11 tajni restauratora knjiga

Knjige u sebi čuvaju bezvremenu mudrost, ali knjige kao predmeti nisu neuništive. Pored habanja od uobičajene upotrebe, knjige mogu stradati zbog buđi, štetočina, opasnosti iz okruženja, ali i iz drugih razloga ukoliko se ne čuvaju i ako se njima ne rukuje pravilno. Restauratori knjiga su ljudi koji pomažu da se ova oštećenja otklone, konzervirajući i čuvajući knjige za buduće čitaoce. Razgovarali smo sa  stručnjacima iz ove oblasti, sa namerom da saznamo više o ovom poslu, od toga koji su im omiljeni projekti do iznenađujuće upotrebe običnih kućnih zamrzivača. 



Ne postoji jedinstven utaban put ka ovoj profesiji

Prema rečima Mindele Dubanski, glavnom restauratoru knjiga u Muzeju umetnosti Metropoliten, posao restauratora knjiga podrazumeva složenu mešavinu praktičnih znanja i akademskog iskustva. „To je veliki izazov jer ne postoji mnogo prilika za formalnim obrazovanjem“, rekla je, „i [put] nije toliko jednostavan.“

U posao restauracije knjiga ljudi mogu da uđu nakon obuke (na primer, nakon obuke za laboratorijskog tehničara), nakon rada u komercijalnoj knjigoveznici/štampariji, nakon obuke u knjigovezanju, nakon sticanja diplome iz različitih trgovačkih škola, ili nakon završenog master programa iz dizajna knjige, materijalne baštine ili bibliotekarstva. Ali Dubanski naglašava da će to gde neko uči posao – i kakve kolekcije ima na raspolaganju –  odrediti njegovu veštinu i pravac u kom će se kretati njegova karijera. Ona je završila osnovne studije iz umetnosti na Karnegi Melon školi, nakon čega je završila studije iz knjigovezanja i restauracije na današnjem umetničkom koledžu Kambervel u Londonu. Kasnije je završila master studije iz bibliotekarstva i dobila sertifikat iz bibliotekarske konzervacije na Kolumbija Univerzitetu. Danas u Metropolitenu radi na kolekciji koja uključuje svašta: od umetničkih blokova za skiciranje do pozivnica za Betovenovu sahranu.

Moraju da imaju vešte ruke

Ljubav prema knjigama je divna, kaže Dubanski, ali to ne može zameniti finu motoriku: posao restauratora podrazumeva dosta šivenja, merenja, lepljenja, povezivanja, korišćenja oštrih predmeta poput noževa, kao i tretiranja knjiga hemikalijama. Ona preporučuje da svako ko želi da postane restaurator knjiga treba da završi osnovnu obuku iz knjigovezanja pre nego što odluči da li zaista želi da gradi karijeru u ovom polju. To iskustvo bi trebalo da im pomogne da shvate da li žele da se bave praktičnim poslom (da rade rukama), što će biti osnova njihovog posla jednom kada postanu pravi profesionalci. „Procedura [knjigovezanja] je jednostavna, ali zahteva izuzetnu preciznost“, kaže Dubanski. Ova preciznost postaje još bitnija kada se sa obuke iz knjigovezanja pređe na posao restauracije.



Nekad je jednostavnije restaurirati stare knjige nego nove

Možda mislite da su vekovima stare uvek mnogo nežnije od novih knjiga. Ali Kejti Vagner, restaurator retkih knjiga u „Smitsonijan“ bibliotekama, kaže da to nije uvek slučaj: „Mi u našoj kolekciji imamo knjige koje su stare stotinama godina, i ta hartija je u boljem stanju od moderne hartije. To je zato što se proces proizvodnje papira od pamuka i lana promenio oko 1840. Počeli su da koriste drvnu srž iz koje u početku nisu izvlačili kiselinu.“ Kada papir postane previše kiseo, propada i postaje tvrd.

Iz tog razloga, čak i dobro napravljene knjige s kraja 19. veka na dalje mogu biti krte na dodir. „Ako je knjiga iz perioda pre 1840, često je lakše restaurirati je nego knjigu iz 1940“, kaže Vagner.

Osnovni alati ovog zanata se nisu menjali vekovima

„Ako bi knjigovezac iz 19. veka ušao u našu sobu [u Metu], osećao bi se kao kod kuće“, kaže Dubanski. Restauratori knjiga su stotinama godina koristili istu opremu, poput najprostijih nožića od kosti, takozvanih „bone foldera“ (koji se koriste da se dobiju oštre ivice prilikom savijanja papira i drugih materijala), do različitih konaca i igala koji služe da se ponovo sašiju raskupusani tomovi.

Promena tehnologije dodala je nove tehnike u posao, naravno, „ali iz dana u dan, verovatno se najviše koriste najosnovnije alatke“, kaže Vagner.

Neke tehnike restauracije su iznenađujuće jednostavne

Čak i školski pribor može naći svoju primenu u restauratorskom poslu. Uzmite, na primer, najprostiju gumicu. Tomovi iz viktorijanske ere često imaju čađave stranice ako su držani blizu peći na ugalj, i kako kaže Vagner, ovi tragovi gareži se mogu ukloniti gumicom. Ali vrhovi običnih gumica na papiru mogu ostaviti ogrebotine i linije, tako da firme koje se bave proizvodnjom pribora za knjigovezanje prodaju izmrvljene gumice, koje restauratori posipaju po stranicama i trljaju kružnim pokretima. Kada bele mrvice gumice pocrne, pažljivo se brišu sa stranice po kojoj se posipa novi sloj mrvica, sve dok fleke ne izblede. (Ipak ne koriste svi restauratori gumice; neki više vole da koriste male gumene sunđere, takozvane sunđere za garež.)

