Verovatno znate za ser Artura Konana Dojla, poznatog pisca koji je stvorio omiljenog junaka, Šerloka Holmsa. Ali, ko je stvarno bio Artur Konan Dojl? Da, stvorio je jednog od najpoznatijih likova na svetu (a možda je odgovoran i za prvi klub obožavalaca), ali njegovi talenti i interesovanja nisu samo ležali u pisanju.
U raznim trenucima svog života bio je doktor, ambiciozni političar i veliki obožavalac Zvončice. Iako je stvorio jednog od najracionalnijih fiktivnih likova svih vremena, autor se, kasnije u životu, zainteresovao za okultno, redovno organizujući seanse sa porodicom i prijateljima.
Postoji mnogo zanimljivih činjenica o Arturu Konanu Dojlu koje pokazuju da je podjednako legendaran poput svog detektiva.
Razgovarao je sa duhovima
Dojl je bio veliki pobornik spiritualizama, toliko da je napisao nekoliko knjiga i članaka na tu temu, a čak je išao i na turneju kako bi promovisao svoja verovanja.
Takođe je tvrdio da je razgovarao sa duhovima dobro poznatih ljudi, poput Džozefa Konrada, Sesila Roudsa i Erla Hejga. Spiritualizam mu je toliko bio bitan da je više želeo da ostane upamćen po komuniciranju sa duhovima nego po književnom uspehu. U osnovi, bio je verzija Alana Mura iz kasnog devetnaestog veka.
Popularisao je skijanje
Dok je živeo u Švajcarskoj, Dojl je počeo da se bavi skijanjem (još uvek nepoznatim sportom u devetnaestom veku). Nakon članka u Strand časopisu, publikaciji u kojoj su se pojavljivale priče o Šerloku Holmsu, skijanje je počelo da zadobija pažnju.
Napisao je: „Morate da se krećete duž staze, da idete cik-cak, ili da se krećete poput krabe uzbrdo, da se spuštate niz strminu, a da ne izgubite ravnotežu, a iznad svega da se sa lakoćom okrećete.“ Uz tako zvučnu podršku, ljudi u Engleskoj su poludeli za zimskim sportovima.
Otišao je sa stilom
Dojlova smrt je bila tako dramatična, kao da je izašla iz neke priče o Šerloku Holmsu. Duže vreme se mučio sa srčanim problemima i umro je u sedamdeset prvoj godini.
Prema navodima, srušio se u bašti dok je jednom rukom držao cvet, a drugom stiskao srce. Njegova žena je bila sa njim u tom trenutku i njegove poslednje reči su bile upućene njoj. Držeći cvet u rukama, rekao joj je: „Ti si predivna.“
Bio je Hudinijev neprijatelj
Njih dvojica su se sreli 1920. godine i brzo se sprijateljili. Do svađe je došlo kada su Dojl i njegova porodica bili domaćini seanse tokom koje je bilo planirano da kontaktiraju Hudinijevu majku. Nakon njene smrti, Hudini je više puta pokušavao da stupi u kontakt sa majkom preko medijuma, ali je ubrzo shvatio da su to bili prevaranti. Poput dobrog prijatelja, Hudini je učestvovao u još jednoj seansi sa Dojlom, iako je bio sumnjičav.
Seansu je vodila Dojlova ćerka, koja je navodno bila nadareni medijum. Kontaktirala je njegovu majku i dobila preko petnaest strana beleški. Nažalost, sve je bilo napisano na engleskom, jeziku koji Hudinijeva majka nije poznavala.
Takođe, nije pomenula ni činjenicu da se seansa dogodila na njen rođendan. Hudini je podelio svoje sumnje sa Dojlom, ali je pisac čvrsto verovao da su stupili u kontakt sa njom. Njihovo prijateljstvo se nikada nije oporavilo.
On i Džordž Bernard Šo su se javno raspravljali u vezi sa Titanikom
Šo, autor „Pigmaliona,“ predstave koja je adaptirana u film „Moja lepa gospođice“, imao je vrlo žestoku svađu sa Dojlom u vezi sa Titanikom. Otprilike mesec dana nakon potonuća broda, Šo je objavio članak sa nazivom „Some Unmentioned Morals“, u kojem je kritikovao štampu zbog „eksplozije sramnog romantičnog laganja“ aludirajući na herojstvo onih na brodu.
