Od autora bestselera „
Noćni šaptač“ stiže nam mračni, napeti triler koji ispituje najmračnije uglove naših snova. Intervju sa
Aleksom Nortom objavljen je na sajtu Bukbab.
Odakle potiče ideja za roman „Senke“?
Pretpostavljam da je mnogo pisaca, poput mene, bilo fascinirano zločinom koji se dogodio u Viskonsinu 2014. godine kada su dve devojčice pokušale da ubiju svoju drugaricu. Devojčice su bile opsednute likom Slendermena i stvorile izmišljeni svet verujući da će im prinošenje žrtve pomoći da napuste stvaran svet i pridruže se Slendermenu. Iako je reč o izmišljenom liku, postoji cela potkultura vezana za njega. Prvo sam pomislio: „Kako bi neko mogao zaista da poveruje u ovo?“ Zatim sam se setio koliko izopšteno i usameljno možeš da se osećaš kada si mlad, i koliko daleko to može da ode. Počeo sam da izučavam poremećaj zablude u kome dve ili više osoba počinju da veruju u natprirodno.
To je verovatno bila geneza romana, ali sam znao da želim da priču ispričam sa distance, kao sagledavanje zločina koji se odigrao u prošlosti. Dakle, ubistvo u „Senkama“ odigralo se pola veka ranije i postojali su slučajevi imitatora koji su se javljali u godinama koje su sledile. Glavni junak romana Pol Adams je poznavao ubice i žrtvu, a kada se vrati u rodni grad u sadašnjem vremenu, susreće se sa neobičnim i strašnim događajima koji ga teraju da razmišlja o prošlosti. Suočava se sa sećanjima o tome šta jeste, a šta nije uradio, kao sa i posledicama koje su se kasnije dogodile. Kroz sve to shvata da možda može da zaustavi ubistva koja se dešavaju.
Koji vas je aspekt ubistava vezanih za Slendermena najviše zanimao?
Iako je Slendermen bio polazna tačka ovog romana, istina je da mi nije bio uopšte toliko strašan ni zanimljiv. (Izvinjavam se njegovim fanovima!) Više me je zanimala psihologija ljudi koji veruju u njega – ali i to je bila samo inicijalna misao jer sam pišući pustio svojoj mašti na volju. Likovi u romanu se veoma razlikuju od onih koji su bili uključeni u stvarni zločin – pre svega, reč je o dečacima, tinejdžerima – i iako sam se trudio da postepeno razvijem svet u koji su verovali, sve vreme mi je bilo jasno da pišem triler, a ne udžbenik iz psihologije.
Još jedna od stvari koje su mi bile zanimljive jeste fenomen onlajn detektiva: ljudi koji se okupljaju na forumima i detaljno ispituju nerešena ubistva i nestanke. Član sam nekoliko takvih zajednica i postoji nekoliko zločina koje aktivno pratim već godinama. Iako su mnogi ljudi sa tog foruma sa kojima sam razgovarao veoma obrazovani, nisam u zabludi da jedna onlajn grupa može da uradi više od policije, ali je sve to, na neki način, veoma dirljivo. Dakle, u ovom romanu su se našla iskustva sa tih foruma.
Jednu od važnih uloga u novom romanu igraju i lucidni snovi. Kakva su vaša iskustva sa njima?
Lucidni snovi su situacije kada se „probudite“ iz sna dok još uvek spavate. Bio sam opsednut njima kao tinejdžer, a donekle je to slučaj i danas. Privlačnost je uvek ležala u ideji o bekstvu: sposobnost da kontrolišete svet i radite šta želite. Svake noći sanjamo nekoliko sati i nemoguće je razdvojiti snove od stvarnosti dok se odvijaju. Ako biste nasumično stali u snu i upitali sebe: „Sanjam li?“, jednom od dvanaest puta odgovor bi bio potvrdan. To zahteva mnogo truda, ali možete, na primer, da vodite dnevnik snova, što sam i sam radio, ali zahteva dosta vremena.
Zanimljivo je što se kroz te dnevnike uočavaju šabloni u snovima. Na primer, kod mene postoji nekoliko tema o kojima redovno sanjam i uvek mi je bilo zanimljivo da ispitujem zašto je to tako. Ovih dana su mi lucidni snovi prijatno iznenađenje kada se dogode, ali ne jurim više za njima.