Jedna od tehnika restauracije podrazumeva pribor koji će vas možda iznenaditi: kada restauratori primete da se po knjizi širi buđ, knjigu stave u običan zmrzivač, jer to zaustavlja širenje buđi, objašnjava Vagner.

U ovom poslu svaki dan je drugačiji

Ne postoje dve knjige (ili neki drugi materijali) koji su potpuno isti, što ovaj posao čini uvek novim i zanimljivim. „Uvek dobijam nešto novo da sređujem“, kaže Vagner. Knjige iz različitih vremena i sa različitih prostora razlikuju se po materijalima i izradi, ali i po oštećenjima koja su pretrpele, bilo da je oštećenje izazvano vodom, insektima ili izloženošću buđi. Amaterske popravke prethodnih vlasnika – na primer, stranica zalepljena selotejpom – mogu, takođe, da dovedu do oštećenja.

Popravke podrazumevaju menjanje korica, krpljenje rupica i iskidanih mesta japanskim papirom (jer je tanak i jak), vlaženje hartije da bi se razdvojile slepljene stranice, i odlučivanje koje metode za uklanjanje fleka će biti najefikasnije s obzirom na mastilo i materijale određene knjige. Neke knjige je moguće oprati dejoniziranom vodom – koja uklanja prljavštinu i ostatke – iako ovaj metod obično nije prvi izbor restauratora, jer menja strukturu papira.

„Svaki predmet morate posmatrati zasebno i odlučivati šta je za njega najbolje“, kaže Vagner.



Ali, kao i u svim poslovima, postoje trenuci dosade

Kada ne popravljaju stare tomove, restauratori knjiga ponekad moraju da se bave različitim papirološkim poslovima. „Za svaku knjigu koju tretiram, moram da napišem izveštaj o stanju“, kaže Vagner. „Kada dobijem knjigu, moram da je fotografišem i da zabeležim njene dimenzije, kako je povezana i koji su problemi. To može da oduzme mnogo vremena.“

Najbolji rezultati restauracije su nevidljivi

Posao restauratora nije da učini da stara knjiga ponovo izgleda kao nova (osim ako ta knjiga neće biti deo postavke iz neke epohe), već da, sa što manje truda, učine da knjiga ponovo može da se čita. „Ja neću menjati korice knjige zato što su stare i pohabane“, kaže Dubanski. „Ja poštujem to što su stare i pohabane. Ono što ću pokušati da uradim jeste da popravim sve  osetljive delove da bih knjigu učinila upotrebljivom.“

Restauratori često rade honorarno

Restauratori knjiga mogu raditi u knjigoveznicama, muzejima, na koledžima, u univerzitetskim bibliotekama, javnim bibliotekama, i drugim institucijama. Neki, međutim, prihvataju i honorarne poslove sa strane, odlazeći kod klijenata da restauriraju rasturene porodične Biblije, stare dnevnike ili nasleđene knjige. Mnogi restauratori su, takođe, samozaposleni: umesto da rade od 9 do 5 u jednoj ustanovi, rade skraćeno radno vreme ili u nekoj instituciji ili kod privatnog naručioca ili rade po projektu.

Digitalizacija pomaže da se sačuvaju stare knjige

Neke stare knjige je nemoguće popraviti, kada su „toliko krte da se lome na dodir“, kaže Vagner. U tom slučaju, knjiga je dobar kandidat za digitalizaciju, jer će onda makar njen sadržaj biti dostupan istraživačima. Restauratori onda koriste posebne kopir aparate ili fotografišu svaku pojedinačnu stranicu („vrlo, vrlo pažljivo“) da bi se sačuvale reči ne ugrožavajući samu knjigu.

Restauratori ponekad rade na dokumentima koji su promenili istoriju

Kejti Vagner je 2013. u rukama držala prvo izdanje dela od životnog značaja: reč je o „An Inquiry into the Causes and Effects of the Variolae Vaccine“ („Ispitivanje uzroka i posledica vakcine za Variolu Veru“) Edvarda Dženera iz 1798, koja detaljno opisuje rad engleskog lekara koji je izumeo vakcinu protiv velikih boginja. „To je bilo neverovatno, jer je on začetnik imunologije“, kaže Vagner.

Iako veoma retka i značajna, ova knjiga je bila u jako lošem stanju. Središnje stranice je pokrila buđ, povez je bio isparan, tako da su čitavi delovi bili odvojeni, što su bila samo neka od oštećenja. Prvo što je Kejti Vagner uradila, bilo je da ubaci knjigu u zamrzivač da bi uništila buđ. Zatim, nakon što je očistila četkom, rasturila je tekst-blok knjige (poznat i kao „blok“ koji sadrži isečene i složene listove knjige), oprala je svaku stranicu dejoniziranom vodom, delove u boji je navlažila i osušila. Zakrpila je rupe nastale zbog buđi japanskim papirom, pre nego što je ponovo ušila listove i vratila ih u originalni povez.

Vagner kaže da se još uvek seća ovog projekta zbog ogromnog truda koji je uložila – ali i zbog značaja ove knjige za istoriju medicine, koja je sada sačuvana za buduće generacije.

Autor: Kristin Foset
Izvor: mentalfloss.com
Prevod: Maja Horvat