15 činjenica o vrlim dobitnicima Pulicerove nagrade

„Naša država i naša štampa će se zajedno ili uzdići ili propasti.“ – Džozef Pulicer.

Danas je poznata kao jedna od najznačajnijih nagrada u Americi, međutim, Pulicerova nagrada je u jednom trenutku bila pod znakom pitanja. Pred vama su neke činjenice o tome kako je nagrada ustanovljena i zanimljive priče o nekim od dobitnika.
 
Sloboda štampe

Pulicerovu nagradu je 1917. godine ustanovio Džozef Pulicer, u pokušaju da podigne standarde u novinarstvu. Dodeljuje se jednom godišnje na Kolumbija univerzitetu u Njujorku, a pobednik dobija novčanu nagradu u iznosu od 15.000 dolara (do 2017. iznosila je 10000 dolara) i zlatnu medalju. Pulicer je u svom testamentu zaveštao novac Kolumbija univerzitetu sa željom da se pokrene škola novinarstva i ustanovi nagrada.

Kako postati Amerikanac

Džozef Pulicer, rođen u Mađarskoj, kao mladić pokušao je da se priključi austrijskoj, britanskoj i francuskoj vojsci, ali je sva tri puta odbijen. To ga je navelo da se uključi u građanski rat u Sjedinjenim Državama, nakon što ga je vrbovao jedan od regrutera vojske Unije. Kada je brod kojim je putovao pristao u bostonsku luku, Pulicer je skočio u vodu da bi novac, koji bi inače pripao njegovom regruteru, zadržao za sebe. To je upalilo i on se sam uputio u Njujork gde se priključio vojsci.

Skromni počeci

Nakon što je uz počasti otpušten iz vojske, Pulicer se duži niz godina mučio, radeći svakakve poslove i spavajući na klupama u parku. Pomalo čudno i neočekivano, prva šansa za promenu mu se ukazala kada je iskritikovao jedan šahovski potez. Dvojica šahista bili su urednici regionalnih novina na nemačkom jeziku. Ponudili su mu posao u novinama „Westliche Post“. Nakon više godina koje je proveo radeći kao reporter, Pulicer postaje i jedan od vlasnika ovih novina, što predstavlja začetak njegove novinske imperije.

Politička pozicija

Pre nego što je podigao svoju novinsku imperiju, Pulicer se neko kratko vreme bavio politikom. Tokom jedne rasprave 1870, pucao je u jednog građevinskog preduzimača iz svog starog pištolja. Iako je to po današnjim standardima neverovatno, zbog ovog postupka morao je samo da plati novčanu kaznu i dozvoljeno mu je da ostane na političkoj funkciji.

 Nije u prirodi posla

Dugi niz godina „Čikago Tribjun“, po mišljenju mnogih najbolje novine u Sjedinjenim Državama, nisu želele da konkurišu za Pulicerovu nagradu. Pukovnik Mekormik je u to vreme vodio novine i po njegovom mišljenju nagrade predstavljaju  „nepotrebno laskanje i podilaženje“. To je trajalo do 1961.

Za koga komisija odlučuje

Iako je Ernest Hemingvej osvojio Pulicerovu nagradu za roman „Starac i more“ 1953, trebalo je da nagradu dobije ranije, još 1941. Ali komisija je promenila odluku. Savet je odabrao njegov roman „Za kim zvona zvone“, ali je predsednik odbora Univerziteta Kolumbija uticao na Savet da preispita odluku, jer nije želeo da se eksplicitan seksualni sadržaj iz knjige dovodi u vezu sa univerzitetom. Na kraju nisu ni dodelili nagradu.

Niko je neće dobiti

Iako se to ne događa često, još jednom je Pulicerova nagrada povučena i to jednom od najcenjenijih pisaca 20.veka zbog kontroverznog sadržaja. Roman „Gravity's Rainbow“, Tomasa Pinčona je 1974. predložen za nagradu, ali je Savet promenio odluku i ponovo nagrada nije dodeljena nikom.