Smatrao sam da predstavljaju plodno tlo za istraživanje – tinejdžeri mogu na njih da gledaju kao na sredstvo za beg. A takve stvari veoma lako mogu da postanu zlokobne, posebno ako bi jedan dečak manipulisao ostalima.
Jedan od glavnih likova u „Senkama“ – detektivka Amanda Bek – bila je sporedni lik u „Noćnom šaptaču“. Zbog čega ste odlučili da ove dve priče smestite u isti fiktivni svet?
Amanda mi se zapravo pojavila prilično kasno tokom procesa pisanja – uopšte je nije bilo u prvoj verziji rukopisa. Ali dok sam ga ispravljao i igrao se sa idejama, Amanda se nametnula kao ključni igrač. Iako je fokus knjige na Polu, postalo mi je jasno da treba da prikažem kako je sadašnji zločin odraz onog iz prošlosti. Prvo sam smislio novog junaka, ali mi je to delovalo kao propuštanje prilike. Na kraju „Noćnog šaptača“ Amandu sam ostavio na cedilu i želeo sam da joj u „Senkama“ dam novu priliku. Kada sam počeo da pišem o njoj, stvari su odmah kliknule i prirodno pronašle svoje mesto.
Mnoge scene u ovom romanu su strašnije od onih u „Noćnom šaptaču“. Zbog čega? Mislite li da su „Senke“ strašniji roman?
Mislim da oba romana imaju približno jednak broj scena nasilja koje se dešavaju „na stranici“, ali su u „Senkama“ posledice nasilja eksplicitnije opisane. To sam uradio namerno, ali samo zato što je različitim pričama potreban i različit pristup. U „Noćnom šaptaču“ su žrtve bile deca i delovalo mi je ispravno da se prema tome odnosim sa bezbedne distance. Ne želim plastične opise takvih stvari i niko pri zdravoj pameti ne želi to da čita. Osim toga, i policija se drugačije odnosi prema takvim slučajevima zločina pa je bilo logično da pišem onako kako moji likovi doživljavaju dešavanja.
Iz tog razloga u „Senkama“ postoje određene scene gde je bilo važno da prikažem detaljnije šta se dogodilo. Ali samo nasilje nema svrhu zastrašivanja jer smatram da eksplicitno nasilje više uznemirava nego što plaši – iščekivanje nasilja u priči je za mene daleko strašnije od bilo kog detljanog opisa samog nasilja.
Što se tiče toga koji je roman strašniji, ne mogu da odlučim i ostavio bih to drugima da kažu. U oba slučaja sam samo pokušao da ispričam priču najbolje što mogu.
U oba romana je integralni deo priče odnos roditelja i deteta. Šta vas privlači ovoj temi?
Nisam siguran! U „Noćnom šaptaču“ sam želeo da pišem o očevima i sinovima tako da je to centralna tema dok je u „Senke“ uplivala organski. Uvek mi je potrebno da napišem prvu verziju rukopisa kako bih znao o čemu želim da pišem. Poput Amande, koje nije bilo u prvom rukopisu, odnos Pola i njegove majke je bio potpuno sporedna stvar. Tek kada sam napisao drugu verziju, shvatio sam koliko je taj odnos važan, a najviše me privlače likovi sa traumama iz prošlosti, i što sam više pisao bilo mi je jasnije da Polov odnos sa majkom mora da bude jedan od ključnih delova priče.
Jedan od likova u „Senkama“ kaže: „Priča o duhovima je tužnija od svega ostalog.“ Slažete li se time?
Apsolutno. Govorim ovo iz lične perspektive – duhovi me nimalo ne plaše. Zapravo, mislim da postoji određena vrsta utehe u saznanju da ljudi koje volimo (a na kraju i mi sami) nastavljaju da žive na neki način posle smrti. Smatram da u svakoj priči o duhovima postoji zrno tuge koja se proteže kroz nju, čak i kroz one priče koje bi trebalo da nas zastraše. Neko je umro, na kraju krajeva. Neko nekom nedostaje i taj neko pati za pokojnikom. Neko ne može da pronađe mir. Zapravo, duh je manifestacija nezavršenog posla, koji se neizbežno javlja nakon smrti, a sama ta definicija je tužna. I budimo iskreni: nikada niste videli srećnog duha, zar ne?
Izvor: celadonbooks.com
Prevod: Dragan Matković