Novi roman Bojana Bosiljčića „Salon mrtvih princeza“ počinje kada neimenovani beogradski arheolog igrom slučaja pronalazi rukopise trojice muškaraca koji su u bolnici, na nagovor psihijatra, zapisivali svoja sećanja radi lečenja od posttraumatskog stresnog poremećaja nakon učešća u ratovima devedesetih. Između košmarnih uspomena iz rata i sećanja na Zagreb i Veneciju, jadranske plaže i ljubav iz boljih vremena, rađa se priča koja, po autorovim rečima, treba da utvrdi „šta smo sve žrtvovali i koliki je konačni ceh našeg tegobnog računa“.
Bojan Bosiljčić je autor romana „Uzaludni“ (1992) i „Đavolji kolosek“ (1995), priče „Moraš me jednom opet ovde dovesti“ (1993) i putopisa „Mažoretkinje ne gaze strojevi korak“ (2006). Za Televiziju Beograd je radio autorsku seriju „Razgolićeni grad“ (1997–1998), i televizijske filmove „Vrelina đavola u Beogradu: Čarls Bukovski“ (1994) i „Dušan“ (1998). Bosiljčićevi televizijski filmovi učestvovali su na značajnim evropskim festivalima.
Vaš novi roman „Salon mrtvih princeza“ pisan je pseudo-dokumentarnom tehnikom; narator je beogradski arheolog koji slučajno dolazi u posed rukopisa trojice pacijenata lečenih od posttraumatskog stresa, nakon povratka iz ratova devedesetih godina. Koji je bio osnovni motiv za upotrebu tehnike pronađenog rukopisa?
Tehnika je, kao što joj i ime kaže, puka tehnika. Tako se ja odnosim prema tehničkim pitanjima. Iz početka odgovora da se naslutiti da nisam baš neki čovek tehnike; istina. U „Salonu mrtvih princeza“ ta tehnika mi je, međutim, omogućila da sva trojica mojih junaka progovore svojim glasom, u prvom licu, da im zadržim jezik, osobeni stil i specifičan način na koji su se, sva trojica, odlučila da zarone u kaljugu istorijskog toka koji je uništio zemlju koja im je, svima nama pa i njima trojici, bila dom, i to, rekao bih, sasvim solidan dom. Njihov izbor je, na prvi pogled, paradoksalan. Ali, zar i svakodnevica počesto nije paradoksalna? Zar i doživljaji o kojima, tokom boravka u azilu mojih junaka, stižu glasovi u pismima, nisu uveliko luđi od doživljaja deklarisanih „ludaka“? To je zagonetnost „običnog“ života koju je na najdublji način u svojim knjigama fiksirao Fjodor Dostojevski.
Vaši junaci su obični ljudi čiji se životi nepovratno menjaju nakon povratka iz rata i članstva u paravojnim formacijama?
Vrlo je važno bilo da to budu obični ljudi, u toj se „običnosti“ krije osnovna poruka ove knjige. Jer, računam nešto, na ovom svetu postoji... koliko? deset odsto, možda i manje izvorno zlih ljudi. Sa njima ovaj svet izlazi na kraj, to je prirodno stanje, to je onaj odnos u savani između mesojeda i biljojeda, koji ova planeta trpi, u kom modusu funkcioniše. Balans se, međutim, drastično menja kada iz nekog razloga i dobri ljudi podivljaju. Tada svet to ne može da izdrži. Jedna od takvih prilika kada obični i dobri podivljaju je – rat. I to je najveća tragedija sveta.
Poznati ste kao veliki poznavalac Beograda. Da li je slučajno što su sva tri glavna junaka „Salona mrtvih princeza“ Beograđani?
Beograd je u svim mojim tekstovima, i kada su to romani i kada su u pitanju televizijski eseji, paradigma velikog lonca u kom dozrevaju ljudske sudbine. Beograd, sa svojom veličanstvenom istorijom i tim neobjašnjivim konstantnim uzdizanjem iz pepela koje je njegov neizbrisiv znak kroz vreme, je moja ogledna retorta ljudskih sudbina i njihove suočenosti sa istorijom. Na kraju, ja taj mentalitet poznajem najbolje. Beograd je, naime, moj zavičaj. Tu pritom nije važno što sam rođen tu; čovek može da se rodi i u avionu. Ja sam Beograd odabrao za svoj zavičaj, i svoj svet.
Svi junaci vaše knjige pripovedaju u prvom licu. Čija je psihologija za vas kao autora bila najveći izazov?
