Laguna - Bukmarker - Aleksandra Filipović, Željko Obrenović i Aleksandar Saša Obradović: Deca koja čitaju su plemenita i imaju razvijeniju empatiju - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Aleksandra Filipović, Željko Obrenović i Aleksandar Saša Obradović: Deca koja čitaju su plemenita i imaju razvijeniju empatiju

Sa dečjim piscima Aleksandrom Filipović, Željkom Obrenovićem i Aleksandrom Sašom Obradovićem proveli smo prijatno poslepodne tokom nedavno održanih Dečjih dana kulture i razgovarali o značaju književnosti za decu i važnim porukama koje kroz svoja dela prenose mladim čitaocima.



Verujem da među Vašim mladim čitaocima ima onih koji će jednog dana krenuti vašim stopama. Da li ste vi još od malih nogu želeli da budete pisci?

Aleksandra: Oduvek sam imala tu želju. Pisala sam još od osnovne škole, a prva pesma mi je objavljena u Dečjim novinama. Deca koja čitaju uglavnom i pišu, i deca i treba da pišu. Nedavno je jedna moja mlada čitetljka objavila svoju prvu knjigu pesama i posvetila je drugarici koja, nažalost, više nije sa nama. Sav prihod od prodaje namenjen je deci koja biju neke životne bitke. To pokazuje da su deca koja čitaju plemenita, imaju razvijeniju empatiju, od malih nogu stvaraju sopstvene svetove i rade nešto dobro za ovu planetu.

Željko: Mislim da je svaki odrasli pisac počeo da piše u detinjstvu. E sad, da li je imao mogućnosti i uopšte želju i potrebu da to što piše i objavi, to je drugo pitanje. Ja, recimo, uopšte nisam imao svest o objavljivanju, ali sam imao potrebu za pisanjem već od trećeg, četvrtog razreda osnovne škole, kad sam počeo da pišem svoje verzije „Ninđa“ romana i petparačkih romana, koje sam tada čitao. Pošto sam bio i ostao veliki ljubitelj stripova, onda sam i pisao i crtao stripove, i to su bili moji prvi pokušaji pisanja. Ali prošlo je mnogo vremena dok nešto nisam uspeo da dovedem do kraja, jer kod malih pisaca nisu problem ni mašta ni ideja već to što bi želeli da napišu knjigu za sat ili dva. Dok nisam naučio da budem dovoljno strpljiv, nisam postao pisac.

Aleksandar: Meni ostaje da se složim sa kolegama – svako ko čita, ima potrebu i da piše. Verujem da se sa punim pravom kaže da na sto pročitanih knjiga ide jedna napisana. Jer kad u sebe upijemo sto svetova koje je neko drugi kreirao, rodi se potreba da na osnovu svega toga kreiramo jedan svoj novi svet. Ne volim podelu književnosti na onu za decu i odrasle, ali vidim razliku u percepciji dece i odraslih. Setim se i sebe u detinjstvu. Nikad nisam robovao formi, uvek sam duhove zamišljao na neki svoj način. Tako da verujem da je to povezano sa željom da se kreira nešto. Kada čitam nečiji svet sada kao odrastao, to je kao reprodukcija gramofonske ploče. Više se, dakle, osećam kao gramofon, a u detinjstvu je bilo mnogo lakše, jer je mašta bila potpuno nesputana.



Najdraža knjiga iz detinjstva?

Aleksandar: Uvek postoji nešto što se izdvoji iz mase. Prva ljubav prema književnosti krene s bajkama, jer su one ključ za otključavanje riznice literarnog blaga. Ali prva knjiga koja mi je obeležila detinjstvo, i koju od tada do danas čitam svake godine, jesu „Magareće godineBranka Ćopića. To delo me je u detinjstvu obeležilo, shvatio sam šta su drugovi i koliko je prijateljstvo značajno. Posle se dođe i do Žila Verna, Aleksandra Dime. Onda se te omiljene stvari promene, postanu kompleksnije.

Željko: Razmišljam koliko u vreme našeg odrastanja nije bilo velikog izbora, kad je u pitanju književnost za decu. To su uglavnom bili klasici, koji nisu imali privlačne ilustracije i zbog tog manjka dostupne literature, a i krajnjeg liberalizma mojih roditelja, niko mi nije ništa branio u pogledu izbora knjiga. Tako da sam čitao i neke knjige koje nisu toliko za decu, ali sam se vodio onim šta se meni sviđa. Najveći utisak na mene je u tom periodu ostavio „Vinetu“ Karla Maja. Za početak, taj svet mi je bio blizak zbog vestern filmova, Indijanaca, kauboja, ali opet je bio drugačiji, detaljniji, sa junacima koji više nisu bili tako dvodimenzionalni, koji su bili od krvi i mesa, koje sam upoznao. Nikad neću zaboraviti da sam, kad sam završio „Vinetua“, pozvao majku i počeo da plačem, obavestivši je da je Vinetu umro. Tu su i svi stripovi koje sam tad čitao, tu nisam imao nikakv filter.

