„Svi romanopisci koji opisuju (bilo spolja ili iznutra) ono što nazivamo 'društvenim životom' našli su se pod idiotskom optužbom što u svoje knjige umeću 'stvarne ljude' (tj. osobe koje autori stvarno poznaju)“, napisala je Idit Vorton 1933. godine. „'Stvarni ljudi' koji su preneti u delo koje je nastalo kao plod mašte odmah bi time prestajali da budu stvarni; samo oni likovi koji su začeti u mozgu svoga stvaraoca deluju najmanje stvarno.“
Ipak, u istoriji književnosti postoji izvestan broj romana u kojima se autori služe stvarnim ljudima i situacijama, ali ih maskiraju u drugačije ruho. Sledi šest književnih ostvarenja u kojima autori na kontroverzan način govore o stvarnim događajima.
1. „Glenarvon“ – Kerolajn Lem
Veoma uspešna spisateljica ledi Kerolajn Lem i pesnik Lord Bajron često se zajedno pominju, a naročito zbog toga što su bili u vezi. Njena spisateljska karijera i ljubavna veza sa Bajronom postali su nerazdvojivi nakon što je 1816. godine objavila roman „Glenarvon“. Bajron, čiji je „književni avatar“ bio Glenarvon, opisao je ovaj roman koji predstavlja fikcionalizovan prikaz njegovog života i veze s autorkom „prvo j***nje pa objavljivanje“.
Osim reference na Bajrona, roman je bio pun i drugih veoma očiglednih referenci na još neke osobe iz autorkinog društvenog kružoka i na brojne značajne ličnosti iz britanskog društva tog vrema. Među njima su bili Elizabet Vasal Foks, ledi Holand (u romanu princeza od Madagaskara), kao i njen sin – ujedno i bivši ljubavnik Kerolajn Lem – Godfri Vasal Vebster (u romanu Vilijam Bjukenen). Ledi Holand je brzo prepoznala sebe i svog sina u knjizi i bila je besna, primetivši da su „prikazani svaki podsmeh, budalaština i nemoć (jer nisam u stanju da se mnogo krećem zbog bolesti).“
Kao i ledi Holand, i druge mete Kerolajn Lem loše su reagovale na svoje portrete, tako da je njena reputacija ubrzo stradala. Ali ismevanje stvarnih ljudi nije bio jedini skandal: kao što je navedeno u uvodu „Glenarvona“ u prvom tomu Sabranih dela ledi Kerolajn Lem, „Lemova je smestila radnju svog romana u Irsku tokom ustanka za katoličku emancipaciju 1798, koji je bio brutalno ugušen. … [Roman] je podržavao političke težnje i vojne borbe irskih katolika, oslikavajući Glenarvona, bajronovskog junaka po kome je roman dobio ime, kao osobu koja ih je izdala.“
Nakon velike kontroverze Lemova je revidirala roman zarad drugog izdanja i modifikovala neke elemente: iako je njen bajronovski junak ostao nepromenjen, izmenila je neke sporedne likove i ponešto što su drugi smatrali nemoralnim, poneku reč i ublažila seksualnu prirodu odnosa glavnih junaka.
2. „Sunce se ponovo rađa“ – Ernest Hemingvej
Ernest Hemingvej je 1926. godine, nakon debitanstkog romana „Sunce se ponovo rađa“, stekao popularnost. Ovaj roman je opisan kao „najveći roman sa ključem u književnosti“ jer je Hemingvej opisao svoje doživljaje sa brojnim prijateljima dok je živeo u Evropi 1920-ih. Počevši od celonoćnih pijanki, pa sve do ulaska u koridu u Španiji, njihove brojne avanture pretočene su iz stvarnosti u fikciju, ali to nije bilo sve.
Ne samo da je autor umetnuo sebe u priču (narator knjige Džejk Barns u prvim verzijama bio je nazvan Hem) već su se u romanu pojavile i mnoge osobe koje su se kretale u istom društvenom krugu, i premda sa izmenjenim imenima, ostale su lako prepoznatljive. Među mnogim istinitim događajima koji su završili u romanu „Sunce se ponovo rađa“ bila je je i ljubavna afera između Harolda Louba (to jest, Roberta Kona) i ledi Daf Tvajzden (ledi Bret Ešli), što je užasnulo Tvajzdenovu. Ona je kasnije izjavila da je bilo veoma „okrutno“ sa Hemingvejove strane što je tu knjigu napisao.