Taj slikar, propali student Prava i radnik u fabrici mesa, Sava, bio je moj najteži zalogaj: njegova propuštena ljubav za koju nema objašnjenja, njegov bunt protiv roditelja, njegov bunt protiv onih koji mu kradu sliku i na kraju taj očajnički odlazak na front... e, to je već trebalo ukomponovati u humanu celinu koja, na umetničkom planu, ima svoju logiku i onda kada, na svakodnevnom planu, ta logika nepovratno izmiče. I dalje, naime, patim što Sava nije ostao sa svojom Dankom, ako me razumete. Pa makar i u zavejanom predgrađu Zagreba. Pa makar i tamo. Ali ni ostala dvojica, Arsen sa svojom Augustom izgubljenom u lavirintu Venecije koja tone, ni Toma sa svojim ukletim bratom blizancem kome se trag gubi u prvim ratnim sukobima... ne zaostaju sa doprinosom tom sinopsisu sveopšteg gubitka koji sam hteo ovde da izložim.
Roman je nastajao tokom dvadesetak godina. Da li se i u kom pravcu tokom tog vremena menjala njegova koncepcija?
Naravno da se menjala, zato je stvaranje tako dugo i trajalo. Ako bih se presabirao, onda je to ukratko bilo ovako: negde 1997. sam napisao priču „Druidi“ sa namerom da ona bude prva u nizu onih kojima bih opevao vrednosti nekadašnjeg zajedničkog života u okviru jedinstvene države, koju su neki od nas doživljavali kao svoju, od Vardara do Triglava, a neki, pak, i nisu, što ćemo saznati kasnije. Potom sam napisao još jednu, sasvim izolovanu priču, „Ključ u ruke“, podstaknut tadašnjim narastanjem bezakonja devedesetih, priču koja na kafkijanski način opisuje oduzimanje stana jednom tada neimenovanom junaku. I tada je počelo: neki tihi glas u glavi mi je javljao da su te priče nekako povezane... i to je bila prva ideja o povezivanju priča u jednu romanesknu celinu. Tada je otprilike nastala i priča „Ko je uopšte odakle“, koja sada otvara „Salon mrtvih princeza“, i koja je imala samo tu ravan u kojoj se, na mnogo manjem formatu, tri povratnika iz ratova, u azilu za lečenje posttraumatskog stresnog sindroma, presabiraju. Onda je ta priča dobila svoje flešbek pasaže iz ratnog doba. I onda se počela da kristalizuje ideja o drugim pričama koje treba da upotpune taj mozaik, nalik Mendeljejevljevom periodnom sistemu elemenata u kome je njegov tvorac ostavio prazna polja za elemente koje nije mogao da spozna ali za koje je, prateći logiku sistema koji mu se objavio u glavi, znao da će jednog dana biti otkriveni. Ja sam imao malo više sreće od velikog ruskog hemičara: ja sam uspeo sam da dovršim svoj sistem, i da mu dam ime „Salon mrtvih princeza“. To dovršavanje sistema trajalo je dvadeset godina. Ali ne žalim za vremenom, jer inače ne smatram da sam ja taj koji, svojom produkcijom, treba da vuče srpsku književnost u bolju budućnost. Dovoljno je već takvih.
Ratovi u kojima se raspala Jugoslavija i njihove posledice i dalje su vrlo prisutna tema u domaćoj (i regionalnoj) književnosti. Da li je reč o očiglednoj, pa i neizbežnoj temi, nekoj vrsti „književne terapije“ ili nečem trećem?
Ne znam koliko je tema prisutna, ne čitam dovoljno domaće proze da bih znao. Ali sasvim mi je razumljivo da se svi mi lečimo: od tegobe življenja, od propuštenih ljubavi, od života kao takvog. Meni je ovo odisejsko pisanje trebalo da odgovori na pitanje kako je bilo moguće da pripadnici moje generacije, generacije koja je od jedne lepe zemlje ubrala njene najlepše plodove, budu prvi u redovima onih koji će tu zemlju, kad je đavo došao po svoje, rasturiti u paramparčad. Ja to nisam mogao da shvatim, i zato sam, stavljajući moje junake u svakakve situacije, povezujući njihov raniji život sa ratnim epizodama, uspostavljao veze koje bi tu enigmu možda, ponavljam: možda mogle da objasne. Na kraju krajeva, to je isti postupak kojim sam se poslužio i u prethodnom romanu, „Đavoljem koloseku“, gde se takođe, ratnom vihoru u kojem se drobi jedna ljubavna veza na relaciji Zagreb-Beograd, suprotstavljaju slike srećnijeg života iz prošlosti. Ne možemo znati konačni ceh našeg tegobnog računa dok tačno ne znamo šta je to što smo nepovratno žrtvovali. Ja u svojim knjigama pokušavam da uspostavim taj račun.
Autor: Tijana Stanojev Kosanović
Izvor: Vršačka kula