Aleksandra: Slažem se sa Željkom da ranije nismo imali toliki izbor knjiga i da su deca danas stvarno srećnija što mogu da odaberu knjige koje će biti baš za njih, knjige zbog koje će zavoleti čitanje. Dok još nisam počela da čitam, bila sam oduševljena kad sam naišla na slikovnicu „Hijavata“. Posle toga sam volela da čitam knjige sa družinama koje idu u pustolovine i otkrivaju tajne, kakve su bile knjige Inid Blajton, kao što je roman „Tajne avanture“. I skoro sam se setila, kad sam se susrela sa kolegom Jovicom Tišmom, da sam obožavala jednu njegovu knjigu. Knjiga je bila o princezama i vitezovima, ali napisana na izokrenut i začudan način, a ja sam bila toliko oduševljena da sam čak naučila i njen naslov koji uopšte nije lak da se izgovori – „Popkjbmdpsotnčk“. Kad sam malo odrasla, došao je na red Branko Ćopić i njegova „Bašta sljezove boje“.

Deca važe za stroge kritičare, jer treba im i privući i zadržati pažnju. Kako se to postiže?

Željko: Vrlo jednostvno. Ja sebe nisam doživljavao kao pisca za decu, niti sam mislio da ću to umeti. Roman „Veštica Saga i vampirski komarci“ počeo sam da pišem, jer sam želeo svojoj ćerkici Sagi da poklonim knjigu za rođendan, pa sam imao jak motiv da počnem da pišem. A kad sam počeo, vrlo brzo sam shvatio da taj roman pišem na isti način kao i romane za odrasle, s tim što je tematski prilagođen deci. Shvatio sam da nisam napravio nijedan kompromis, niti sam na bilo koji način podilazio deci, niti bilo šta uprošćavao, i da sam zapravo napisao nešto što ima više slojeva. Mislim da će kod svakog preokreta na koji naiđu podjednako biti iznenađeni i odrasli i deca. Mislim da je to nešto što je sasvim logično u pristupu pisanja za decu. Ranije sam u pojedinim romanima i stripovima koje sam pisao imao elemente fantastike, a onda poslednju deceniju, do „Veštice Sage“, nisam pisao gotovo ništa što ima elemente fantastike, i samo je iz mene krenula da navire mašta, i svaki put kad završim poglavlje bio sam šokiran šta je sve izašlo iz mene. Ali kako sam krenuo da priču privodim kraju, osetio sam da me od toga boli glava, tako da sam bio vrlo srećan što sam sve to „izbacio“ iz sebe.



Aleksandra: Podjednako je zahtevno napisati dobru knjigu za decu, kao i napisati bilo koju drugu dobru knjigu, samo što treba da se vodi računa da to mogu da shvate i mlađi čitaoci. A deca, po mom iskustvu, vole avanture, junake sa kojima mogu da se poistovete, vole junake zbog kojih će maštati i, kad je knjiga dobro napisana, oni imaju utisak da zajedno sa junacima učestvuju u avanturi i da sa njima proživljavaju sve što im se dešava – otkrivaju tajne, strepe, smeju se, vole.

Aleksandar: Ostaje mi da se složim sa kolegama, pre svega kada se radi o involviranosti dece koja vole da budu aktivni čitaoci, odnosno da osete mogućnost da mogu da budu deo radnje, zbog čega verujem da je najlepša stvar pisati za decu. Najzahvalniji su čitaoci, jer će bez ikakvih predrasuda prići likovima, pustiće da se svi likovi razviju do kraja, pa im tek onda suditi. To je pre svega izazov, jer uvek moramo biti svesni da je za nekog u manjem uzrastu značajno ono što mi emitujemo kao motive kroz svoja dela. Slažem se da ih ne treba ni na koji način potcenjivati, posebno što verujem da savremena deca imaju šire vidike, jer su kulturološki mnogo otvoreniji, tako da predrasude koje smo mi razbijali kao dosta stariji, oni to prolaze u ranom uzrastu. Što je za neke stvari dobro, a za neke loše, ali u suštini mislim da je izazovnije pisati za njih. Pomenuli ste njihov sud. Zaista mislim da je njihov sud za nas daleko eminentniji nego bilo koja književna kritika. Oni su ti koji su odgovarajući da kažu da li je nešto dobro ili ne.

Aleksandra: Oni će odmah reći da li im se nešto sviđa ili ne, da li je dosadno, odmah osete da li je nešto zaista proživljeno, da li je iskreno ili ne.

Aleksandra, kako je nastala glavna junakinja Vaših knjiga „Serafina Krin i Srce sveta“ i „Serafina Krin i poslednji grifon“ i koje ste poruke mladim čitaocima želeli da prenesete kroz njen lik?