Na primer, svedoci su tvrdili da je kapetan potonuo sa brodom, što je potvrda dobrog kapetana. Šo je međutim tvrdio da činjenice nisu dovoljno duboko ušle u slučaj, poput toga zašto je kapetan išao toliko brzo kroz predeo poznat po ledenim bregovima. Bila je to njihova verzija 9/11 teoretičara zavere.
U odgovoru na taj članak, Dojl je rekao: „Jadno je gledati čoveka nespornog genija kako koristi svoje darove da bi pogrešno prikazao i ocrnio sopstveni narod.“
Verovao je u vile
Poput hiljada drugih, Dojl je počeo da veruje u postojanje vila nakon što je pogledao „Cottingley Fairies“ slike – serijal fotografija koje su „dokazale“ da vile postoje.
Potrošio je milione funti (ne vilinskih dolara) u distrubuiranju ovog „dokaza“ da vile postoje, pa je čak napisao i knjigu na ovu temu po imenu „The Coming of Fairies“. Kasnije je otkriveno da je neko manipulisao slikama – mlada devojka koja je fotografisala priznala je da su vile u stvari isečci papira.
Njemu možete zahvaliti za nastavak „Parka iz doba Jure“
Iako je najpoznatiji po Šerloku Holmsu, takođe je pisao i druge priče. Većina od toga je istorijska fikcija, ali je takođe napisao knjigu (iznenađujuće!) o dinosaursima po imenu „The Lost World“.
Čekajte, možda mislite, zar to nije naziv jedne druge, naširoko poznate knjige o dinosaurusima? Majkl Krajton, autor „Parka iz doba Jure“, rekao je da je njegov roman omaž Dojlovoj knjizi istog imena. Takođe, poput Dojlove knjige, Krajtonov roman fokusira se na ekspediciju koja ide na izolovano ostrvo nastanjeno dinosaurusima. Bio je ispred svog vremena, taj Dojl.
Bio je učeni doktor
Uprkos tome što je bio talentovan pisac i što je stvorio jednog od najpoznatijih i najomiljenijih likova svih vremena, Dojl nije učio pisanje – makar ne na tradicionalni način. Dojl je upisao medicinsku školu na Univerzitetu u Edinburgu.
Tokom treće godine na Univerzitetu, zaposlio se kao hirurg na kitolovcu. Nakon što je diplomirao, otvorio je sopstvenu ordinaciju u Londonu, ali posao je bio slab, kao što je autor napisao u svojoj autobiografiji. „Svakog jutra sam pešačio od smeštaja u Montag plejsu do moje konsultantske kancelarije i sedeo tamo od 10 do 3 ili 4, gde ni zvono nije uznemiravalo moje spokojstvo.“ Dobra stvar je što je počeo da piše fikciju umesto da se odao recimo opijumu ili nečemu drugom.
Dvaput se kandidovao za parlament
Dojl se dva puta kandidovao za parlament, jednom 1900. i drugi put 1906. godine. Uprkos tome što je dobio respektabilan broj glasova, izgubio je oba puta. Samo 569 glasova ga je delilo od stolice u parlamentu Ujedinjenog kraljevstva.
Rešavao je misterije u stvarnom životu
1906. godine, Dojl je pomogao da se dokaže nevinost jednog čoveka koji je bio optužen za sakaćenje životinja. Čovek u pitanju bio je Džordž Edaldži i bio je proglašen krivim i osuđen na zatvorsku kaznu od 7 godina. Tamo je proveo tri godine, dok iznenada nije bio oslobođen bez objašnjenja. Tada je Edaldži pisao Dojlu i zamolio ga da mu pomogne kako bi skinuo ljagu sa svog imena i dobio kompenzaciju za svoju patnju.
Dojl se poslužio Holmsovim metodama i otkrio da se blato nađeno na odeći Edaldžija nije slagalo sa blatom sa mesta zločina i da oštrica koja je navodno korišćenja kako bi se osakatila jedna od životinja nije imala tragove krvi na sebi.
