Arhive Džona Apdajka: Veliki pisac na zadatku

Kembridž, Masačusets – Kada je 2009, u 76. godini života Džon Apdajk preminuo od raka na plućima, činilo se da nije ostalo ništa novo što bismo mogli da saznamo o njemu. Ne samo zato što je bio jedan od najplodnijih pisaca svoje generacije, već je bio i vrlo autobiografski nastrojen. Detalje iz svog života je vrlo često unosio u fikciju, poeziju, eseje i kritička dela koja su gotovo u metronomski preciznim intervalima objavljivana na stranicama časopisa Njujorker, kao i u knjigama koje je više od pola veka objavljivao jednom godišnje.



Ipak, Džon Apdajk je bio čovek koji ceni svoju privatnost – možda nije bio pustinjak kao Dž. D. Selindžer, ili fantom kao Tomas Pinčon, ali jeste bio nalik članovima neke zatvorene zajednice, vidljive izdaleka, ali dobro zaključane, sa istaknutim upozorenjem „Zabranjen pristup“ na ulazu.

Apdajk se vrlo rano povukao u neku vrstu izolacije. Kada je imao 25 godina, pre nego što je postao objavljivan pisac, napustio je Njujork (kao i posao pisca u Njujorkeru) i preselio se na obale države Masačusets, sat vožnje severno od Bostona, gde je živeo narednih pet decenija, skrasivši se vremenom na 4 hektara imanja koje je delio sa svojom drugom suprugom Martom Apdajk, u mestu Beverli Farms. Tako je održavao svoj tobožnji identitet povučenog književnog velikana, udobno smeštenog u svom gnezdu, u radnoj sobi na drugom spratu, sa pogledom na Atlantski okean, koje je napuštao dvaput nedeljno kako bi odigrao partiju golfa u ekskluzivnom „Myopia“ lovačkom klubu. Povremeno se pojavljivao u javnosti zbog intervjua ili književnih večeri, nepogrešivo ostavljajući utisak nonšalantne genijalnosti, da bi se zatim ponovo povlačio.

Ali za sve to vreme dok je izbegavao javnost, Apdajk je za sobom ostavljao trag o svom radu i životu: ogromnu, besprekorno sastavljenu arhivu poput njegovih izbrušenih, savršenih rečenica. „Ova arhiva je bila od vitalnog značaja za njega“, izjavila je gospođa Apdajk u jednom telefonskom intervjuu, naročito u njegovim poslednjim danima. „On je na nju gledao ne samo kao na zbirku njegovih spisa, već kao i na svedočanstvo o vremenu u kojem je živeo.“ Danas ovaj materijal zauzima čitav red i po metalnih polica u podrumu Hjuton biblioteke, u kojoj univerzitet Harvard skladišti retke knjige i rukopise, a koja se nalazi na vrhu kamenog stepeništa u Harvard Jardu, nedaleko od Holis Hola, spavaonice od crvene cigle u kojoj je Apdajk živeo kao brucoš pre skoro 70 godina.

„Apdajkova arhiva verovatno predstavlja poslednji značajan trag na papiru“, otkrio nam je u imejl poruci Adam Begli, književni kritičar i novinar koji trenutno radi na Adajkovoj biografiji. „Svako ko je zainteresovan za način na koji neki pisac stvara, ovde može da pronađe najdetaljnije objašnjenje.“

Ali, gospodin Begli i ostali su morali da čekaju da prođu dve godine, koliko je bilo potrebno da se katalogizuje sadržaj 170 kutija materijala.

Nedavno mi se ukazala prilika da zavirim u ove spise, što se pretvorilo u tri dana provedena u čitaonici biblioteke Hjuton, što mi je bilo dovoljno da samo zagrebem po površini (između ostalog, pronašao sam rukopise, kucane na mašini, prvih kratkih priča koje su odbili časopisi The Atlantic i Harper's) i da se uverim da se u njima nalazi ključ za razumevanje Apdajkovog literarnog univerzuma. Iz ovih spisa je, takođe, vrlo jasno da je Apdajk bio mnogo kompleksniji umetnik – i osoba – nego što je želeo da prizna.

