Bizarna i istinita priča o romanu „Talentovani gospodin Ripli“

Najupečatljiviji lik Patriše Hajsmit je stvoren nakon slučajnog susreta. Ali koliko je on zaista izmišljen?


 
Jednog ranog letnjeg jutra 1952. godine, Patriša Hajsmit se probudila u sobi hotela Alberđo Miramare u italijanskom gradu Pozitanu. Tridesetjednogodišnja autorka je putovala Evropom sa svojom devojkom Elen Blumental Hil, i nisu se najbolje slagale. Ostavivši Hil u krevetu, Patriša je otišla do ivice balkona i pogledala na plažu. Nije se moglo reći da joj stvari loše idu – njen roman „Stranci u vozu“ će za film adaptirati sam Alfred Hičkok. Ali burna veza je počela da uzima danak. Zureći u pesak i pušeći cigaretu ugledala je „usamljenog mladog čoveka u šorcu i sandalama, sa peškirom oko vrata, kako ide na plažu. Iz njega je izbijala nekakva zamišljenost, možda i nespokoj“, prisećala se u časopisu Granta, gotovo trideset godina kasnije. Počela je da se pita: „Da li se možda posvađao sa nekim? O čemu li razmišlja?“

Ova radoznalost je nije napuštala. Dve godine kasnije, dok je živela u kolibi u Masačusetsu, Hajsmit je tu sliku izvukla iz sećanja i započela svoj novi roman o čoveku po imenu Tom Ripli. Čak i tada, osetila je da je na tragu nečeg posebnog. „Smatrala je roman 'Talentovani gospodin Ripli' 'zdravijim' i 'zgodnijim' od drugih svojih knjiga“, napisala je njena biografkinja Džoan Šenkar.

Instinkt koji je imala Hajsmit ispostavio se kao tačan: sa šarmantnim sociopatom Riplijem, stvorila je potpuno novu vrstu književnog junaka. Ne samo da je postao njen najpoznatiji i najupečatljiviji lik, već i uzor za novu vrstu antiheroja: nesimpatičan, nemoralan, hladnokrvni ubica koga svejedno morate voleti. Ripli je celovit junak, istovremeno toliko privlačan i uznemirujuć da deluje kao da je zasnovan na nekome koga je autorka lično poznavala. Na neki način i jeste.

Siroče koga je odgajila hladna tetka, dvadesettrogodišnji Tom Ripli živi u Njujorku kada ga prvi put sretnemo, i oprobava se u iznuđivanju. Jedne večeri u baru, prilazi mu bogati Herbert Grinlif, otac njegovog poznanika Dikija. Grinlif traži nekoga ko bi mogao da ubedi njegovog sina da prestane sa boemskim životom koji vodi u italijanskom selu Monđibelo i vrati se kući. Tomu se to učini kao dobra prilika da izvuče korist za sebe. Ali pronašavši na kraju Dikija dobije i nešto što nije očekivao: uvid u život privilegovanih o kakvom je oduvek sanjao.

Međutim, autorkino viđenje takvog sveta nije naročito ružičasto. Riplijeva stvarnost je bolesni odraz sna njegovog prognanog zemljaka. Gde bi drugi primetili predivnu scenografiju, srećne porodice, ili priliku za romansu, Hajsmit vidi dvoličnost, obmanu, preljubu, prevaru, perverznost požude i upornu borbu između ljubavi i mržnje koja dovodi do ubistva. I dok Tom možda voli Dikija, svejedno ga ubija, preuzima njegov identitet noseći njegovu odeću i nakit i prihvatajući njegove manire – pri čemu je iznenađujuće uspešan. Ono što još više iznenađuje jeste način na koji autorka navodi čitaoca da navija za njega. Nekako zateknemo sebe kako se nadamo da će ubica psihopata uspeti da se izvuče.

