Svako zaljubljivanje predstavlja trijumf nade nad samospoznajom. Zaljubljujemo se u nadi da u drugima nećemo pronaći ono što je u nama, kukavičluk, slabost, lenjost, nepoštenje, kompromis i glupost. Bacimo laso ljubavi oko partnera i odlučimo da će nas sve njegove osobine osloboditi naših grešaka.
Pre mnogo godina pročitao sam knjigu pod nazivom „Spousonomics“. Njene autorke, Dženi Anderson i Pola Šukman, savetovale su da tretiramo brak kao posao kako bi imao najveće šanse za dugoročni uspeh. Drugim rečima, svakodnevno moramo da koristimo osnovne ekonomske principe, kao što su: podela rada, ponuda i potražnja i izbegavanje gubitaka. Tada sam se zaljubio u metaforu, mada – retrospektivno – to nije spasilo moju vezu od raspada.
Nekoliko godina kasnije, imao sam trenutak prosvetljenja. Još jedna knjiga, „The Road Less Travelled“, američkog psihijatra M. Skota Peka, ponudila je ljubavna i duhovna i praktična rešenja. Pek je vrlo jasno rekao: „Ljubav je volja za proširivanjem sebe, zarad negovanja nečijeg ili drugog duhovnog rasta. Ljubav nije bez napora, već suprotno od toga, ljubav je naporna.“
Ta je spoznaja spasila moj (ljubavni) život.
U nastavku, sa svojim zaštitnim znakom, duhovitšću i elokvencijom, Alan De Boton govori o postromantčarskoj mitologiji ljubavi.
Ljudi su očarani idejom ljubavi. Pisci, muzičari, psiholozi, pa čak i matematičari - pokušavaju da shvate ljubavnu suštinu. Godine 1993, napisali ste knjigu „O ljubavi“. A sada, više od 20 godina kasnije, tu je nastavak „The Course of Love“. Zašto ponovo ta tema?
Pa, kvalitet naših odnosa je jednostavno najvažnija pojedinačna odrednica naše sreće generalno. Novac, moć, status, posao – i oni su važni... ali ljubav je ključna. Oduvek me je fasciniralo koliko je teško biti dobar u ljubavi. Niko oko mene nema rešenje. Bio sam u iskušenju da pokušam da kažem šta ja mislim da je ljubav, i kako možemo da je popravimo.
I tako ste napisali: „Ljubav je veština, a ne samo entuzijazam.“
Da, i osećam da je ovo tajna srećne veze. Ljubav nije samo osećaj. I prilično je sjajno i časno ostaviti sopstvene potrebe po strani, kako bismo usrećili drugog čoveka. Tako smo navikli na ideju da je ljubav prirodno stanje. I često nas iznenadi pomisao da se ljubav može odnositi i na nesebično služenje.
Oduvek sam voleo ovu definiciju ljubavi američkog psihijatra i duhovnog pisca, M. Skota Peka: „Ljubav je volja za širenjem sopstvenog sebe u svrhu negovanja sopstvenog ili tuđeg duhovnog rasta“. Zaista odgovara onom što vi govorite.
Da, i to najočiglednije vidimo u ljubavi koju roditelji imaju prema svojoj deci. Oni se iskreno i nesebično brinu o njima. To se nadahnjujuće. Moramo da volimo svoje partnere s malo pažnje i mašte, koje prirodno čuvamo za svoju decu.
Šta za vas znači ljubav?
Ljubav je osećaj dubokog saosećanja prema vrlo važnim pitanjima, koja ne moraju biti važnija od toga kako skuvati jelo ili od uloge koju bi baka trebalo da igra u nečijem životu. Moja poenta je: ove stvari su vama važne – i divno je ako imaju veze i sa vašim partnerom. Ljubav uključuje osećaj celosti zbog druge osobe. Vaše vlastite mane se ispravljaju zbog prisustva druge osobe. Možda vam ulivaju samopouzdanje ili vam omogućavaju da budete stidljiviji. Možda su naučne ili umetničke, jake ili slabe ... Šta god da je, naše oduševljenje dolazi iz osećaja da nas naš partner upotpunjuje.
Znamo kada započinje zaljubljenost. Leptirići u stomaku, vrtoglavica i sanjarenje. Kaže se da će zrela ljubav početi posle prve krize. Ali kada ljubav prestaje?
Ljubav se završava kada ne možemo više da praštamo. Kad više ne možemo da zamislimo da je partner „dobar“. U izvesnom smislu, svako uvek ima nešto dobro u njima, pa je – u određenoj meri – neuspeh ljubavi neuspeh naše moralne mašte.
Često tvrdite da niko nije naneo toliko štete ljudskoj percepciji ljubavi kao romantičari.
Od otprilike 1750. godine, mi živimo u izrazito bogatom dobu istorije ljubavi. Romantizam se pojavio kao ideologija u umovima evropskih pesnika, umetnika i filozofa, a kasnije je osvojio svet. Romantični šablon ljubavi je istorijska kreacija, izuzetno lepa i često prijatna. Jao, prava tragedija!
Možemo sigurno izjaviti: romantizam ima katastrofalan uticaj na odnose! To je intelektualni i duhovni pokret, koji je imao razorni uticaj na sposobnost običnih ljudi da vode uspešne emotivne živote. Spasenje ljubavi leži u prevazilaženju niza grešaka unutar romantizma.
Kako izgleda ovaj romantični šablon ljubavi?
Nijedan pojedinačni odnos nikada ne sledi tačno romantični obrazac, ali njegovi široki obrisi su često prisutni. Oni prate zbir pravila:
Prvo, romantizam se nada braku. Trebao mu je brak i spojio ga je sa strastvenom ljubavnom pričom, da bi stvorio jedinstven, ako je i nemoguć, predlog: doživotni, strastveni, ljubavni brak.
