„Barbarosa“ – sjajna knjiga o nemilosrdnoj ceni rata

Operacija Barbarosa bila je Hitlerova megalomanska akcija koja ga je odvela u propast – mogu li uopšte istoričari to objektivno da predstave?

Upravo je megalomanska dimenzija Operacije Barbarosa razlog zbog kog istoričari žele bolje da razumeju ovaj događaj. Zbog dalekosežnog uticaja, ogromnog broja žrtava, rizika i razaranja, zapanjujućih zverstava (koja su uglavnom činili nacisti), i zbog odlučujuće uloge koju je imala u celokupnom ratu, invazija Adolfa Hitlera na Sovjetski Savez u junu 1941. godine inspirisala je podjednako dalekosežne tvrdnje, ali i uznemirujuće slike. Džonatan Dimblbi se uhvatio ukoštac sa ovim izazovom u svom enciklopedijskom štivu. Ukoliko biste za njegovo detaljisanje rekli da je temeljno, time biste autoru dali najslabiji mogući kompliment – pre bi se moglo reći da opsesivno obraća pažnju na sve – a ubedljivo je i to što je 600 stranica posvetio dokazivanju svoje tvrdnje: da je neuspešan rizik, u koji se Nemačka upustila sprovođenjem Operacije Barbarosa, zapečatio njenu sudbinu u Drugom svetskom ratu i pored toga što su nakon toga usledile još tri i po godine krvoprolića.

Da li je Dimblbi u pravu? U neku ruku, jeste. Barbarosa je bila najveća vojna operacija u istoriji, što se može zaključiti na osnovu brojki – ne zanemarujući ni jednu jedinu stavku, čak ni 600.000 konja koji su vukli artiljeriju i vozove za snabdevanje Vermahta. Operacija je pokrenuta u rano nedeljno jutro, početkom leta, pri čemu je 3,3 miliona ljudi napredovalo na frontu koji se prostirao nekih 3000 kilometara, od Estonije do Ukrajine, a obustavljena je šest meseci kasnije, usred ciče zime, zbog beznadežnih, groznih i ledenih uslova u kojima su se našli, pri čemu su nemačke snage brojale najmanje 800.000 žrtava, a sovjetske šest puta više.

Začeci Barbarose su, kako Dimblbi navodi, jasno vidljivi: u Rapalu, tokom Uskrsa 1922. godine, dve evropske države-parije, koje su predstavljali nemački ministar spoljnih poslova Valter Ratenau i komesar za spoljne poslove Sovjetskog Saveza Georgij Čičerin, iznenada su potpisale sporazum o odricanju od teritorijalnih i finansijskih pretenzija, ekonomskoj saradnji i – što je bila tajna – vojnoj saradnji. Njihov sporazum je ponizio predsednika britanske vlade Dejvida Lojda Džordža, koji je održavao veoma ambicioznu konferenciju u Đenovi, nedaleko od samog Rapala.

Rapalo je bio uvertira za Pakt Molotov-Ribentrop, pakleni dogovor o nenapadanju iz avgusta 1939. Samo nekoliko dana pre toga, Hitler, najdvoličniji vođa 20. veka, napisao je: „Sve što radim upereno je protiv Rusa“. Josif Staljin se, sa svoje strane, nadao da bi odlukom o izbegavanju agresije mogao da odloži invaziju koju je smatrao neizbežnom. Zanimljivo je to što je Staljin, pored sve većeg broja obaveštajnih podataka o Hitlerovim planovima za invaziju, sve manje verovao u njihovu istinitost. Kasnije će Aleksandar Solženjicin napisati da je sovjetski lider „u čitavom svom dugačkom životu punom sumnjičavosti.... verovao samo jednom čoveku... Adolfu Hitleru“ – verovatno zato što diktatori i ubice lako prepoznaju jedni druge (setimo se samo kako se Vladimir Putin nedavno narugao Džou Bajdenu).

Dimblbijev opis same invazije je živopisan, predstavlja pedantnu tapiseriju u kojoj se gusto prepliću niti nemačke i sovjetske vojne strategije, političke kalkulacije svih zemalja, počevši od Vašingtona i Londona pa sve do Moskve, i nemilosrdna cena rata koju smo platili ljudskim žrtvama. Svi poznati elementi su ovde: zastrašujuća količina ljudi i materijalnih sredstava, „munjeviti rat“ koji je za svoj cilj imao slamanje Crvene armije i zauzimanje Moskve kako bi se obezglavila „judeo-boljševička zavera“, da bi se stvorio Lebensraum za višu rasu i zauzela žitna polja Ukrajine i kavkaska naftna polja. Sve to je potkrepljeno Dimblbijevim merodavnim i povremeno nedestilovanim istraživanjem.