Foto: Sbirro11 - Own work / CC BY-SA 4.0 / Wikimedia commons
 

Pre Riplija, „u knjigama nije bilo takvih junaka“, kaže Sara Vajnmen, urednica zbirke krimi priča „Troubled Daughters, Twisted Wives“, u kojoj se nalazi i jedan od ranih radova Patriše Hajsmit. „On je neko ko zna šta želi i uspeva to i da dobije. Podstaknuti smo da se poistovetimo s njim i on nas fascinira.“

Na mnogo načina, Ripli podseća na samu Hajsmit. Tokom života, progonio ju je osećaj da nigde ne pripada, da zaslužuje pripadnost višoj klasi, i da je siroče (njena majka je živela do svoje 95 godine ali je mladoj Patriši rekla da je pokušala da izazove pobačaj ispijajući terpentin). „Veoma rano sam naučila da živim sa sumornom i ubilačkom mržnjom“, rekla je jednom. „I takođe naučila da ugušim pozitivnija osećanja.“ Kao tinejdžerka, postala je svesna da je privlače žene. Sa 24 godine, u jednom od svojih bezbrojnih dnevnika, napisala je: „Muči me osećaj da sam skup nekoliko ljudi (od kojih nikoga ne poznaješ). Tu je i još oštrija razlika i netolerancija, između moje unutrašnje ličnosti, za koju znam da je moje pravo Ja, i različitih lica za spoljašnji svet“. Sa 27 godina, i pošto je krenula na psihoanalizu zarad „lečenja“ svoje homoseksualnosti, počela je da zavodi žene na grupnim terapijama.

Ripli joj je omogućio da kanališe svoj bes. Kroz svoja dela je mogla da se osveti za sve rane i nevolje koja je tokom života pretrpela od drugih – ne samo od svoje majke (Hajsmit ju je strasno volela i mrzela), već i svojih ljubavnica (jer je nisu dovoljno ili uopšte volele, ili ih je bilo nemoguće voleti), vlade (jer ju je nepošteno ili previše oporezivala), društva  (jer se homoseksualnost smatrala bolešću koju treba lečiti), svog oca (jer ju je napustio), svog očuha (jer joj je preoteo majku a nju nikada nije propisno prihvatio), urednika i izdavača (jer su je odbacivali) i tako dalje. U svojim knjigama, ubijala je žene koje su nosile imena njenih ljubavnica (i njihove pse koji su nosili prava imena). Takođe je svoje knjige posvećivala ljubavnicama, bivšim ljubavnicama i svojoj majci. Surovost života ju je dovela do alkoholizma, ali takođe bacala i u zanos zbog koga je do kasnih sati kucala na mašini. A Ripli je bio lik o kome je najviše pisala.

U upečatljivoj sceni iz biografije koju je napisala Šenkar, godina je 1971. i pedesetogodišnja Patriša pravi zabeleške za roman „Riplijeva igra“. Upravo je zapisala ideju da „Tom treba da izvede za šezdesetogodišnjeg pisca niz ubistava iz osvete“, nazvavši tu tezu „razgovor sa sobom“. Romanopisci se često poistovećuju sa svojim likovima, ali Hajsmit je otišla i korak – smatrala je da joj je ime Ripli pseudonim. Često je osećala i da on piše njene knjige.

Opisujući ga, prožela ga je mnogim svojim osobinama i, kako je Šenkar napisala, „opsesivnim malim navikama“. Baš kao i Ripli, i Hajsmit je delala iz potaje. Premda je godinama pisala stripove, pre nego što je objavila prvu knjigu, to nikada nikome nije otkrila. Objavila je jedan „lezbejski“ roman, „Cena soli“, pod imenom Kler Morgan. Istovremeno je imala veze sa više žena a ponekad i sa muškarcima. Zastupala je istorijske revizionističke stavove čak i u svojim dnevnicima koje je vodila tokom celog života, a jedan od najneprivlačnijih detalja iz njene biografije jeste to što je pod brojnim pseudonimima pisala pisma novinama i vladi iskazujući svoje rasističke i antisemitske stavove. Francuska vlada je, verovatno s pravom, sumnjala da je izvršila utaju poreza.

„Uvek je postojala neusklađenost u njoj, koja se ogledala i u njenom delu“, kaže Vajnmen. U intervjuu za Njujork tajms iz 1988. godine, rekla je da je više volela da piše o muškarcima jer su „žene vezane za kuću ili nekoga, nisu slobodne da putuju i nemaju fizičku snagu. Muškarci mogu više, kao na primer da preskaču ograde“. Volela je drvodeljstvo, česta putovanja i posedovala je brojne kuće. (Ostalo je nejasno da li je ona preskakala ograde.) Ljubimci su joj bili puževi, jer je bila očarana njihovom samodovoljnošću i nedostatkom vidljive različitosti između mužjaka i ženki.