Tada je romantizam objedinio ljubav i seks. Ranije su ljudi zamišljali da mogu da imaju seks sa osobama koje ne vole i da mogu da vole nekoga, a da sa tom osobom nemaju izvanredan seks. Romantizam je uzdigao seks do vrhunskog izraza ljubavi. Tako je obostrano zadovoljavajući seks postao je predstavnik zdravlja bilo koje veze. Bez nužnog smisla, romantizam je seksepil i preljubu pretvorio u katastrofe, vršeći veliki pritisak na bračne parove. Počeli su da veruju da neko treba da odgaja porodicu bez gubitka seksualnog ili emocionalnog intenziteta.
Takođe, i nažalost, romantizam sugeriše da prava ljubav mora da znači kraj svake usamljenosti. Pravi partner bi nas potpuno razumeo, možda i bez potrebe da mu sami kažemo šta nas muči. On ili ona moraju biti naša srodna duša, najbolji prijatelj, supružnik, šofer, računovođa, vođa domaćinstva i duhovni vodič.
Potpuna zabluda…
Baš tako. Ovde se lista grešaka romantizma nastavlja… Na primer, pokazuje se veliki prezir prema praktičnosti i novcu. Grubo je – ili jednostavno neromantično – reći da znate da ste sa pravom osobom, jer se odlično slažete ili imate sličan stav prema tačnosti.
I najveća romantična greška?
Vera da je prava ljubav sinonim za prihvatanje svega o nekome. Ideja da bi nekoga (ili sebe) možda trebalo promeniti, uzeta je kao znak da se veza klima. „Moraćete da se promenite“, izgleda kao pretnja koju uputite kad više nemate šta da kažete.
Tako su ovi mitovi godinama stvarali naš sistem verovanja kroz umetnost i kulturu. Postoji li neki koji vam se ne sviđa?
Mrzim tvrdnje koje govore da nam ne treba obrazovanje o ljubavi. Moramo da treniramo da bismo postali pilot ili neurohirurg, ali ne i ljubavnik. Kao da to možemo da pokupimo usput...
Vaš prijatelj, doktor Džon Armstrong, rekao mi je da jedan od glavnih principa životne škole opovrgavanje ove romantične predstave da se ništa ne može naučiti.
Moramo sastaviti postromantičnu teoriju parova, koja bi romantični šablon zamenila psihološki zrelom vizijom ljubavi. Recimo to jednostavno. To bi u nama probudilo niz nepoznatih, ali i, nadamo se, važnih stavova.
To je?
Verovanje da je normalno da ljubav i seks ne mogu uvek ići zajedno, i da razgovori o novcu, na početku veze, nije izdaja ljubavi. Bračnom paru može biti od velike koristi znanje da su pogrešni jedno za drugo. Jednostavno, to uvećava prag tolerancije i velikodušnosti.
Ranije je ljudima bilo potrebno zaista mnogo vremena i snage da izgrade zdravu porodicu i podignu decu, a takođe i da razviju svoju ličnost, zar ne?
Nikada ne možemo pronaći sve u drugoj osobi, niti one mogu u nama, ne zbog nekih jedinstvenih mana, već zbog načina na koji ljudska priroda funkcioniše. Trebaju nam i drugi ljudi! Moramo takođe da znamo da trošenje dva sata na diskusiju o tome da li peškire za kupatilo treba obesiti ili ih ostaviti na podu, nije beznačajno niti neobično. Postoji posebno dostojanstvo oko veša i vremena. Svi ti stavovi u budućnosti pripadaju novoj, postromantičarskoj ljubavi, punoj nade.
Ester Perel u svom sjajnom TED predavanju o želji u dugoročnim vezama, tvrdi da ono što tražimo kod naših partnera jesu ta nemoguća i oprečna osećanja: novina i upoznavanje, uzbuđenje i sigurnost. Je li to razlog zašto se gotovo polovina brakova raspada?
Da, problem je što savremeni brak podrazumevat spoj te dve stvari: braka razuma (koji se zasniva na odgajanju dece i upravljanju porodičnim novcem), i strastvene ljubavne veze (zasnovane na sjajnom seksu i sjedinjenju duša). Insistirali smo na spajanju dva sastojka koji se retko kad poklope. Moramo biti jako srećni ako ih pronađemo i učinimo da potraju.
Koji su sastojci prave ljubavi, prema Alenu de Botonu?
Ljubav je divljenje snagama druge osobe, posebno onih koje ne poseduje, u kombinaciji sa sposobnošću za saosećanje za slabosti i mane.
Možemo li da volimo bolje?
Da, možemo, prevashodno tako što ćemo prepoznati da smo veoma uznemireni ljudi i zato moramo svoje neuroze objasniti našim partnerima na vreme i biti vrlo nežni prema svojim poremećajima i smetnjama. Sve je u komunikaciji o teškim temama.
Mislite li da ljubav može trajati večno ili da mora da traje do kraja?
Ovo je pomalo poput pitanja: da li neko može napisati roman sjajan poput „Ane Karenjine“, muzičko delo koje je jednako čudesno poput „Mise u B molu“, ili stvoriti izum tako impresivan kao Ajfelov toranj ili penicilin. Odgovor je n a r a v n o. Ali da li je teško, oh, teško je, malo verovatno...
Izvor: ihavewordsforyou.com
Prevod: Lidija Janjić
Foto: Fronteiras do Pensamento / CC BY-SA 2.0 / Wikimedia commons