Takođe, tokom vremena provedenog sa Edaldžijem, Dojl je primetio da on drži novine ekstremno blizu očiju kako bi mogao da pročita šta piše. Tvrdio je da nijedan čovek sa tako lošim vidom ne može počiniti takav zločin u mraku (zločin je počinjen tokom noći).
Dojlova dedukcija je pomogla u skidanju ljage sa imena ovog čoveka, ali nije dobio nadoknadu. Ipak, Dojlova istraga privukla je veliku pažnju javnosti i pomogla je da se stvori Apelacioni sud.
Dobio je titulu zato što je pisao ratnu propagandu
Većina ljudi veruje da je Dojl postao „Ser“ zato što je stvorio Šerloka Holmsa, ali autor je u stvari dobio titulu zbog svog učešća u Drugom burskom ratu. Iako nije mogao biti regrutovan zbog svojih godina – tada je imao 41 – ipak je doprineo ratnom cilju tako što je pisao britansku propagandu.
Njegov pamflet, koji je izazvao strah kod Britanaca, okrenuo je savesne prigovore u podršku ratu. 1902. godine, kralj Edvard VII dao mu je zbog toga titulu viteza.
Talenat za pripovedanje nasledio je od svoje majke
Dojlova majka, Meri, bila je strastveni čitač i redovno bi svojoj deci pričala priče o viteštvu i hrabrim vitezovima. Njen muž, Čarls Dojl, patio je od depresije i alkoholizma, što je život drugih članova porodice učinilo teškim. Neki izvori tvrde da je deci pričala ove priče kako bi ih ohrabrivala.
Dojl je naveo majčine priče kao nadahnuće za pisanje: „Siguran sam, kada pogledam unazad, da sam u nameri da iskopiram priče iz detinjstva, počeo sam da tkam snove.“ Tako da bi, u stvari, trebalo da zahvalimo Meri Dojl.
Inspirisao je najmanjeg taksi vozača na svetu
Ubrzo nakon što je došao u Boston zbog predavanja, prišao mu je taksista i oslovio ga je po imenu. Iznenađen, Dojl je upitao čoveka kako je znao ko je on. Razgovor je protekao ovako:
„Izvinite na ovome, ali rever vašeg kaputa izgleda kao da su ga hvatali novinari iz Njujorka, kosa vam izgleda kao da je šišana u Filadelfiji, šešir kao da ste morali da držite do svojih stavova u Čikagu, a vaša desna cipela evidentno ima ostatke blata iz Bafala na đonu, i – i –’ ’I šta?’, upitao je ser Artur. ’ Pa’ odgovorio je taksista, ’Video sam Konan Dojl’ napisano velikim belim slovima na vašem prtljagu.“
Mrzeo je Šerloka Holmsa
Dojl je došao do toga da prezire svog najomiljenijeg junaka. Pokušao je da postane poznat u drugim oblastima, poput spiritualizma, kako bi se udaljio od detektiva. Otišao je toliko daleko da je čak i ubio Šerloka u priči „Poslednji problem“, na užas njegovih obožavalaca.
U vezi sa njegovim osećanjima prema liku, napisao je sledeće: „Razmišljam o Šerlokovom ubistvu i da ga ostavim jednom za sva vremena“, i „Usred sam poslednje Holmsove priče, nakon koje gospodin nestaje, da se nikada ne vrati. Umoran sam od njegovog imena.“
Priča se da su, nakon što je priča objavljena, njegovi obožavaoci nosili crne trake oko ruku koje su simbolizovale žalost, a jedna žena je tako bila uznemirena da je navodno napala Dojla kišobranom.
Preko 20.000 ljudi otkazalo je pretplatu za Strand a veliki broj je poslao ljutita pisma. Dojl se na kraju predao željama ljutitih obožavalaca i vratio Holmsa u priči „Prazan kovčeg.“ To su obožavaoci iz viktorijanskog doba u svom najboljem izdanju, dame i gospodo!
Izvor: ranker.com