Pet je i dvadeset posle podne, gradski prevoz, špic. Proleće pre proleća. Svi smo u perjanim jaknama, granulo je sunce i sad se kuvamo. Maštam o kratkim rukavima i golim gležnjevima ispod slojeva usijane odeće. Dišemo isti autobuski vazduh, koji se svakom sekundom sve intenzivnije greje, na sunčanoj strani Ulice Kneza Miloša u Beogradu. Stojimo. Mi, autobus, automobili pre i posle nas. Sve stoji, samo vreme prolazi. Ako svi stojimo sem vremena, šta će se desiti kad krenemo? Šta bi bilo kada bi ovaj autobus rešio da nas umesto preko Gazele, odvede preko kalendarske godine, i sledeće, i sledeće, u neku budućnost, dalju ili bližu? Šta bi se desilo kada bi devojka, koja je pre deset minuta ušla u pogrešan autobus shvatila da na izlasku neće biti u svom životu od pre nedelju dana, kad je planirala da uplati loto sa dobitnom kombinacijom, već da ide u nepoznatu budućnost, u kojoj će biti izbačena iz stana zbog neplaćene kirije? Hoće li tražiti da izađe ranije? Hoće li tako doći do svađe između nje i gospođe koja juri u budućnost, da proveri hoće li unuk proći na prijemnom ispitu? Sve to bi verovatno uznemirilo dečaka koji je pravo sa treninga krenuo u sledeću deceniju, da proveri da li će dovoljno porasti za košarkašku karijeru. Šta ako bi se usred te gungule autobus pokvario? Zaglavljeni u međuvremenu, primorani bismo bili da se upoznamo i da radimo zajedno, kako bismo se vratili na nultu tačku. Iz razmišljanja bi tada mogao da nas trgne glasan prasak…
Najbolje situacije za puštanje mašti na volju su one iz kojih ne možemo da pobegnemo. Dečje predstave koje traju čitavu večnost, gužve u saobraćaju, autobuske stanice, lekarske čekaonice… Imamo sve što nam treba! Vreme i mesto, likove o kojima ne znamo ništa sem kako izgledaju… Pred nama je pregršt odluka o tome gde ćemo ih uputiti i šta bi oni mogli da žele uz čuveno pitanje „Šta će dalje da se desi?“. Još kao devojčica, uživala sam u dugim vožnjama i šetnjama. Nikad me nije nerviralo čekanje. To vreme sam prepuštala mašti, ali je ona izgledala drugačije. Zamišljala sam sebe u scenama iz akcionih filmova, u dramatičnim zapletima romantičnih komedija, osmišljavala dijaloge sa životinjama, izmišljala alternativne drame na osnovu sopstvenog života i puštala da mi se puls ubrza od adrenalina dok bežim od neprijatelja, sve sedeći mirno u redu za pasoš, na primer.
S vremenom, to mi je postalo dosadno. Valjda je ograničena količina izmaštanih scenarija iz sopstvenog lika koji mogu iole da imaju smisla. Onda sam poslušala seminar čuvenog
Nila Gejmena o pisanju fantazija. Zašto bi se sve svodilo na mene u datoj situaciji? I na Fakultetu dramskih umetnosti to je tek prva godina i sve se to uči da bi se u trećoj godini došlo do prave igre – dati lik u datoj situaciji.
„Ovo je stolica“, primetio je Nil Gejmen na tom seminaru. „Rekao bi čovek da ne može ništa zanimljivo da joj se desi. Da li je tako? Znamo šta se dešava kada vukodlak ujede čoveka… Postane i sam vukodlak! Ali šta se desi ako vukodlak ujede vuka ili drugog vukodlaka? Šta se desi ako ga boli zub, pa krene da žvaće neko drvo ili stolicu? Dok sam se to pitao krajem oka sam video kako stolica iz ugla biblioteke počinje da pušta dlake i tada sam znao da neću stići do kraja hodnika…“ izgovorio je Gejmen u dahu pokušavajući da ilustruje mentalne vežbe za pisce koje često praktikuje. Samo je to izmislio. Koji car! U stvari, to nisu mentalne vežbe, to je korišćenje i hranjenje mašte, tog neverovatnog potencijala koji je dat ljudskim bićima kako bi menjali svet, ali i kako im nikad ne bi bilo dosadno. Znala sam da dušom počnemo da umiremo onda kad dozvolimo da se u nama ugasi radoznalost, ali nisam znala koliko genijalno i lako ona može se da gaji! Neku vrstu te igre sam odavno igrala sama, samo nisam znala da taj moj mitopoetski svet, u kom sam maštala, ima mnogo vrata, prozora i podruma koji mi nisu padali na pamet.
Gejmen me je podsetio da nebo nije granica, čak može da bude početna tačka! Naročito ako se zapitam kako bi izgledala svađa između mladog, belog i laganog oblaka i njegovog ostarelog, posivelog oca, koji grmi na ovog sirotana, nesvesan da postaje sve manji i belji.
Prerano prestanemo da se igramo i prerano prestanemo da maštamo. A ne moramo, baš nam niko ne brani da putujemo svakog dana u neki drugi svet, sa knjigom ili bez nje.
Autor: Miljana Nešković
Izvor:
Bookmate žurnal
Foto: Kimberly Butler