Iako je bio poznat po tome da je pisao brzo i lako – na čemu su mu mnogi zavideli – i da je malo toga revidirao – a to je reputacija kojoj je i sam doprinosio – arhiva pokazuje ozbiljan trud koji je ulagao u uspostavljanje tona i atmosfere u svojim romanima.

Kartice, deponovane početkom devedesetih, pružaju uvid u koncept na osnovu kog je pisao delo „Upokojeni Zeka“ („Rabbit at Rest“), poslednji deo serije romana, za koji je dobio Pulicerovu nagradu, u kom je prikazan životni put Harija 'Zeke' Angstroma, bivše košarkaške zvezde iz jedne srednje škole u Pensilvaniji, koji je ostao najpoznatije Apdajkovo ostvarenje.

'Zekin' životni put

U kutiji od papira za pisaću mašinu nalazi se rukom ispisana prva ruka, završena u januaru 1989. Ispisane rukom, u žurbi (olovkom na poleđini otkucanog teksta prethodne knjige) tečne rečenice, sa precrtanim, dodatim i zaokruženim delovima, iz kojih se vidi kako je Apdajk, reč po reč, brusio srednjeamerički način govora u užurbanom sadašnjem vremenu, što su specifičnosti čitavog ciklusa o 'Zeki'.

Toliko je bilo izmena na prvoj sceni, koja se događa na aerodromu na Floridi, da je Apdajk priheftao čitavu stranicu kucanog teksta na rukom pisanu prvu verziju, u kojem su prvobitni delovi temeljno prepravljeni kako bi se stvorio manje pravolinijski i mnogo ličniji doživljaj. Dodatno prerađujući uvodni pasus, kako bi istakao temu o predstojećoj smrti, Apdajk je napravio suptilna, ali veoma značajna poboljšanja.

„Taj osećaj od kog je drhtao i koji ga je gušio, nije imao nikakve veze za klima uređajem“, bila je prva verzija. Vršeći prepravke olovkom, ispeglao je rečenicu poigravši se rečima: „Taj osećaj ga je ohladio mnogo bolje od sistema za hlađenje na terminalu.“

Osim što nam omogućavaju da zavirimo u način na koji je umetnik rešavao tehničke probleme, ovi materijali nam pružaju uvid u njegova, vrlo detaljna, istraživanja. Između ostalog tu pronalazimo pola veka stare fotografije izloga prodavnica u mestu Reding, Pensilvanija, koje mu je poslužilo kao model za Zekin rodni grad Bruer, kao i isečke iz lokalnih novina „The Reading Eagle“ iz osamdesetih godina. Tu su i fotokopirane strane iz medicinskih knjiga o bolestima srca, kao i prepiska sa drugom iz detinjstva, hirurgom, koji mu je ponudio da prisustvuje operaciji na srcu, takozvanoj, angioplastici. (Zeka je bio podvrgnut upravo ovoj proceduri, koja je opisana sa izuzetnom preciznošću.)

Tu je i memorandum jednog istraživača koji je Apdajka obaveštavao o aktuelnim prodajama i provizijama u Tojotinim prodajnim centrima, što je marka koju je posedovala porodica Angstrom, a tu je i fotokopirani priručnik o prodaji automobila, na čijim marginama je Apdajk zapisivao beleške, i nekoliko stranica (dobijenih od Federalne saobraćajne administracije) u kojima su prikazani uzorci registracionih tablica na Floridi. Jedna od fascikli sadrži nažvrljane košarkaške poteze („šut sa fintom iz reketa“) kao i pismo Boba Rajana, sportskog novinara Bostonskog Glouba, u kojem mu sumira karijeru Derila Dokinsa, igrača NBA lige iz osamdesetih, specijaliste za zakucavanje.