Na kraju, nije samo njen unutrašnji život bio obeležen suprotnostima, već i njena karijera. U Evropi, gde je živela, bila je veoma uspešna, cenili su je i kritika i publika, ali je gajila neispunjenu želju da doživi priznanje u Americi (baš kao i sam Ripli). Premda je „Talentovani gospodin Ripli“ osvojio nagrade i u Francuskoj i u SAD, Hajsmit nikada nije doživela književnu slavu u Americi. Iako se nije tako ponašala, to joj je smetalo. Kada joj je njen američki agent rekao joj se romani ne prodaju dobro u SAD zato što u njima nema nijednog simpatičnog lika, uzvratila je: „Možda je to zato što meni niko nije simpatičan“.

A opet ljudi su voleli Riplija. Neprestano je, i u Americi i drugde, potvrđivao da je savršen za film. Prva adaptacija romana „Talentovani gospodin Ripli“ bio je francuski film iz 1960. godine, „Plain Soleil“ (kod nas preveden „U zenitu sunca“). Tokom godina, Riplija su igrali Denis Hoper („Prijatelj iz Amerike“ – adaptacija romana „Riplijeva igra“ iz 1977. godine), Džon Malkovič („Riplijeva igra“ iz 2002. godine) i Beri Peper („Povratak gospodina Riplija“ iz 2002. godine). Nedavno je Radio Bi-Bi-Si adaptirao celokupnu Riplijadu, a glavnog junaka je dočarao Jan Hart. Entoni Mingela, režiser američke adaptacije nominovane za Oskara iz 1999. godine, u kojoj su glavne zvezde bili Met Dejmon, Džad Lou i Gvinet Paltrou, nazvao je Riplija „jednim od najzanimljivijih likova u književnosti“. I zaista, čini se da ima nečeg neodoljivog u toj posebnoj vrsti zla koje on oličava.

Danas vidimo Riplijeve dvojnike u televizijskim antiherojima kao što su Volter Vajt, Toni Soprano ili Dekster, a u književnosti u likovima kakve stvaraju pisci poput Stivena Kinga, Breta Istona Elisa i Džilijan Flin. Ima nečeg beskrajno intrigantnog u osobama koje sebe spolja prikazuju na jedan način, ali u sebi žive po principima koji su nesumnjivo suprotni – i ne u potpunosti jasni. Posmatranje takve dvostruke igre uliva prijatno nespokojstvo, možda zato što izaziva izvesno neprijatno poistovećivanje. „To je dar Patriše Hajsmit“, kaže Vajnmen, „stvaranje likova koji nas fasciniraju čak i kada se ne možemo poistovetiti s njima ili, što je još gore, kada to možemo. Svako u sebi nosi psihopatu.“ Naravno, ne može svako svog unutrašnjeg psihopatu iskoristiti da piše, zabavi, zastraši, privuče i zadivi na način na koji je to mogla Patriša Hajsmit, zvana Ripli.

Žena koja je tog jutra 1952. godine gledala na plažu, još nije srela svog književnog Riplija. Usamljeni mladić u šorcu i sandalama, bio je tek iskra iz koje će se roditi ideja. Četrdeset i tri godine kasnije, dok se Hajsmit u Švajcarskoj borila sa aplastičnom anemijom i tumorom, i dalje je razmišljala o njemu. Šenkar je napisala da je na unutrašnjoj korici poslednje beležnice koju je autorka koristila „Patriša napisala dva nova naslova za romane o talentovanom gospodinu Ripliju. Jedan od njih je bio 'Ripley’s Luck' – 'Riplijeva sreća'. Drugi, 'Ripley and the Voice of the Dead' – 'Ripli i glas smrti'. Taj drugi naslov, Patriša je precrtala“. Riplijada neće dobiti svoju šestu knjigu. Hajsmit je umrla 1995. godine, ostavivši podugačko delo i milione dolara u banci, premda koliko tačno i u kojoj banci, ostalo je tajna.

Izvor: mentalfloss.atavist.com
Prevod: Vladimir Martinović