4 priče o rukopisima koji su goreli (a neki su i preživeli)

„Rukopisi ne gore“, kaže đavo u romanu „Majstor i Margarita“ Mihaila Bulgakova, izvlačeći jedan. Naravno da ne gore, neko bi pomislio. Više ne, u svakom slučaju. Posle svega, ovih dana mnogo knjiga se direktno piše na „oblak“, te spaljivanje deluje nemoguće – izuzev globalnog kraha, koji je gotovo pa izvestan ukoliko nastavimo ovim putem. Možda zato legende o spaljenim rukopisima opstaju toliko dugo u književnoj imaginaciji – počinjemo da zaboravljamo istinu da sve može zauvek nestati.



Naravno, rukopisi gore. Ali rukopisi mogu biti i sakriveni, iako se misli da su izgoreli, samo da bi bili pronađeni godinama kasnije u ormaru nečije dnevne sobe, gotovo zaboravljeni. Mogu da odbiju da gore – ili da neko odbije da ih spali. Mogu biti spaljeni slučajno, ili nakon duge, očajničke borbe. Ovde su skupljene priče o uništenju (ili o pretnji uništenjem) neobjavljenih dela, dnevnika i pisama poznatih autora. Neka od tih su postala besmrtna, neka su uništena, a druga žive. Sumnjam da će neko u budućnosti čitati deset priča o epskim kvarovima hard diskova poznatih autora. Mada, ko zna? Čitajte, dok možete.

„Dnevnici“, Lord Bajron

Bajron je bio lud, loš i opasan za druženje – izgleda da su takvi bili i njegovi memoari, za koje su njegovi prijatelji mislili da su prljavi, potencijalno opasni za njegovu reputaciju i reputaciju njegove bivše žene i ćerke, tako da su odlučili da ih unište u činu koji se opisuje kao „najveći zločin u istoriji književnosti.“ Benita Ajzler iz „New York Timesa“ ovako to dramatizuje:

„U ponedeljak, 17. maja 1824, oko podneva, šest muškaraca se okupilo u sobi visokog plafona u Ulici Abemarl 50, blizu Pikadilija, u kući koja je služila podjednako kao dom i kao kancelarija izdavača Džona Mareja. Danima se grupa svađala. Savezništva su se menjala. Slale su se poruke tamo i amo, a sastanci između parova su se nastavili tokom jutra. Kada su se konačno okupili, buknula je rasprava između dvojice od njih, Džona Kema Hobhauza, mladog parlamentarca u usponu iz bogate porodice u Bristolu,  i Tomasa Mura, pesnika iz Dablina i sina prodavca namirnica. Vatrene reči su pretile da pređu u fizičko nasilje. Konačno, odluka domaćina je prevladala, i strasti su se smirile. Marej je onda zatražio od njegovog šesnaestogodišnjeg sina da im se pridruži. Predstavljen kao naslednik očeve trgovine, dečak je pozvan da svedoči važnom događaju. Sluga se pojavio noseći dva uvezana toma rukopisa. Dok se grupa približavala vatri koja je divljala iza rešetaka, dvojica drugih, Vilmot Horton i Pukovnik Dojl, uzeli su knjige, iskidali ih na komade i stranice, ispisane rukopisom poznatim svima prisutnima, bacili u plamen. Za nekoliko minuta, memoari Džordža Gordona, šestog Lorda Bajrona, pretvoreni su u pepeo.“

Naravno, ovo je vrlo škakljivo: šta je to bilo toliko strašno da su njegovi prijatelji odlučili da unište dokaze? Šta bismo mi danas mislili da znamo šta je tu pisalo? Možda nikad i nećemo saznati, ali opet – znate šta kažu za rukopise.
 
„Mrtve duše“ (drugi deo), Nikolaj Gogolj

Godine1841., objavljivanje prvog dela „Mrtvih duša“ napravilo je od Gogolja književnog titana – ali drugi deo, na kojem je radio do kraja života, ostaće zauvek nepoznat zato što je Gogolj, neposredno pred smrt, spalio sve stranice. Različita su tumačenja tog njegovog postupka. Pred kraj života, Gogolj se okrenuo religiji i pod uticajem oca Matveja Konstantinovskog, postao asketa. Odrekao se ranijih radova, neke od njih i pocepao. Neki spekulišu da je počeo da ih smatra grešnim i da ga je Konstantinovski savetovao da spali drugi deo „Mrtvih duša“ takođe. Ali isto tako je moguće i da je sve bio nesrećan slučaj. Prema Gogoljevoj biografiji koju je napisao V. V. Gipius, u veče 11. februara 1852, autor je uzeo hrpu „svezaka, uvezanih mašnom, stavio ih u rernu i zapalio svećom.“ Sluga ga je molio da prestane, ali mu je Gogolj rekao da to nije njegova briga i da bi trebalo da se moli.

