Može biti samo jedan...
Kventin Tarantino. Njegov poslednji film „Bilo jednom u Holivudu“ podelio je publiku, i to na više načina. U Americi, ili generalno na Zapadu koji je bolje upoznat sa TV produkcijom i filmskim serijalima koji su bili popularni na prelazu sa starog na novi Holivud, ta podela je bila generacijska. Mlađe generacije mahom nisu imale pojma o čemu ovaj čovek priča. Starije jesu. Kod nas je ta podela još malo dublja budući da u staroj Jugoslaviji niste baš imali priliku da pratite holivudsku TV produkciju, zbog čega su brojne aluzije i komentari i direktna podbadanja Tarantina u filmu ovde prošli slabo zapaženo.
No Tarantinovo ljubavno pismo Holivudu i (američkoj) pop kulturi 1960-ih i 1970-ih i dalje je bio film koji smo svi želeli da pogledamo jer, jedan je Tarantino – čak i kada mi opanjkava Džona Forda.
Višestruko talentovan, Tarantino je nekoliko godina posle filma odlučio da se okuša i kao pisac i Laguna je objavila njegovu prvu knjigu „
Bilo jednom u Holivudu“ u standardno odličnom prevodu
Gorana Skrobonje (trebalo je iskopati da li je neki film nekad bio prikazivan kod nas i pod kojim naslovom, uhvatiti sleng i ritam Tarantinovog „rantovanja“ i pretočiti ga u reči...).
„Bilo jednom u Holivudu“ nije scenario za film prebačen u formu romana. Zapravo, ovo je knjiga scena koje su ostale isečene u montažerskoj sobi i omaž onim jeftinim, petparačkim prepričavanjima filmova koje smo nekada mogli da kupimo na kiosku uz „ljubavni vikend roman“ ili neki baš loš vestern.
Okosnica Tarantinovog romana su Rik (Leonardo Dikaprio u filmu) i Klif (Bred Pit) i njihov odnos. Obojica ovde dobijaju više prostora i razrade nego na filmu, pa tako konačno saznajemo da li je Klif zaista ubio ženu, ko je i šta je bio pre Rika. Kroz Klifa, nesuđenog filmskog kritičara, i Šeron Tejt, Tarantino bez dlake na jeziku iznosi svoje mišljenje o sineastima, filmovima i muzici koju voli/ne voli – daću vam jedan nagoveštaj, Klif voli „Dilajlu“ Toma Džonsa.
I nesnađeni Rik je istovremeno i tragičniji i simpatičniji – „nepametni“ glumac koji nema pojma ko je Bard i koji alkoholom leči svoj bipolarni poremećaj, jer kako drugačije – to je Holivud 1960-ih. I ovo je priča o tome kako pronalazi i gradi sebi nov život.
Zanimljivo je da Čarli Menson i njegova grupa ne dobijaju toliko prostora ovde, zapravo je dobijaju, ali je onaj ludački klimaks filma ovde više kao fusnota. Odličan je Tarantino u vrlo ironičnom i možda čak tačnom predstavljanju Mensona, ne kao psihopate, već patetičnog karijeriste.
„Bilo jednom u Holivudu“ je Tarantinov omaž starom i novom Holivudu i tektonskim potresima koje je ta tranzicija izazvala, pop muzici, filmovima, serijama i stripovima koje voli. Tarantino nije odličan pisac, ali uopšte nije loš. Dijalozi su mu „tarantinovski“, stila realno nema, ali to radi namerno jer je celu knjigu zamislio kao petparački roman prepun filmskih trivija i protkan nasiljem, beskrajno je duhovit, na momente oštar, njegove tirade su urnebesne, a entuzijazam kada je reč o trivijama iz pop kulture zarazan.
Koliko nisam bila impresionirana filmom, toliko sam sa oduševljenjem, često se smejući naglas, pročitala knjigu u dahu i iskreno uživala. Topla preporuka.
Autor: Ksenija Prodanović
Izvor: Nedeljnik