Pripadnik mirovnih snaga, dopisnik nacionalne agencije Tanjug iz afričkih i evropskih zemalja, ratni izveštač i diplomata, pisac i novinar Dušan Miklja, koji ove godine puni 80 godina, sinoć je u Delfi Caféu u SKC-u predstavio autobiografiju „Miris lošeg duvana“.
Pored autora o knjizi su govorili: novinar i analitičar Boško Jakšić, Srđan Đoković, otac tenisera Novaka, glumac i producent Dragan Bjelogrlić; a u publici su bile mnoge kolege novinari ali i kolege pisci.
Miklja je poslednjih nekoliko godina objavio čak pet knjiga u izdanju Lagune uključujući „Njujork, Beograd“ koja je imala više izdanja i bila je ekranizovana.
Svaki od promotera ove nesvakidašnje priče o odrastanju, putovanjima kao načinu života, istorijskim previranjima i ličnim usponima i padovima posebno je imao reči hvale za prvi deo knjige u kome Miklja opisuje svoje odrastanje u velikom siromaštvu na ulicama Beograda tokom Drugog svetskog rata, dok mu je otac bio u zarobljeništvu...
Za Jakšića su ta sećanja iz detinjstva bitna za formiranje autorove ličnosti jer je naučio kako da sačuva „svoje ja“ i držao se principa stečenih u detinjstvu da mrzi nasilje i nepravdu, što je tokom svojih novinarskih godina pokazivao kroz svoje tekstove.
Kao značajan kvalitet ove zbirke istrgnutih sećanja Jakšić navodi prisustvo samoironije i jasno ispoljene sposobnosti da slobodno misli.
„Iz gotovo svake od opisanih epizoda njegovog dečaštva i mladosti – delova knjige koji su meni privlačniji jer mi je onaj drugi deo poznatiji – nenameljivo izvire neka pouka koju će sa sobom poneti u godine koje su bile pred njim. Miklja nam tako daje šifru da odgonetnemo kako je sačuvao svoje profesionalno i lično ja. Što baš nije lako kada ste okruženi liderima koji smatraju da je samo njihovo ja vlasnik svih istina, posednik svih znanja. Držao se principa koje je davno spoznao i koji su obeležili dugačak deo njegove karijere“, rekao je Jakšić.
Đoković, koji se autoru obraćao sa čika Dule, nije krio da ga je prva trećina knjige (detinjstvo i mladost) oduševila i da je u Mikljinoj ispovesti našao mnoge sličnosti sa sopstvenom borbom da obezbedi svojoj deci potrebne uslove da ostvare svoje snove.
Bjelogrlić je uporedio Mikljina sećanja na teške ratne i posleratne godine sa najboljim filmskim ostvarenjima italijanskog neorealizma i da je knjiga na njega ostavila neponovljiv utisak. Knjiga je pisana jednostavnim poetskim jezikom o stradanju, borbi, potrazi za srećom, o svim stvarima koje čine život...
„Oni koji su imali sreće da prežive taj turbulentni cunami istorijskih događaja i iskušenja vremena u kome su živeli, u koje spada i Dušan Miklja, sada su tu pred nama kao otelotvorenje ideje da je život stalna borba, koja se vodi hrabro i neprekidno. Život je borba koja se može dobiti samo ako pred sobom imate jasnu viziju koja vas vodi“, istakao je Bjelogrlić.
Miklja je doživeo pisanje svojih sećanja kao terapeutsko, a smisao autobiografije je prepoznao kao način da se sačuvaju uspomene na neke događaje i ljude.