Holivud je oduvek bio misteriozno mesto gde su pisci mogli da zarade neki dodatni novac – naravno, tu je lep ček kada neko otkupi prava na njihovu knjigu, ali kako se ispostavlja, filmovima su zapravo takođe potrebni i pisci. Ponekad su književnici zaista dobri u pisanju scenarija (iako ponekad, kako ćete videti, baš i nisu). Nakon ovonedeljnog otkrića da je Oldos Haksli napisao scenarija za prve filmske adaptacije „Gordost i predrasude“ i „Džejn Ejr“, zanimalo me je koje su tekstove (sem svojih) pisci prerađivali za veliko platno.
Evo nekih od mojih otkrića.
Oldos Haksli, najpoznatiji po svojim književnim distopijama, napisao je scenario za prvu filmsku adaptaciju „Gordost i predrasude“ (1940. godine), a sa Džonom Hausmanom i rediteljem Robertom Stivensonom i scenario za „Džejn Ejr“ (1943). Ali ne samo to – Haksli je mogao biti i scenarista „Alise u zemlji čuda“ (koja je svakako malo bliža njegovim distopijskim svetovima). Znajući da je Haksli oduvek bio veliki obožavalac „Alise u zemlji čuda“ Luisa Kerola, Volt Dizni je kontaktirao pisca 1945. godine i ponudio mu je da napiše scenario za film koji će biti delom snimljen, a delom animiran. Autor je završio prvi rukopis i ove dve ikone su radile na njemu, ali na kraju je Dizni imao utisak da je sve „previše književno“. Haksliju je plaćeno, a zatim je urađena potpuno drugačija i animirana verzija (koju svi znamo) i prikazana je 1951. godine.
Nakon što je prava za filmsku verziju romana „Panika u parku droge“ Džejmsa Milsa iz 1966. godine otkupio producent Dominik Dan, angažovao je svog brata
Džona Gregorija Dana i snaju
Džoan Didion da napišu scenario. Film je premijerno prikazan 1971. godine. Od ostalih scenarija na kojima je radila Didionova, još dva su bile adaptacije tuđih romana: „True Confessions“ njenog supruga Džona (1981. godine) i biografiju Džesike Savič „Up Close and Personal“ autorke Alane Neš (1996. godine).
Kao što već verovatno znate,
F. Skot Ficdžerald je tokom tridesetih imao malih uspeha u Holivudu (jedan prijatelj je to uporedio sa „velikim vajarom koji je unajmljen da odradi posao vodoinstalatera“) što se završilo samo jednim potpisom među autorima scenarija. Oduševilo me je saznanje da je napisao verziju scenarija za adaptaciju knjige „Prohujalo sa vihorom“ za koju mu je, izgleda, „bilo zabranjeno da koristi reči koje se nisu pojavljivale u tekstu Margaret Mičel“. Njegov rukopis je odbijen.
Truman Kapote je napisao odbijenu verziju adaptacije velikog američkog romana: „Velikog Getsbija“. Kapote ga je predao Džeku Klejtonu 1974. godine. Baz Lurman, koji je pre nekoliko godina uradio adaptaciju „Velikog Getsbija“, opisao ga je ovako:
„Postoji scenario za ovaj film koji je napisao Truman Kapote, imao sam priliku da ga vidim. Bob Evans, koga veoma dobro poznajem i koji je vodio studio u to vreme, odbio ga je. Razlog je, u suštini, to što su i Džordan i Nik homoseksualci, a scenario je nekako bio prepun svega. Truman se jako nervirao zbog toga i na televiziji je izjavio da u Paramauntu sedi gomila drkadžija. Pisan je rukom, ali je čitljiv. Nije završen. U suštini, tekst je lud, loš i poremećen.“
To zvuči sjajno. Kapote je takođe, sa Vilijemom Arčibaldom, adaptirao „Okretaj zavrtnja“ Henrija Džejmsa u horor film „Nevini“ iz 1961. godine. Kapote i Arčibald su dobili nagradu „Edgar“ 1962. godine za najbolji filmski scenario.
Poznato je da je
Vilijam Fokner napisao scenario za Vorner Brosovu adaptaciju romana Rejmonda Čendlera „Veliki san“ iz 1946. godine – ali je manje poznato da je to uradio u saradnji sa
Li Breket, kultnom autorkom naučne fantastike (poznata kao „kraljica svemirske opere“), koja je sa Džulsom Furtmanom napisala scenario za film „Imperija uzvraća udarac“. Fokner je, nakon udruživanja sa rediteljem i producentom Hauardom Hoksom, radio u Holivudu dvadesetak godina (naravno, samo zbog novca) i napisao je, između ostalog, scenario za adaptaciju „Imati ili nemati“ Ernesta Hemingveja iz 1944. godine, a bio je i nepotpisan saradnik na scenariju Oskarom nagrađene adaptacije romana Džejmsa M. Kejna „Mildred Pierce“ iz 1941. godine.