„U međuvremenu, vatra se ugasila nakon što je progorela uglove svezaka. Gogolj je primetio ovo, izvadio hrpu papira iz rerne, razvezao mašnu, i ređajući stranice tako da ih lakše zahvati vatra, ponovo zapalio. Sedeo je u stolici ispred vatre, čekajući da sve izgori do pepela. Potom je, nakon što se prekrstio, otišao u sobu. Poljubio je slugu i počeo da jeca.“

Izgleda, da Gogolj nije bio siguran u to šta je spalio. Navodno je sledećeg jutra rekao: „Samo zamislite kako je snažan zao duh. Želeo sam da spalim neke papire, koje sam nameravao da uništim odavno, ali sam umesto toga spalio poglavlja 'Mrtvih duša', koja sam želeo da ostavim prijateljima da me pamte nakon smrti.“ Devet dana kasnije, bio je mrtav.
 
„Proces“, Franc Kafka

Konačno, pisac koji nije uspeo u spaljivanju svojih rukopisa – uprkos činjenici da je to bila njegova poslednja želja. Pri kraju duge borbe sa tuberkolozom 1924. godine, Kafka je zatražio od njegovog najboljeg prijatelja Maksa Broda da spali sve papire nakon njegove smrti: „Najdraži Makse, moj poslednji zahtev: sve što ostavljam iza sebe… u formi dnevnika, rukopisa, pisama (mojih i tuđih), crteža i slično, treba spaliti, nepročitano.“ Brod je pristao – ali to nije uradio. Umesto toga, uredio je i posthumno objavio većinu dela svog prijatelja, uklučujući „Proces“ i „Zamak“. Brod je pobegao od nacista u Tel Aviv 1939. godine, noseći sa sobom preostali rukopis. Tamo je započeo vezu sa svojom sekretaricom Ester Hofe i pred smrt 1968. godine, ostavio je papire njoj. (Ona je trebalo da ih objavi i čuva, ali se i ona oglušila o direktivu i prodala originalni rukopis „Procesa“ za 2 miliona dolara.) Nakon njene smrti usledila je pravna bitka duga 42 godine – njene ćerke su tvrdile da su dokumenta njihova, ali je sud konačno dodelio rukopise Nacionalnoj biblioteci Izraela, odlučivši da je „Brodova poslednja želja bila da njegovo životno delo, materijalna zaostavština, bude povereno u potpunosti javnim arhivama.“ Nacionalna bilbioteka Izraela sada planira da digitalizuje dela i omogući ih dostupnim javnosti – sušta suprotnost od spaljivanja.
 
„Majstor i Margarita“, Mihail Bulgakov

Bulgakov je u očajanju spalio rukopis svog remek-dela „Majstor i Margarita“ 1930,  nakon dve godine rada – da bi već sledeće godine ponovo počeo da ga piše. Radio je na njemu u tajnosti – rad protiv establišmenta nije tolerisan u staljinističkoj Rusiji – do kraja života, zaista skoro do samog kraja, iako knjiga neće biti u potpunosti objavljena dvadeset šest godina nakon njegove smrti. Majstor iz naslova, na više načina paralela Bulgakovu, takođe spaljuje svoju knjigu u frustraciji, ali mu je Voland (odnosno đavo) vraća, uz već poznatu frazu: „Rukopisi ne gore.“

Ali roman „Majstor i Margarita“ nije bio jedini rukopis koji je Bulgakov pokušao da spali. Prema knjizi Dž.A.E. Kurtisa, objavljenoj 1989. godine („Manuscripts Don't Burn: Mikahil Bulgakov: A Life in letters“) KGB je 1926. godine zaplenio neke od Bulgakovljevih rukopisa, uključujući njegov dnevnik i rukopis za „Pseće srce.“ Bulgakov je zahtevao da mu se oni vrate, ali ih je dobio tek tri godine kasnije, kada je „momentalno spalio sve dnevnike i odlučio da ih nikad više ne vodi. Od tada se pretpostavljalo da su njegovi dnevnici izgubljeni, sve do pojave 'Glasnosti' koja je naterala KGB da prizna da je služba napravila kopije makar polovine dnevnika iz dvadesetih i da su oni i dalje u arhivama KGB-a.“

Izvor: lithub.com
Prevod: Miloš Vulikić