Alis Voker o pisanju, plesu i pesmi

Kratak ali vrlo inspirativan intervju Alis Voker, autorke čuvenog romana i filma „Boja purpura“.

O čemu uvek želite da govorite u intervjuima, ali Vas ne pitaju?

O tome koliko izučavanje književnosti drugih zemalja može da unapredi naše poznavanje istorije; što čini sadašnjost razumljivijom.

U koje doba dana pišete?

Uglavnom sam pisala izjutra; imala sam malo dete o kom sam brinula: oblačila je i spremala za školu. Kada bi otišla, mogla sam da meditiram četrdesetak minuta i zatim u pidžami sednem i radim.

Kako se borite sa blokadom u pisanju?

Koliko znam, nikada nisam iskusila blokadu. Objavila sam preko dvadeset knjiga, sedam su romani, i vodim dnevnik od 1962. godine. Majka tvrdi da sam grančicom žvrljala po zemlji dok sam puzala. Za mene pisanje nikada nije bilo osuda već uživanje, iako mi se često dešavalo da se rasplačem dok pišem. Osim toga, uvek su postojale i druge očaravajuće stvari koje sam mogla da radim: baštovanstvo, šivenje, istraživanje sveta, igranje na Velikom kineskom zidu... Skromno, nekoliko plesnih koraka da ne bih privlačila pažnju, ali morala sam.

Kojoj knjizi se uvek vraćate?

„Ji đing: knjiga promena“. Prijateljica mi je poklonila ranih osamdesetih. Preminula je, a mislim da joj nikada nisam rekla da je to jedan od najboljih i najkorisnijih poklona koje sam ikada dobila. Mnogo toga sam iz nje naučila i uvek joj se rado vraćam.

Bez kog domena kulture – film, serija, slika, pesma – ne možete da zamislite svoj život?

Kada se nađem u zemlji gde ljudi spontano pevaju dok rade nešto ili hodaju ulicom, osećam se kao da sam kod kuće. Mnogo mi je žao što nema više ljudi na svetu koji imaju dar „dobrovoljne pesme“. Tačno je da su mnogi sjajni glasovi „zapisani“ na mašinama, nisam nezahvalna. Ali ako ljudi potpuno izgube svoju prirodnu težnju da zapevaju kada ih duh pokrene, postaćemo ptice koje nikada nisu naučile da lete.

Izvor: lithub.com
Prevod: Dragan Matković
Foto: Virginia DeBolt - Alice Walker speaks / CC BY-SA 2.0 / Wikimedia commons