Tu je čak i omot čokoladice „Planters Peanut Bar“, s ljubavlju sačuvan kao jesenji list u herbarijumu, koji je Apdajku najverovatnije poslužio da opiše trenutak u kom Zeka, navučen na masnu, nezdravu hranu, halapljivo proždire slatkiš, a zatim nezadovoljen „prosipa slatke mrvice iz omota u svoj dlan i jezikom ih kupi kao neki mravojed“ – što je jedan od nagoveštaja da mu se bliži srčani udar.
 
Pisma za Plouvil

Međutim, najvažniji dokumenti iz arhive su verovatno oni koje je Apdajk tokom života najviše čuvao: njegova obimna prepiska, koja uključuje na stotine pisama njegovim roditeljima, Vesliju Apdajku, srednjoškolskom profesoru matematike, i Lindi Hojer Apdajk, njegovoj majci koja je želela da se bavi pisanjem, čija je ambicija probudila istu želju i kod njenog sina jedinca. Ona je mnoga pisma povezala u identične sveske od crvene marokanske kože, sa utisnutim naslovom „Pisma za Plouvil“, ovekovečivši ime njihovog porodičnog imanja u blizini Šilingtona, u Pensilvaniji.

Ova korespondencija, koja pokriva period od 1950, kada je Apdajk bio brucoš na fakultetu, do 1967, kada je već bio nagrađivan pisac bestselera, gotovo uvek kucana na mašini, predstavlja svojevrstan živopisan dnevnik Apdajkovog napredovanja, od momka sa farme do sofisticiranog svetskog čoveka, i od pisca početnika do ozbiljnog umetnika.

Kada je stigao na Harvard, Apdajk je bio koščat dečko sa stipendijom iz državne škole, nesrećan zbog problema sa mucanjem i teškim oblikom psorijaze. Navikao da bude ispred ostalih, bio je odlučan da tako i nastavi, ali ovde je imao jaču konkurenciju uglađenih izdanaka privatnih škola kao što je „Egzeter“ i „Groton“.

U strahu da ne izgubi stipendiju, strepeo je pre svakog ispita i propisno je sve rezultate, čak i one sa testova, beležio u svojim pismima kući. „Osećam se pomalo samleveno“, napisao je u jednom od pisama iz tog perioda, dodajući, „nikoga to ne iznenađuje koliko mene“. Budući da je planirao da postane pisac, za glavni predmet je odabrao engleski jezik, kako bi se naterao da čita klasike. (Njegov ličan ukus se svodio na dela Džejmsa Terbera.) I mada je želeo da usavrši francuski, odustao je kada je otkrio da nema mnogo talenta za jezike. Diplomirao je kao deveti u generaciji, ali je osetio veliko poniženje kada su dvojica ispitivača, primetivši njegovo slabo poznavanje klasične literature, oklevali pre nego što su mu ipak dodelili najviše ocene.

Učionica je predstavljala samo još jedno polje koje treba osvojiti. Od samog početka, Apdajk, koji je već radio na svom prvom romanu, nadao se da će učiti od pisca Alberta Džerarda i pesnika Arčibalda Mekleiša, koji su bili profesori na Harvardu, na odseku za englesku književnost. Nijedan od njih nije bio impresioniran Apdajkovim radovima.

„Predao sam gospodinu Džerardu delove moje knjige da ih pročita“, obavestio je brucoš Apdajk svoje roditelje, „i kada je održao kratke konsultacije sa mnom kako bi odlučio da li će me primiti na svoj seminar, rekao mi je 'Možda ćeš na Harvardu imati isti tretman kakav je ovde imao i Tomas Vulf'. Očigledno da Vulf nije bio posebno cenjen na odseku za englesku književnost na Harvardu u vreme dok je studirao. Gospodin Džerard je zatim dodao, prilično ljubazno i izvinjavajući se, 'Možda ćeš postati dobar pisac, ali trenutno mislim da nije dobra ideja da na seminaru budu prisutne dve osobe koje imaju toliko različito shvatanje proze, kao što je slučaj sa nama dvojicom.'“ Apdajk je zaključio da je to jednostavno bila stvar različitih senzibiliteta: „Ono što sam napisao ocenio je kao neujednačeno i neartikulisano.“

Ova odbijanja su Apdajka učvrstila u sve jačem ubeđenju da su američki pisci potpali pod previše jak uticaj evropskih modernista i da bi trebalo da više pažnje obrate na sopstveno vreme i prostor.