Jedne noći, nakon povratka iz Španije, Hemingvej je jasno dao do znanja svojim poznanicima šta namerava da uradi: „Pišem knjigu“, rekao je svojoj prijateljici Kiti Kanel (koja će se takođe pojaviti u romanu). „Svi se nalaze u njoj.“ Otkrio im je da bi Loub trebalo da bude negativac u knjizi. Autorka Lesli M. M. Blum povodom nastanka romana „Sunce se ponovo rađa“ je napisala: „Književni portreti su proganjali ledi Daf i ostale sve dok su bili živi.“
3. „Životinjska farma“ – Džordž Orvel
Jedna od najpoznatijih političkih alegorija „Životinjska farma“ Džordža Orvela (1945) prikazuje rusku revoluciju i uspon Staljina u obliku „bajke“ (kako to stoji u podnaslovu knjige): životinje, ljudi i mesta u knjizi su osmišljeni tako da predstavljaju značajne ličnosti iz tog perioda istorije. Farma Gazdinstvo, koja postaje „Životinjska farma“ nakon ustanka životinja, slika je Rusije; promena njenog imena deluje kao parelela promenama u nazivu Rusije nakon revolucije. Istorijske ličnosti su takođe bile fikcionalizovane: farmer Džouns je Nikolaj II, poslednji ruski car; svinja Napoleon je Josif Staljin; a druga svinja, po imenu Grudva, predstavljala je Lava Trockog.
Pisanje i objavljivanje knjige pratile su kontroverze jer se pojedinci u Britaniji nisu slagali sa kritikama upućenim na račun Staljina i sovjetskog režima – u vreme dok je Orvel pokušavao da objavi svoj rukopis, oni su bili saveznici u ratu protiv nacističke Nemačke. Knjigu su odbila četiri izdavača (uključujući i T. S. Eliota iz izdavačke kuće
Faber & Faber) pre nego što ju je konačno prihvatila izdavačka kuća
Secker & Warburg. Knjiga je postigla velik uspeh, iako je bila zabranjena u brojnim zemljama, uključujući i tadašnji Sovjetski Savez, u kome je objavljena tek 1988. godine.
4. „Stakleno zvono“ – Silvija Plat
Prvi put objavljen u Britaniji 1963. godine, neposredno pre njene smrti, jedini roman Silvije Plat „Stakleno zvono“ inspirisan je njenim iskustvima iz ranog odraslog doba, kao i vremena koje je provela u mentalnoj bolnici. Silvija Plat nije želela da njena majka Aurelija zna da je napisala roman, a pošto su neki detalji u knjizi bili toliko bliski stvarnosti, njen izdavač je bio zabrinut da će biti optužen za klevetu u Engleskoj, gde zakon obavezuje one koji su tuženi da dokažu da je ono što su rekli istinito, a ne da je lažno. Osetljiva priroda onoga što se našlo u romanu značila je da je autorka morala da izmeni detalje kako bi „prikrila svoj previše doslovan prikaz ljudi i mesta“, kako je to napisao njen biograf Karl Rolison. Da bi dodatno prikrila svoj identitet, fikcionalizovala je sebe u vidu Ester Grinvud i objavila roman pod pseudonimom Viktorija Lukas.
Kada je, nekoliko godina kasnije, konačno otkriveno da je Silvija Plat autorka „Staklenog zvona“, njena majka Aurelija u početku nije želela da roman bude objavljen u SAD – rekla je da Silvija nikada nije ni želela da njen roman bude tamo objavljen, a ona sama nije bila zadovoljna prikazom likova u romanu za koje je verovala da su pokušali da pomognu Silviji u stvarnom životu. („Stakleno zvono“ nije objavljeno u Americi sve do 1971. godine.)