Stvar prestiža

Malo je onih koji su Pulicerovu nagradu dobili više puta, a samo je šačica njih nagradu dobila četiri puta, što je maksimalan broj. To su Kerol Guzi za fotografiju, Robert Frost za poeziju, Judžin O'Nil za dramu, a Robert I. Šervud je osvojio tri nagrade za dramu i jednu za biografiju.

Dobitnici Oskara

Čak 38 dobitnika Oskara za najbolji film su adaptacije romana. Budući da se radi o prilično velikom broju neko bi pomislio da su mnoge od ovih knjiga nagrađene, ali samo su dve dobitnice Pulicerove nagrade: „Prohujalo sa vihorom“ (1939) i „Svi Kraljevi ljudi“ (1949).



Bob Dilan

Prvi pop muzičar koji je osvojio Pulicerovu nagradu je niko drugi do Bob Dilan. Kada je 2008. dobio nagradu, to je predstavljalo pokušaj Odbora da uvrsti više različitih tipova savremene umetnosti, jer su ranije klasična muzika, a od skoro i džez, jedini muzički žanrovi smatrani vrednim. Dilanov rad je sam po sebi dovoljno vredan, ali kao jedan od najznačajnijih postupaka u njegovom životu, smatra se trenutak kada je Bitlsima ukazao na prednosti korišćenja marihuane, što je dovelo do nastanka albuma „Yellow Submarine“ i „Stg. Peper's“.
 
Dvostruki dobitnik

Konzervativni karikaturista Nelson Harding jedina je osoba koja je dobila Pulicerovu nagradu dve godine za redom 1927. i 1928. Hardingova zaostavština nije bila dugog veka; aktivno se bavio karikaturom tokom prvog talasa antikomunističke propagande i često je političke radikale prikazivao kao nasilne teroriste.

Srdačan genije

Frenk Geri jedan je od najpoznatijih arhitekata na svetu, i osim što je dobitnik Prickerove nagrade, dobitnik je i Pulcerove nagrade za izuzetne kritike koje su izlazile u „Njujork tajmsu“. Ironija je u tome što, bez obzira na nagrade osvojene iz ovih oblasti, Geri nije imao najviše ocene iz istorije umetnosti na Univerzitetu u Južnoj Kaliforniji. Osim toga, dok je studirao izbačen je iz bratstva jer je pokušao da u njega uključi druga crnca.

Ne zovem se Neli

Iako je Pulicerovu nagradu za „Ubiti pticu rugalicu“ dobila pod imenom Harper Li, autorkino ime je zapravo Nel Harper Li. Odlučila je da izbaci ime Nel, jer nije želela da je ljudi pogrešno oslovljavaju sa „Neli“.


 
Mašina za novac

Osvajanje Pulicera za roman „Ubiti pticu rugalicu“ autorki je donelo neverovatan uspeh, i iako je uvek živela skromno, zahvaljujući uspehu romana postala je multimilionerka. Budući da je knjiga prodata u preko 40 miliona primeraka i da je prevedena na više od 40 jezika, Li je do svoje smrti zaradila više od 3 miliona dolara.
 
Džon F. Kenedi i njegov Pulicer

Nagrada dodeljena Džonu F. Kenediju 1957, izazvala je najviše kontroverzi u istoriji ove nagrade. Godinama nakon smrti, Kenedi je optužen da je u tajnosti dozvolio svom piscu govora, Tedu Sorensonu da napiše najveći deo knjige. Danas je opšte poznato da je, iako su ideje i teme iz knjige Kenedijeve, knjigu zapravo napisao Sorenson, kome nije pripala nikakva zasluga.
 
Izvor: factinate.com    
Prevod: Maja Horvat
Foto: Vladimir Babenko - Own work / CC BY-SA 4.0 / Wikimedia commons