Digitalni svet je izmenio naše poimanje „komšiluka“ kao i njegov smisao. Koliko ljudi danas zaista upoznaje ljude koji žive i rade u njihovoj blizini? Debitantski roman
Kler Puli pod nazivom „
Beležnica neizgovorenog“ opisuje dešavanja u savremenom londonskom kvartu kada jedan od njegovih stanovnika odluči da zanemari uobičajenu, pristojnu društvenu distancu u cilju podsticanja istinske, autentične komunikacije.
Džulijan Džesops, renomirani sedamdesetogodišnji umetnik čije su najbolje godine iza njega, namerno ostavlja zelenu beležnicu u lokalnom kafiću. Ona je prepuna istinitih detalja iz njegovog života: usamljenosti koju oseća od kada je umrla njegova voljena supruga Meri, i sveprisutne sumnje da nikome ne bi falio kada bi umro. Vlasnica kafića je Monika, a kada pročita beležnicu, zaintrigira je pisac i njegova priča – na primer, zašto svake nedelje odlazi na groblje sa čašicom likera, održavajući tradiciju u kojoj su nekada učestvovali brojni prijatelji i bliski ljudi.
„Možda odlučiš da ispričaš sopstvenu priču na ovim stranicama i proslediš moju malu knjigu. Od tebe zavisi dalji ishod“, završava Džulijan svoj rukopis.
Monika, koja očajnički želi da zasnuje porodicu, prihvata izazov. Ona piše svoju priču i prosleđuje beležnicu. Malo-pomalo, čitav lanac ljudi se uključi u ispisivanje stranica u beležnici. Među njima su zavisnik i nekadašnji bankar Hazard, australijski surfer Rajli i Alis, kraljica društvenih mreža. Monikin kafe postaje stecište različitih duša koje polako pridobijaju međusobno poverenje i naklonost, brinu jedni o drugima, čak se i zaljubljuju. Pulova ubedljivo prenosi svakodnevicu gradskog života, i stvara likove kojima želimo sreću.
Očekivano, dolazi do nesporazuma i povređenih osećanja, čak i kada su u pitanju najbolje namere. Pošto je većina likova vodila usamljenički život, prvi iskreni odnosi sa komšijama sadrže i bolna otkrića koja ne nailaze uvek na odobravanje Monike, Džulijana i ostalih. Ali svi su veoma zahvalni za postojanje beležnice, bez obzira na to što ponekad izaziva i patnju junaka.
Ponekad preopširna karakterizacija i klišei skreću pažnju sa priče: neko išutira lopova, neko se ubode viljuškom itd. Pa ipak, nekoliko dobrih obrta pokazuju da „Beležnica neizgovorenog“ biva sve bolja pri kraju, što je u romanima retkost.
„Beležnica neizgovorenog“ je prijatno štivo u najboljem smislu.
Autor: Emili Grej Tedrou
Izvor:
usatoday.com
Prevod: Đorđe Radusin