„Nama nisu potrebni ljudi poput Prusta i Džojsa; takvi ljudi su odraz luksuza, viši nivo koji nastaje u bogatoj, dekadentnoj kulturi, koji treba da usledi nakon što su u njoj zadovoljene bazičnije potrebe“, napisao je devetnaestogodišnji Apdajk svojim roditeljima 1951. „Ovom vremenu su pre potrebni ljudi poput Šekspira, ili Miltona ili Poupa; ljudi ispunjeni snagom svoje kulture i koji ne prevazilaze ograničenja svog vremena, već stvaraju u njegovim okvirima, veličajući ono što je specifično za taj trenutak. Potrebni su nam veliki umetnici koji su voljni da prihvate ograničenja, i koji vole svoje okruženje toliko snažno da su u stanju da od protestantske etike stvore epsko delo“ – proročka izjava kojom je predvideo ono što će kasnije postići svojim romanima o Zeki i kratkim pričama iz Pensilvanije. „Koje god da su mane mog rada“, zaključio je, „neka on ostane neka vrsta manifesta ljubavi koju sam osećao prema vremenu u kom sam rođen.“
 
Ideal izdavačke industrije

U to vreme Adajkov rad se uglavnom svodio na karikature i laku prozu i poeziju koje je neprestano objavljivao u humorističkom časopisu univerziteta The Harvard Lampoon (Harvardska satira), „najsnobovskijom od svih snobovskih organizacija“, kako je pisao jednom kada je postao njen predsednik, odnosno, glavni urednik, 1953. Kao pravi trudbenik izdavaštva, dešavalo se da potpuno samostalno popunjava čitave brojeve, čak i kada je već slao karikature i laku poeziju Njujorkeru. Časopis je ove radove odbijao, uz ohrabrujuće komentare Vilijema Maksvela, pisca i urednika koji će kasnije postati Apdajkov mentor, kada ga je časopis angažovao 1955.



Iako je pisao mnogo, Apdajk je konstantno prolazio kroz periode sumnje u sebe. Da li je moguće da je on samo rečit zabavljač, a ne ozbiljan umetnik? „Ja nisam intelektualni super čovek kakav je bio Blejk“, priznao je svojim roditeljima, navodeći Vilijema Blejka, pesnika-vizionara, s kraja 18. veka, koji je radio uprkos siromaštvu i činjenici da je u svoje vreme bio nepoznat. „Ne vidim ništa strašno u tome da preživljavam na nekom tavanu“, dodao je. „Ako su talenat, veština i inteligencija sve što imam, verujem da sam sposoban da zadovoljim dovoljan broj ljudi da od toga nešto i zaradim.“

„Pisma za Plouvil“ takođe govore o vremenu u kom su privilegovani studenti poput Apdajka imali tu slobodu da maštaju o svojoj budućnosti dok su hiljade njegovih vršnjaka služile vojni rok i ginule u Korejskom ratu, što je činjenica koju retko spominje. Malo toga je imao da kaže i o Mekartijevom pokretu, čak i u vreme kad su antikomunističke istrage potresle čitav Harvard, budući da su na udaru bili nastavni kadar i administracija.

Ali politika je, za Apdajka, i mnoge druge koji su stasavali pedesetih godina, predstavljala samo pozadinu za mnogo važnije brige kao što su karijera, brak i porodica.