Aleksandra: Neke od poruka su da ne možemo i da ne treba svima da se dopadnemo, ali kada pronađemo prijatelje koji su jednako neobični kao mi, svet postaje lepše mesto. Ponekad je ono što smatramo nedostatkom naša najveća prednost. Ili, ne možemo uticati na valove, ali možemo na kormilo. Jeste to avantura, i fantastika, i ima dosta humora, ali ako se malo zagrebe ispod površine, tu su i neke važne životne lekcije, jer smatram da je humor savršeno sredstvo kojim se mogu saopštiti životne mudrosti. A deca posebno lepo prihvataju humor, njima to nije opterećujuće, a opet usvajaju vrednosti.



Željko, i Vaša priča o veštici Sagi je magična?

Željko: Ja sam zapravo želeo da napišem avanturu o jednoj porodici, sa svim njenim vrlinama i manama. A pošto je u pitanju moja porodica, ali smeštena u jedan malo drugačiji svet, bilo je zanimljivo prilagoditi priču fantastičnom svetu a opet otići do važnih lekcija. Ova knjiga je ponajviše ljubavno pismo detinjstvu i neodrastanju, odnosno nesvesnom stanju da će odrastanje doći, nostalgija za detinjstvom koje je za nas prošlo, ali koje opet proživljavamo kroz svoju decu ili decu koju poznajemo i viđamo.

Aleksandre, šta ste kroz lik malog detektiva Sergeja hteli da poručite deci u knjizi „Zov vode“?

Aleksandar: Moje obraćanje deci do sada je više bilo vezano za fantastiku, za bajke i priče koje su u sebi sadržale potpuno fiktivne elemente, pa sam ovaj put želeo da priču povežem sa stvarnim svetom. Imam jedan serijal krimi priča za odrasle, a sin jednog od likova tih krimi priča je glavni lik „Zova vode“. Pošto sam se u tom originalnom serijalu uvek bavio društveno angažovanim temama, tako je i ovde bilo potrebe da decu izložim jednom velikom izazovu i prikažem kako se oni sa nekim stvarima nose mnogo lakše u odnosu na odrasle. U priči nestaje dečak koji živi sa autizmom i tu se komparira kako na to gledaju odrasli a kako deca, želevši pre svega da naglasim značaj zajedništva, drugarstva, ali istovremeno i značaj porodice u savremenom kontekstu. Želeo sam da pokažem da porodica ostaje stub društva, čak i u savremenim formatima gde postoje novi izazovi, a da priča opet bude upakovana u avanturu. Uvek se trudim da pišem nešto što sam i kao dečak voleo da čitam, da ima i prvih zaljubljivanja, na primer, ali i misterije, želje za potragom. A da se opet pošalju snažne poruke.



Za kraj, koju biste poruku poslali mladim čitaocima?

Aleksandra: Igrajte se i maštajte, jer ljubav, mašta i igra život pretvaraju u čudo.

Željko: Sve što želite možete i postići, ako to dovoljno želite.

Aleksandar: Nastavite da uživate u čitanju i radite to u ovim godinama kad imate mnogo više vremena, jer ćete kroz čitanje proživeti mnogo života i iskusiti mnogo svetova. Čovek koji čita, mnogo duže će živeti.

Autor: Maja Šarić


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
radno vreme delfi knjižara za vreme praznika 11 novembra 2024  laguna knjige Radno vreme Delfi knjižara za vreme praznika 11. novembra 2024.
08.11.2024.
Tokom državnog praznika – Dan primirja u Prvom svetskom ratu – Delfi knjižare rade po neizmenjenom radnom vremenu. Kada je reč o onlajn porudžbinama – kurirska služba u ponedeljak 11. novembra neće...
više
dragan velikić navika guši svaku pobunu laguna knjige Dragan Velikić: Navika guši svaku pobunu
08.11.2024.
„Pisac obično od fikcije stvara stvarnost. U ovom slučaju pisac od stvarnosti stvara fikciju“, rekao je na promociji nove knjige dvostrukog dobitnika Ninove nagrade Dragana Velikića istoričar ume...
više
ana atanasković trudim se da pamtim ono što je plemenito laguna knjige Ana Atanasković: Trudim se da pamtim ono što je plemenito
08.11.2024.
Ana Atanasković, spisateljica iza koje stoje romani koji se čitaju u dahu, ponosna Kruševljanka koja je zaljubljena u Beograd i u istoriju svog naroda, otkriva tajne svog najnovijeg romana „Zmajeva že...
više
uzbudljiv psihološki triler sve što nikad nismo izgovorili sloun harlou u prodaji od 12 novembra laguna knjige Uzbudljiv psihološki triler: „Sve što nikad nismo izgovorili“ Sloun Harlou u prodaji od 12. novembra
08.11.2024.
Triler koji će vas držati u neizvesnosti sve do poslednje stranice, „Sve što nikad nismo izgovorili“ Sloun Harlou, mračna je ljubavna priča s mnoštvom obrta i napetosti. Iako su prošli meseci ...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.