Agata Kristi je oblikovala našu percepciju Britanije

Njena dela su laka za čitanje, omiljeni je autor ljudi koji uče engleski. Kristi je, u svakom smislu, najprevođeniji pisac na svetu – mnogo ljudi uči engleski jezik čitajući njene romane, pa samim tim i upoznaje Engleze kroz njih. Voditelji podkasta „All About Agatha“ Ketrin Brobek i Kemper Donovan iz Los Anđelesa slažu se sa ovom tezom. Njihov podkast ima ambiciozan cilj, u njemu se diskutuje i rangiraju svi Kristini romani.



Ako Agata Kristi nastavlja da utiče na čitaoce o Engleskoj, šta oni u stvari saznaju – i da li je nešto od toga istinito?

Naravno da svako britansko selo nema ljubaznog sveštenika, razmetljivog pukovnika, slabog advokata i žmirkavog doktora – ili stanovništvo predodređeno da ubija. Neobično je što u njenim pričama nema puno pabova.

Ali nisu sve Kristine verzije Engleske nestvarne.

„Iz njenih romana se iščitava samoomalovažavanje“, kaže Donovan. Agata koristi tipično britanski, suvi, uglavnom crni humor u naraciji ili opisu likova. U kratkoj priči „Triangle at Rhodes“, na primer, piše o jednoj Engleskinji na brodu:

„Za razliku od većine Engleza, ona je mogla odmah da priča sa strancima, umesto da čeka četiri do nedelju dana, pre nego što da prvi obazrivi savet, kao što je to uobičajno kod Britanaca.“

Ova vrsta humora bila je autorkin lični pečat, kaže Dženet Morgan (autorka zvanične biografije Agate Kristi). Morganova objašnjava da je Kristi imala snažna uverenja o dobru i zlu. „Bila je veoma duhovita osoba... Zabavljali su je život, ljudi i njihovo ponašanje.“

U romanu „Opasnost kod End Hausa“ to primećujemo kada kapetan Hejstings, pomoćnik detektiva, snažan, neosetljiv amblem engleštine, iskazuje bojazan prema Herkulu Poarou, doteranom belgijskom detektivu, najpoznatijem Kristinom liku. Prema Hejstingsovom mišljenju, mogući motiv za zločin koji Poaro ističe previše je melodramatičan.

Poaro odgovara: „Zvuči kao da biste rekli, neengleski. Slažem se. Ali čak i Englezi imaju emocije.“

Poput ostalih stranih likova u Kristinim delima, Poaro podstiče engleske stereotipe. Kristi se oslanja na određene uobičajne osobine svojih likova drugih nacionalnosti. Francuzi su usijane glave, Škoti štedljivi, a Australijanci jednostavni. Kristi, koja je uživala da putuje pre i posle braka sa arheologom, donosi britak (ponekad ksenofobičan) humor u opisima svih njih.

Ni Englezi nisu pošteđeni. U jednom pasusu iz romana „Karte na sto“, koji se suptilno podsmeva engleskom parohijalizmu, piše:

„Svaki čestiti Englez koji bi ga samo ugledao poželeo bi žarko i iz sveg srca da ga odalami... Da li je gospodin Šajtana bio Argentinac, Portugalac, Grk ili pripadnik neke druge nacije koju su čistokrvni žitelji Britanskih ostrva pravedno prezirali, niko to nije znao.”

Kristi je iz prve ruke doživela englesku anksioznost koju je izazivalo prisustvo stranaca. Morganova iznosi jednu epizodu o Kristinom putovanju u Bagdad, kada je „prilično zapovednički nastrojena Engleskinja čak pokušala da je usvoji“. Kristi je uspela da se otarasi svoje nesuđene zaštitnice i pobegne u pustinju. Stvorila je šablon za pisanje o određenom engleskom junaku uverenom da je sve nepoznato strašno, i da se zato treba čuvati.

Morganova kaže da je još jedna osobina Engleza sa kojom Kristi voli da se šali kod svojih likova „konvencionalnost koja sprečava ljude da pomisle da je kućna pomoćnica videla nešto, ili je možda čak i ubica.“

Na primer u „Opasnosti kod End Hausa“, Hejstingsu se svidi naočigled savršeni komandant. Poaro frkne:

„Bez sumnje je išao u, ono što vi smatrate, pravu školu. Srećom, pošto sam stranac, ja sam oslobođen tih predrasuda, i mogu da istražujem bez ometanja.“

Poaro – koji na kraju „Tragedije u tri čina“ priznaje da naglašava svoj strani akcenat i da ga ističe baš zato da ga Englezi ne bi uzeli za ozbiljno – ne poštuje osobine koje su ključne za Kristin opis engleštine. Zločin, u Kristinim delima, u stvari služi da održi i privuče pažnju prema društvenom redu.

Konvencija i dekor ne ogledaju se samo u opisu Hejstingsa, koji strastveno veruje u njih, već u još jednom Kristinom suštinski engleskom liku: Džejn Marpl, starijoj ženi koja živi u selu Sent Meri Mid. Brobekova kaže da je „gospođica Marpl, zapravo, nevidljiva“. Dok Kristini engleski junaci često potcenjuju Poaroa zbog njegovog upadljivo stranog akcenta, oni često ne primećuju Marplovu zbog njenog pola i godina. Poput Poaroa, Marplova ovo koristi kao priliku. „To joj omogućava da posećuje mesta i ulazi u klasne strukture koji joj inače ne bi bili dostupni“, primećuje Brobekova.

Klasna podeljenost

U stvari, klasna svest je najjači utisak koji izbija iz Kristinih dela. Te karikature deluju relevantno čak i nekoliko decenija nakon Kristine smrti jer ironična opsesija društvenim staležom nastavlja da se ističe u engleskom društvu.

Kristini likovi konstantno otkrivaju svoju anksioznost kada su u pitanju klasni odnosi, kao na primer u romanu „Najavljuje se ubistvo“:

„Gospođa Isterbruk pozdravila je Filipu Hajms sa malo više srdačnosti kako bi pokazala da je ona prilično razumela da Filipa nije stvarno zemljoradnik.“

Iako su Kristini likovi uglavnom pripadnici srednje klase i često opušteni, klasna svest je osobina svih društvenih grupa u njenom univerzumu. U „Satovima“, sluga uvodi policiju u trpezariju umesto u sobu za primanje, u skrupuloznom priznavanju njihovog „između“ statusa: niti su džentlmeni niti obični ljudi.

U romanu „Najavljuje se ubistvo“, Kristi je predstavila anksioznost izazvanu modernizacijom sela i prilivom stranaca, a tenzija tinja zbog rasprave oko toga koja je vrsta „engleštine“ autentična. To je i dalje glavna preokupacija u Engleskoj.

Pa ipak, Morganova kaže: „Neke od stvari koje je Agata Kristi identifikovala prisutne su u svakom društvu“. Mesta i karikature možda deluju specifično, ali teme i osobine likova ostaju univerzalne. Uvid Agate Kristi ne samo u mane njenih sunarodnika, već generalno u mane ljudske prirode, samo je jedan od kvaliteta njene dugovečne popularnosti.

Izvor: bbc.com
Prevod: Miloš Vulikić