle i zbog optužbi za rasizam. Ipak slavi ovog romana još više je doprinela adaptacija za film pod imenom „Apokalipsa sada“, sa Marlonom Brandom i Martinom Šinom u ulogama Kurca i Marloua.
5. „Kvaka 22“, Džozef Heler
Recenzija u izdanju
Njujork Tajmsa iz 1961. godine glasi: „'Kvaka 22' je puna strasti, humora i žara, ali joj nedostaje umešnosti i osećajnosti. Galerija likova, zbirka anegdota od kojih su neke sjajne, parada prizora od kojih su neki fino kreirani, niz deskripcija, svega toga ima, ali knjiga jednostavno nije roman. Neko bi mogao reći da je predugačka jer joj je sadržaj – lutanja i jadi posade američkog bombardera, stacionirane krajem Drugog svetskog rata u Italiji – monoton i pun ponavljanja. Drugi će opet smatrati da je suviše kratka jer nijednom od njenih interesantnih likova i događaja nije dato dovoljno prostora da u potpunosti zgrabe čitaočevu pažnju. Njen autor Džozef Heler je „poput briljantnog slikara koji je rešio da sve ideje iz svog skicen bloka stavi na platno, uzdajući se da će njihov šarm i šokantnost nadomestiti nedostatak kompozicije.“
Njujork Tajms nije bio jedini časopis kritičan prema Heleru i njegovom remek-delu. Rodžer Smit je napisao u svojoj recenziji da: „Autor romana ne ume da piše“, a po Džonu Oldridžu knjiga je „potpuno bezlična, pornografska i nemoralna jer je toliko protiv svih institucija i krajnje neselektivna u svom odbijanju svega u šta je svaki ispravan čovek odgajan da veruje.“
Dok su mnogi od Helerovih savremenika povoljno ocenili roman „Kvaka 22“, samo nekolicina je prepoznala da je to delo koje će u budućnosti biti neizbežno štivo na kursevima američke književnosti.
4. „Veliki Getsbi“, F. Skot Ficdžerald
U vreme svog prvog izdanja Ficdžeraldovo najpoznatije delo je opisano kao „zbunjujuće i kičasto“.
Saturday Review je takođe bio kritičan, rekavši da pisca: „Treba dobro prodrmati. On je nesumnjivo talenatovan, ali i spreman da bestidno pravi budalu od sebe. 'Veliki Getsbi' je apsurdna priča, bilo da je smatrate ljubavnom, melodramom ili jednostavno opisom njujorške elite.“ Knjiga je dobila mešovite kritike i slabo se prodavala uprkos trudu izdavača uloženom u njenu promociju.
Naravno, popularnost „Velikog Getsbija“ je tokom vremena porasla, a glavnog lika su u filmovima dočarali Robert Redford i Leonardo Dikaprio, jedni od najcenjenijih glumaca svojih generacija. apravo postoji čak šest filmskih adaptacija ovog romana.
Da je „Veliki Getsbi“ doživeo uspeh za piščeva života, kakav ima danas, možda bi se autor više posvetio pisanju. Ili, s obzirom na njegovu naklonost ka luksuzu, isto je tako moguće da bi jednostavno svu dodatnu zaradu potrošio na svoj raskošni način života.
3. „Lolita“, Vladimir Nabokov
Roman „Lolita“ je odbilo pet glavnih izdavača –
Viking,
Simon & Schuster,
New Directions,
Farrar Straus i
Doubleday. Urednik
Chicago tribune's Magazine of Books je suvo izjavio: „'Lolita' je pornografija i mi ne nameravamo to da objavimo.“
Paradoksalno je da je upravo ovakvo gledište na knjigu dovelo do toga da „Lolita“ dođe u centar pažnje. Priča o dvanaestogodišnjoj nimfi (fraza samog Nabokova) je bila skandalozna a skandali se uvek dobro prodaju. I dok su mnogi izdavači odbili „Lolitu“ zbog straha od opscenosti, ta ista opscenost je privukla pažnju, a na kraju i priznanje, koje ovo delo uveliko zaslužuje.
Čak i u trenutku Nabokovljeve smrti, bilo je nedoumica u vezi sa njegovim književnim talentom.
Njujork Tajms je u nekrologu napisao da čitaoci vide da: „Gospodin Nabokov poseduje briljantnu tehniku i stil pisanja ali su stalno zbunjeni njegovom lakomislenošću i sklonosti ka parodiji. Da li je on talentovani majstor za šalu i misaone igre ili kreativan i duboki umetnik?“
2. „Preobražaj“ i druge price, Franc Kafka
Tek posle Drugog svetskog rata i dugo posle piščeve smrti, delo Franca Kafke je privuklo veliku pažnju. Njegova popularnost je rasla tokom šezdesetih godina dvadesetog veka, jer su mnogi stanovnici istočne Evrope osećali komunistički režim kao opresivan, što je Kafkino delo dodatno približilo čitaocima.
„Preobražaj“ je objavljen za Kafkinog života, no nije probudio naročitu pažnju. Zapravo, ni sam autor nije visoko cenio priču, rekavši jednom prilikom: „Čitao sam 'Preobražaj' kod kuće i smatram da je loš.“ Osećao je: „veliku antipatiju“ prema „Preobražaju“ i njegovom „nečitljivom završetku“.
Kafka je umro mnogo pre nego što je većina njegovih dela objavljena, a moglo se desiti i da zauvek ostanu neobjavljena. Da je njegova poslednja želja bila uslišena, sav njegov neobjavljen rad bio bi spaljen. „Preobražaj“ je izdat u jednom književnom magazinu 1915. godine, devet godina pre piščeve smrti, ali jedva da je privukao ikakvu pažnju.
1. „Valden“, Henri Dejvid Toro
Bilo je potrebno da prođe pet godina da bi se prodalo 2000 primeraka ključnog dela Henrija Toroa, i kritike su bile mešovite u vreme prvog izdavanja. Niko drugi nego Robert Luis Stivenson komentarisao je da se Toro povukao u „ženskastu samoću; jer ima nečeg nemuževnog, nečeg skoro kukavičkog u takvom načinu života“.
Danas, s druge strane, ako bi neko započeo rečenicu: „Otišao sam u šumu“, onda bi se najverovatnije našao i neko ko bi znao završiti citat: „jer sam želeo živeti promišljeno, suočiti se samo sa bitnim činjenicama života, i videti da li mogu da naučim ono što je potrebno, da ne bih kada mi bude došlo vreme smrti, otkrio da nisam uopšte ni živeo.“
U popularnoj kulturi, reference na „Valdena“ su uvek prisutne, i knjiga je opšte priznata kao jedna od najznačajnijih ikada napisanih. Za delo Henri Toroa, Džon Apdajk je napisao: „'Valden' je postao takav simbol povratka prirodi i njenog očuvanja, antikorporacijskog duha i građanske neposlušnosti a Toro je tako živopisan predstavnik toga, takav osobenjak i pustinjački svetac, da knjiga rizikuje da bude isto tako poštovana a s druge strane i isto tako slabo čitana kao i Biblija. Od svih mnogobrojnih američkih klasika s kraja 19. veka – Hotornovog „Skarletnog slova“, Melvilovog „Mobi Dika“, Vitmanovih „Vlati trave“, a možemo dodati i „Čiča Tominu kolibu“ od Harijet Bičer Stou kao bestselera koji je uzburkao naciju i Emersonove eseje kao nužnu pripremu za ovo štivo ‒ „Valden“ je najviše doprineo da Amerika stekne svest o sebi.
Izvor: listverse.com