„Ahilova pesma“: Drugačija verzija mita o Trojanskom ratu

Madlin Miler rođena je u Bostonu, a odrasla u Njujorku i Filadelfiji. Pohađala je Univerzitet Braun, gde je diplomirala i magistrirala klasične jezike. Njen prvi roman „Ahilova pesma“, koji preporučujemo za čitanje, dobio je nagradu Orindž za književnost i bio je bestseler Njujork tajmsa. Preveden je na dvadeset i pet jezika. Drugi roman, takođe objavljen u Laguni, jeste „Kirka“, pripovest o slavnoj čarobnici, ćerki boga životodavca, blistavog Helija.

Vokacija Milerove su grčko-rimski mitovi, stoga ne čudi što predaje i podučava latinski, grčki i Šekspira, praveći veličanstvene rekonstrukcije drevne epohe, dekodirajući kanon neočekivanim narativnim tehnikama.

Autorka priča još jednu verziju mita o Trojanskom ratu, ali ne iz poznatih Homerovih spevova, već iz nepoznatog rakursa, iz Ahilovog ugla, kroz oči, srce i žile njegovog družbenika Patrokla, čiji je pogled ispunjen ljubavlju kao meteor ili kometa svojom putanjom.

U Homerovim epovima Patroklo je Ahilov sadrug, doduše najvoljeniji, proteran iz kraljevstva svoga oca na dvor u Ftiji, gde stoluje i odrasta princ Ahil. Ne vidimo Tetidinog sina, boga i čoveka, diva i heroja, koji u Troju ide radi slave, pečata besmrtnosti, već voljenog Ahila, koji u Troju hita zbog pobede i trijumfa, dok Patroklo ne ide zbog rata, već prateći Ahila, kroz vatru i vodu, na put besmrtnosti, koji mu ne pripada, sa koga ga stalno ćuškaju i odgurkuju, na put bez povratka, u pravcu pogibelji.

Pripremajući se za učešće u bici, Ahil, koga niko od smrtnika nije smeo videti kako se bori ili dokono vežba, jer njegova veština ne samo da nadmašuje ljudsku već i božansku, prebacuje majci, svemoćnoj morskoj nimfi, da je njegovo telo smrtno, uprkos proročanstvima, odnosno da pre odijuma slave mora telesno umreti. U tom trenutku čak je i velika i moćna Tetida zanemela sa Kastorovim i Poluksovim likom pred očima.

U ovoj knjizi zaista je izvanredno osmišljeno stvaranje kompleksnog sveta moćnih olimpijskih ili vodenih božanstava, prvog od kentaura i učitelja ljudi – Hirona u čijim su se gorama obučavali Ahil i Patroklo – jedan ratnim veštinama, muzici, drugi hirurgiji i daru lečenja, uz paletu Zevsovih sinova, divova, besmrtnika, dašak Afrodite, čiji je miljenik Paris, sivooke Atine i Apolona koji u romanu ne pokazuje samo zabavnu stranu, dobroćudnost i lepotu već i mračno, uvređeno i ljutito lice.

U izgubljenoj Eshilovoj drami „Mirmidonci“ i u Platonovom dijalogu „Gozba“ saznajemo dublje slojeve mita, o ljubavnicima čiji je pepeo pomešan u zajedničkoj grobnici kao brašno i so. Kada su Aleksandar Veliki i njegov ljubavnik Hefastion posetili Troju na putu ka Persiji, legenda kaže da su prineli žrtve njihovom zajedničkom konačištu, sanjareći da će se i njima, jednoga dana, ukazivati poštovanje.

Ljubav čije se carstvo prostire sa obe strane smrti povezuje smrtnike i besmrtnike u isto klupko, upredeno različitim nitima i prirodama vunice.

I ko je veći u pripovesti Madlin Miler, onaj koji je trčao za slavom ili drugi, koji se ne znajući kako da se bori, ali ipak ne osećajući nikakav strah, uputio za svojim ljubavnikom, postojaniji i izvesniji od njegove senke.

Zahvaljujući Patroklu, mi ne vidimo u Ahilu samo božanskog monstruma, bič božji, koji će bezosećajno seći i uništavati neprijatelje, već i muškarca ženskog lika, lepog kao boginja, nepobedivog poput boga, koji vreme do okršaja prekraćuje sviranjem lire, posvećen voljenom.

Autor: Silvana Hadži-Đokić
Izvor: ekspres.net