Autor odaje priznanje dr Ljubi Vinogradovoj, saradnici na istraživanju, koja mu je pomogla svojim poznavanjem istorijskih činjenica, između ostalog, o velikoj gladi u Ukrajini, kao i kolekcijom srceparajućih ličnih prepiski iz ruskih arhiva. Ovi intimni zapisi su i dalje izuzetno dirljivi. U jednoj na brzini napisanoj poruci, dvanaestogodišnja devojčica Junita Višnjacki napisala je svom ocu pre nego što su je esesovci odveli iz njenog doma u blizini Bjalistoka: „Pišem ti zbogom pre smrti. Mnogo se bojim ove smrti zato što malu decu živu bacaju u masovnu grobnicu. Zbogom zauvek. Ljubim te. Ljubim te.“

Operaciju Barbarosa prati i paklena senka rata za uništenje, Hitlerovog cilja da istočnu Evropu i Rusiju oslobodi njihove političke i intelektualne elite i Jevreja. Masakri koje su počinili esesovski odredi smrti, ili ajnzacgrupe Himlera i Hajdriha, pri čemu su ubijane na stotine Jevreja dnevno, ne prestaju da šokiraju: milion Jevreja je bilo ubijeno do decembra 1941. godine. Nesporni dokazi o saradnji obične vojske sa ajnzacgrupama i bezbrojnim zverstvima koja je Hitlerova vojska počinila na bojnom polju pod plaštom zloglasnog „dekreta Barbarosa“ koji je ozakonio zlostavljanje, mučenje i ubistva zatvorenika i civila, stajali su na putu posleratnom mitu o „čistom Vermahtu“ – koji je pokušao da običnu vojsku prikaže kao nevinu po pitanju ovih zločina.

U praktičnom smislu, unapred osuđena na propast zbog loše strategije, odlaganja i vremenskih prilika, Operacija Barbarosa je pre svega studija slučaja neuspeha vojnog establišmenta da obuzda preterano samouverenog diktatora. Do 1941. godine, generali Vermahta, užasnuti Hitlerovim prethodnim avanturizmom, postali su plašljivi i nesposobni da reaguju. On je mikrokomandovao napadima svoje tri grupe armija, i usput je, u više navrata, menjao mišljenje po pitanju glavnog cilja (Moskve, ili slamanja Crvene armije), ali nikada o sopstvenoj genijalnosti, pa čak ni onda kada su izuzetno sposobni generali, kao što su komandant Grupe armija Centar Fedor fon Bok i najslavniji tenkovski general Hajnc Guderijan, doveli u pitanje njegova naređenja – ućutkao ih je Hitlerov malodušni generalštab. (Njihove izjave su neviđeno humane).

Hitlerov prezir prema sovjetskoj „gamadi“, protiv koje su se njegovi vojnici borili, pre svega je ukazivao na to da je fatalno ignorisao rešenost sovjetskih sinova, kćeri i građana da brane svoju domovinu do smrti. Pripadnica saboterskog odreda, osamnaestogodišnja Zoja Kosmodemjanska, koju su Nemci uhvatili, mučena je i odvedena do vešala. Kad su joj stavili omču oko vrata vikala je: „Ovo je moja smrt. Ovo je moje delo! Koliko god da nas vešate, ne možete nas vešati sve. Nas je 170 miliona. Moji drugovi će me osvetiti.“ Jer onaj ko tretira svog neprijatelja kao nižu vrstu, već počinje da gubi.

Jedna ili dve pretpostavke ostaju nedovoljno istražene u ovoj epskoj hronici – među njima i britanska „istrajnost“ – međutim, uloga Vinstona Čerčila je valjano zabeležena. U Čekersu, kada je čuo da je započela Operacija Barbarosa, poslao je svog batlera da probudi Entonija Idna, sa velikom cigarom na poslužavniku i porukom: „Mali znak pažnje od premijera. Nemačka vojska je napala Rusiju.“ Čerčil je znao da je invazija bila fatalna greška. On sam je odigrao veliku ulogu u njenoj propasti, time što je primorao Nemce da odlože napad za četiri nedelje, jer je održao reč da će pomoći u odbrani Grčke čime je primorao Hitlera da prerasporedi milion vojnika na južni front, što je drastično uticalo na skraćenje vremenskog perioda koji je Vermaht imao za borbe pre nego što nastupi ruska zima.

Da li je zbog Operacije Barbarosa Hitler izgubio rat? Uprkos tome što nije uspeo da uništi Crvenu armiju ili okupira Moskvu, Vermaht je zauzeo ogromne delove sovjetskih zemalja, uključujući Ukrajinu, Belorusiju i baltičke države, dok je u proleće 1942. i dalje preovlađujući osećaj uspeha pokrenuo Hitlerove još uvek moćne snage u ofanzivni napad na Staljingrad i naftna polja, a naredne u napad na Kursku izbočinu. Hitler nije izgubio rat zbog Operacije Barbarosa, već je zbog te operacije počeo da ga gubi. U njegovom štabu u Vučjoj jazbini, Firerova obmanuta samoprojekcija nepogrešivog stratega i političkog mesije učinila je ostalo.

Objavljivanje Dimblbijeve knjige „Barbarosa“ poklopilo se sa 80-godišnjicom ove invazije. Šta ona može da nam poruči danas? Uglavnom, da budemo ponizniji: uviđamo da je refleksno gnušanje zapadnih demokratija prema komunizmu predugo činilo da Hitlerova Nemačka deluje kao manje zlo, a tu je i priznanje da Sovjetskom Savezu dugujemo zasluge jer su slomili „nemačku vojsku kao što to ne bi mogao nijedan drugi narod“, kako je to rekao sam Čerčil. To predratno nepoverenje Britanije (i SAD) prema Rusiji ponovo je poraslo u poslednjih 30 godina. Da je, u momentu kada je sovjetski komunizam pao, Zapad priznao Rusiju kao saveznika, možda bismo doprineli zajedničkoj obnovi te zemlje, umesto da stvaramo izolacione uslove za novu tiraniju 21. veka.

Autor: Džulijan Evans
Izvor: telegraph.co.uk
Prevod: Kristijan Vekonj