U „Pismima za Plouvile“ opisano je i njegovo udvaranje Meri Penington, studentkinji sa Redklifa koju je upoznao na predavanju iz istorije i oženio u leto nakon druge godine studija, kao i o kratkom periodu koji su proveli na Menhetnu, kada je počeo da radi u Njujorkeru. Ovo je bio njegov posao iz snova – pisao je članke za rubriku „Priča se po gradu“, kratke priče i pesme.

Ali uspeh je zahtevao kompromise. Prva kriza je nastupila 1959, kada je njegov izdavač, Alfred A. Knopf, zahtevao da izbriše eksplicitne scene seksa iz romana „Beži, Zeko, beži“, prvog značajnog dela. Pisati priču o preljubi, u vreme u kom su američki sudovi još uvek odlučivali da li je roman „Ljubavnik ledi Četerli“, D.H. Lorensa suviše razvratan, bilo je veoma smelo.

Čak i kada je vlada, u proleće 1960, odustala od tog slučaja, Knopf i njegovi pravni savetnici su i dalje zahtevali reviziju. „Za mene se to svodi na pitanje da li ću se u životu baviti pisanjem, ili ću biti samo nadobudno piskaralo“, pisao je uzmenireni Apdajk svojim roditeljima, juna 1960. Ali kada je gospodin Knopf, jednako odlučno, rekao: „da nije voljan da se podvrgne riziku štampanja knjige kakva jeste“, Apdajk je popustio.

U narednih nekoliko godina, kriterijumi pristojnosti su postali manje strogi, i Apdajk se vratio na prvobitni način izražavanja, pažljivo dodajući otkucane odlomke na marginama prvog izdanja sačuvanog u arhivi u Hjutonu.

Vremenom su seksualne avanture, često prikazane izuzetno slikovito i neposredno, postale simbol Apdajkove fikcije, kako je njegova misija da zabeleži protestantsku etiku išla u korak sa preokretom koji je donela seksualna revolucija. Ovaj konflikt je jedna od tema kojom se bavio u svom romanu „Parovi“ (1968), u kom se između ostalog, govori i o ritualnom razmenjivanju supružnika, kao i u kratkim pričama, u kojima je predstavljen intimni doživljaj razorenog prvog braka. Neka od Apdajkovih poslednjih pisama, napisana kada su njegova dva sina i dve ćerke već odrasli, govore o ceni koju su njegovi najbliži platili zbog njegove ambicije i beskompromisnih radnih navika.

Ali on je svoj put izabrao vrlo rano, i na kraju nije imao mnogo razloga za kajanje. U 75. godini, odgovarajući na pitanja koja mu je poslao pisac Nikolas Delbanko, Apdajk je ukratko opisao svoj put: „Namerio sam se da živim od pisanja, privatno, i u komercijalnom književnom svetu kakav je nekad postojao, i zahvalan sam što sam u tome uspeo. To je bila velika privilegija i zadovoljstvo; i podrazumeva se da sam imao mnogo sreće. Nisam imao neku bolest koja bi me onesposobila. Nije bilo rata u koji sam pozvan da se borim. Nije bilo ni zaglupljujućeg siromaštva, ali ni porodičnog bogatstva ili posla koji bi sputavao moju slobodu.“

Da bi uspeo da sačuva svoju samostalnost, Apdajk priznaje, da je imao mnogo pomoći, pre svega od „Njujorkera, dok je još objavljivao mnogo stranica fikcije, i kompanije Alfreda A. Knopfa, u vreme kad je izdavaštvo još uvek bilo carstvo kojim su vladala razumna gospoda sigurna u sopstveni dobar ukus“. Ove prednosti su odražavale „svet u kom su knjige bile zajednička vrednost prosvećenog građanstva“, pisao je. „Ko onda ne bi, time uslovljen, želeo da piše zauvek, pokušavajući da stvara knjige koje će trajati?“

Autor: Sem Tenenhaus
Izvor: nytimes.com
Prevod: Maja Horvat