Tahar Ben Želun podržava poligamiju – i brzo dodaje da misli na jezike a ne žene. „Supruga mi je arapski“, objašnjava marokanski pisac, „a ljubavnica francuski jezik, i varam ih obe.“
Što se tiče pisanja romana i poezije, Ben Želun je bio odaniji ljubavnici nego ženi. Ta privrženost mu je donela 1987. godine najcenjenije francusko književno priznanje, nagradu Gonkur, koju je osvojio za roman „Sveta noć“, egzotičnu priču o arapskoj ženi odgojenoj da bude dečak, ali na kraju oslobođenoj robovanja lažnom identitetu.
Dodeljivanje Gonkurove nagrade Ben Želunu je tada bio glavni politički i književni događaj u Francuskoj. Premda su od osnivanja nagrade 1903. godine, šest pisaca koji nisu Francuzi dobili nagradu, Ben Želun je prvi književnik iz bivših severnoafričkih kolonija koga su izabrali.
U vreme kada su antiarapske predrasude postale ključno političko pitanje u Francuskoj, neizbežno je bilo da se javi dilema da li je pisac odabran zbog umetničkog dara ili zato što je desetočlani žiri želeo da pruži otpor ksenofobičnom Nacionalnom frontu Žan Mari Le Pena. Jedan član žirija je bio dovoljno netaktičan pa je rekao da će ljudi kriviti „Le Penov efekat“ zbog Ben Želunove pobede, baš kao što bi to radili i da nije dobio nagradu.
Pohvale i politika
Političari u Francuskoj su se gurali ko će pre da čestita marokanskom piscu, a tadašnji predsednik Fransoa Miteran je izjavio da ovaj izbor oslikava „univerzalnost francuskog jezika“.
Čak je i Le Pen uspeo da izokola čestita, rekavši da „uopšte ne mari“ ako Gonkur ode „strancu, sve dok piše na francuskom jeziku“.
Tokom ručka u italijanskom restoranu, samouvereni Ben Želun se prisećao da mu je, nekoliko sati pošto su mu čestitali francuski političari, marokanski kralj Hasan Drugi takođe poslao svoje čestitke.
Kao studentski aktivista u Maroku, Ben Želun je jednom bio pritvoren zbog neslaganja s režimom. Ali, otkako je stekao izvestan ugled u Francuskoj, uzdržavao se od kritikovanje kralja ‒ „izuzetnog čoveka“, kako pisac kaže.
Sin prodavca
Sin prodavca u Fesu, Ben Želun je pohađao lokalnu školu u kojoj su časovi ujutru bili na francuskom a posle podne na arapskom jeziku. Prvi put je došao u Francusku 1961. godine s namerom da se bavi filmom. Ali ustanovio je da je filmski zanat težak, pa se okrenuo poeziji.
„Kada sam počeo da pišem, bilo je normalno da to uradim na francuskom. Takva odluka nije bila dramatična, nije bilo osećaja krivice niti problema“, kaže pisac. „Većina marokanskih intelektualaca govori francuski i osećao sam se slobodnije koristeći se tim jezikom.“
Nekoliko prijatelja ga je povezalo sa časopisom „Mond“, u kome je počeo da piše o neprilikama arapskih imigranata u Francuskoj – pre svega o seksualnoj usamljenosti grupe pretežno sastavljene od samaca muškog pola.
Godine 1974, privukao je pažnju sa reportažom o svom hodočašću u Meku, i člankom koji je usledio, u kome se bavio krizom na Bliskom istoku i bio kritičan prema Izraelu a pun podrške prema ciljevima Palestinaca.
Njegov prvi bestseler, koji se pojavio 1977. godine pod imenom „La Plus Haute des solitudes“ (Najviša od svih samoća) nije roman, već detaljno istraživanje seksualnih problema imigrantskih radnika.
Nastavio je da izdaje romane i druga dela, a 1985. godine postiže veliki uspeh romanom „Dete od peska“, pričom o arapskoj devojčici koju je otac, rešen da ima muškog naslednika, odgajio kao devojčicu.
Ben Želun kaže da je „Svetu noć“, nastavak romana „Dete od peska“, napisao pod pritiskom čitalaca koji su želeli da saznaju šta se desilo sa junakinjom kada je odrasla.
Kritičari su toplo dočekali „Svetu noć“, ali više se radilo o prihvatanju Ben Želuna kao pisca nego o samoj knjizi. U časopisu „Mond“, Fransoa Bo je izneo da je marokanski pisac, paradoksalno, doneo duh mladosti u francusku književnost, oživljavajući tradicionalno arapsko usmeno pripovedanje.
„Kod njega je, pod uticajem Borhesa, jezik Rasina i Balzaka stavljen u službu orijentalne priče“, piše Bo. „Opisuje drugačije običaje, izražava drugačiji način razmišljanja. To je melem koji osvežava, izvlačeći koristi iz onoga što zovemo
le métissage (mešanje rasa i kultura).“
Izvor: nytimes.com
Prevod: Vladimir Martinović