Silvija Plat se navodno nije dovoljno potrudila da izmeni neke detalje. Jedna žena koja je radila za isti časopis kao i čuvena pesnikinja saopštila je spisateljici Džoani Grinberg: „Ona je napisala 'Stakleno zvono' i sve nas je ocinkarila... ispričala je da je jedna od nas imala abortus, da je jedna imala ljubavnu aferu. Nismo više mogle jedna drugoj da pogledamo u oči, jer su to bile naše tajne.“ Detalji u „Staklenom zvonu“ izazvali su takvu senzaciju da su se navodno zbog njega okončala dva braka.
5. „Uslišene molitve“ – Truman Kapote
Već negde 1958. godine Truman Kapote je davao nagoveštaje o romanu zasnovanom na stvarnim događajima za koji je verovao da će biti njegovo remek-delo. Nazvao ga je „Uslišene molitve“. Nije bilo jasno kojim događajima će se baviti njegov roman, sve do 1975. godine, kada je u časopisu
Esquire objavio nekoliko poglavlja knjige na kojoj je radio. Drugo od ovih poglavlja, pod nazivom
La Cote Basque 1965, izazvalo je potpuni haos.
Kada su njegovi prijatelji i ostali članovi njujorškog društva pročitali ovo poglavlje, postalo je jasno koje stvarne događaje je Kapote fikcionalizovao, kao i ko su ljudi koji stoje iza pseudonima. Jedan od najozloglašenijih primera bio je slučaj Vilijama Vudvorda (to jest Dejvida Hopkinsa u romanu) i njegove žene En (isto ime je Kapote odabrao za svoj lik). En je upucala Vilijama u njihovoj kući 1955. godine – ona je mislila da je to bio provalnik. Međutim, neki su verovali da je to bilo ubistvo s predumišljajem, a upravo to tumačenje je Kapote i fikcionalizovao. En je izvršila samoubistvo pre nego što je poglavlje objavljeno. Neki su verovali da je to učinila jer joj je bilo rečeno šta će se u njemu naći. Kapotea su se odrekli njegovi prijatelji, a on nikada nije završio „Uslišene molitve“, koje su posthumno objavljene 1980-ih.
6. „Crna voda“ – Džojs Kerol Outs
Džojs Kerol Outs nominovana je za Pulicerovu nagradu za fikciju za roman „Crna voda“ iz 1992. godine, koja je nastala na osnovu izuzetno kontroverznog događaja iz stvarnog života. U julu 1969. Edvard Kenedi, senator Masačusetsa, napustio je žurku sa Meri Džo Kopečni – koja je učestvovala u predsedničkoj kampanji njegovog pokojnog brata Roberta – i igrom slučaja je automobilom sleteo sa mosta bez zaštitne ograde na ostrvu Čapakvidik. Kenedi se izvukao iz automobila i pokušao da spase Kopečnijevu, ali nije uspeo. On je prijavio incident tek dan nakon nesreće, kada je ona već bila mrtva. Kenedi je priznao da je kriv zato što je napustio mesto nesreće i dobio je uslovnu kaznu.
U knjizi Džojs Kerol Outs lik koji je napisan kao ekvivalent Kenediju jednostavno je nazvan Senator; Kopečnijeva je fikcionalizovana kao Elizabet En Keleher (poznatija kao Keli), koja priču pripoveda iz svog ugla dok je zarobljena u automobilu nakon njegovog pada, a crna voda iz naslova je jedino što je okružuje. Autorka je za Njujork tajms izjavila da je počela da pravi beleške nakon čuvene nesreće i da se ponovo vratila toj ideji u vreme kada je postojala „klima koja je bila izuzetno nepogodna za žene“.
Međutim, umesto da veže knjigu za konkretan incident, ona je rekla da je „želela da priča bude donekle mitsko, skoro arhetipsko iskustvo mlade žene koja veruje starijem muškarcu, pri čemu to poverenje biva narušeno.“ Čini se da njen proces tokom pisanja to i odražava: Čarliju Rouzu je objasnila da se uopšte nije bavila istraživanjem. „Želela sam da pišem o žrtvi, a o žrtvi jedva da je bilo reči“, rekla je ona. „Ceo fokus je bio stavljen na senatora. I to mi je delovalo zastrašujuće – mlada žena je imala šta da ispriča, ali nije preživela.“
Autor: Džejn Aleksander
Izvor: mentalfloss.com
Prevod: Kristijan Vekonj