Najveći autor naučne fantastike
Rej Bredberi napisao je scenario za Džona Hjustona i njegovu adaptaciju „Mobi Dika“ 1956. godine. „U svojim dvadesetim godinama zaljubio sam se u delo Džona Hjustona“, rekao je u intervjuu 2010. godine. Citiraću deo onoga što je rekao jer je prelepo:
„Kada sam imao dvadeset devet godina, prisustvovao sam prikazivanju filma i Džon Hjuston je sedeo odmah iza mene. Želeo sam da se okrenem, uhvatim ga za ruku i kažem mu da ga volim i želim da radim sa njim. Ali sam se suzdržao dok nisam objavio tri knjige kako bih imao dokaz te ljubavi. Pozvao sam agenta i rekao da sada želim da upoznam Džona Hjustona. Sreli smo se u noći Svetog Valentina 1951. godine što je sjajan način da započnete ljubavnu aferu. Rekao sam mu: ’Evo mojih knjiga. Ako ti se dopadnu, moramo sarađivati jednog dana.’ Nekoliko godina kasnije, potpuno iznenada, pozvao me je i pitao: ’Imaš li vremena da dođeš u Evropu i napišeš scenario za ’Mobi Dika’?’ Rekao sam da ne znam jer nikada nisam pročitao tu prokletu knjigu. I tako sam se našao pred dilemom: ’Evo čoveka koga volim i čijem se radu divim. Nudi mi posao.’ Znam da bi mnogi ljudi rekli da samo zgrabim priliku, ali ja sam rekao: ’Večeras kada dođem kući, pročitaću koliko stignem i javiću se sutra u vreme ručka. Do tada ću znati šta mislim o Melvilu.’
Zaronio sam u polovinu romana umesto da počnem od početka. Naišao sam na mnogo predivne poezije o belini kita i bojama košmara. Naišao sam na delove u koje sam se zaljubio. Zaljubite se u poeziju. Zaljubite se u Šekspira. U Šekspira sam zaljubljen od četrnaeste godine. Mogao sam da uradim taj posao ne zato što sam se zaljubio u Melvila već zbog ljubavi prema Šekspiru. Šekspir je napisao ’Mobi Dika’ koristeći Melvila kao tablu za pisanje.
Nakon što sam knjigu pročitao milion puta, napisao sam početak scenarija na brodu putujući ka Evropi i on je ostao takav. Ali sve ostalo je bilo teško. Uzimao sam deliće koji su se nalazili kasnije u knjizi i stavljao ih napred jer roman nije konstruisan poput scenarija. Na sve strane je, kao ogroman rikošet impresija.
Jednog jutra u Londonu sam se probudio, stao pred ogledalo i rekao: ’Ja sam Herman Melvil.’ Melvilov duh mi se obratio i tog dana sam iznova napisao poslednjih trideset stranica scenarija. Izletelo je iz mene kao eksplozija strasti. Trčao sam kroz London i odneo ga Hjustonu. Rekao je: ’Moj bože, to je to!’“
Bredberijev roman „Green Shadows, White Whale“ iz 1992. godine je fiktivno sećanje na njegova iskustva pisanja scenarija sa Hjustonom u Irskoj.
Osim što je 1971. godine napisao scenario za adaptaciju sopstvene knjige „Čarli i fabrika čokolade“,
Roald Dal, koji je bio blizak prijatelj Jana Fleminga, napisao je filmsku adaptaciju iz 1967. godine Flemingovog romana „You only live twice“ (iako treba napomenuti da je adaptacija veoma blago zasnovana na knjizi). Takođe je bio koscenarista mjuzikla „Chitty Chitty Bang Bang“ zasnovanog na Flemingovom romanu iz 1964. godine „Chitty-Chitty-Bang-Bang: The Magical car“. Pored adaptacija Flemingovih romana, Dal je napisao scenario i za triler „The Night Digger“ iz 1971. godine po romanu „Nest in a Fallen Tree“ Džoj Kovli, u kome je glumila njegova tadašnja supruga Patrisija Nil.
Nik Hornbi je, reklo bi se, prešišao sve do sada. Pred mnogih romana, napisao je scenarije za adaptacije romana „Bruklin“ Koluma Tobina, „Divljina“ Šeril Strejd, „An Education“ Lin Barber i BiBiSijevu televizijsku verziju knjige „Love, Nina: Despatches from Family Life“ Nine Sib. „Počeo sam pokušavajući da budem nekakav scenarista“, rekao je Hornbi na BAFTA predavanju 2015. godine.
„Mislio sam da ne mogu da pišem prozu i uvek imam osećaj da je deo posla ostao nezavršen. Mnogo volim da pišem dijaloge i volim filmove i televiziju.
Kada stignete do određene tačke u svojoj karijeri autora romana, osim ako zaista, zaista ozbiljno ne uprskate, knjiga će izaći. Tu ste samo vi i niste preterano sigurni kako da je ocenite. Pročitaćete recenziju u kojoj piše da ste genije i verovaćete u to. Zatim ćete pročitati onu u kojoj piše potpuno suprotno i u to ćete verovati malo duže.
Ali kod scenarija postoje sve te prepreke koje morate da rešite, a deluje vam da u njima postoji određena doza objektivnosti. Naravno, ne uspe svaki film, ali ako ste napisali scenario koji privuče pažnju producenta, zatim se za njega zainteresuju glumci i reditelj, i na kraju najvažnija stvar je da dobijete neki novac da se taj film snimi, mislim da ste tada dokazali nešto – barem sebi.“