Laguna - Bukmarker - Bojan Ljubenović: Satira se sve više čita - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Bojan Ljubenović: Satira se sve više čita

Srbin kojekudeBojana Ljubenovića istovremeno je i putopis, i intimni dnevnik, i autobiografija, i ogledalo naše stvarnosti. Dok piše o naizgled običnim, svakodnevnim dogodovštinama, autor rasvetljava mnogo krupnije i ozbiljnije društvene pojave i probleme. Ljubenovićeve prepoznatljive duhovite žaoke sakrivene su unutar urnebesnih redova posvećenih Srbinu koji se dva puta obreo u dalekom inostranstvu preko okeana, ali i njegovom delanju u Beogradu, na moru ili tokom vanrednog stanja. Reč je o blagoj, okrepljujućoj knjizi koja ima jedan jedini zadatak, a to je da svakome izmami osmeh.



Za razliku od Kolumba, koji je tri puta bio i vratio se, ali nijednom nije stupio na tlo severnoameričkog kontinenta, Vi to činite čak dvaput. Šta Srbin otkriva u Americi? Šta ga zadivljuje?

Hteli to da priznamo ili ne, svi mi smo odrasli na zapadnoj, a posebno američkoj kulturi. Na desetine filmova i serija koje smo voleli i volimo snimljeno je u Njujorku, pa je bilo prirodno da i sâm poželim da jednoga dana pređem „baru“ i lično omirišem mesto gde počinju i završavaju se američki snovi. Igrom slučaja u Velikoj jabuci imam rođake koji su me pozvali u goste, pa sam neko vreme proveo tamo. Pomislio sam da nije loše da napišem putopis o tome, s tim što to nije bila klasična reportaža, već sam u njega udenuo mnogo duhovitih i poneki predimenzionirani detalj. Ovi zapisi su među mojim prijateljima izazvali neočekivanu pažnju, i nagovarali su me da od svega sačinim knjigu. Ja sam to dugo odbijao, smatrajući da nema dovoljno materijala, ali kada sam i drugi put otišao u Njujork i Vašington, i ponovo napisao nešto slično, obrisi knjige su se već nazirali.

Kakav je Vaš doživljaj Amerike? Šta ste očekivali, a šta videli i doživeli tamo?

Iz Amerike nosim najlepše utiske. Reč je o ogromnoj, bogatoj zemlji, koju mi odavde, čini mi se, nikada nećemo u potpunosti razumeti. Imamo mnogo predrasuda o Americi, a većina njih padne u vodu čim čovek kroči nogom tamo. Sećam se koliko sam zazirao od delova Njujorka poput Bronksa ili Bruklina, misleći da su to legla kriminala gde bande pljačkaju i ubijaju svakog ko dođe, a u stvari su to sasvim pristojni delovi, nalik bilo kojem našem gradskom naselju. Moj najjači utisak bio je osećaj slobode koji tamo vlada, ispostavilo se kao tačnim da je Amerika zemlja koja svima pruža šansu. Oduševila me je čistoća stambenih naselja, ljubaznost ljudi i činjenica da nije nikakav problem ako engleski ne govorite baš dobro. Bitno je da vas ljudi razumeju, da ste vredni i da igrate po pravilima. I kao što u knjizi rekoh, američku spoljnu politiku ne bih komentarisao, jer o njoj nemam baš lepo mišljenje. Kao uostalom ni o jednoj drugoj.

U najnovijem ostvarenju „Srbin kojekude“, ali i u „Tajnama dedinog kofera“ provejava i nostalgija za izgubljenim vremenom detinjstva i mladosti. Da li ove knjige predstavljaju i odavanje pošte svetu odrastanja, večnim, iskonskim vrednostima?

Kada čovek uđe u drugo poluvreme života, a ja sam nedavno zakoračio u „Klub 50+“, normalno je da se osvrće, podvlači crtu, postane sentimentalan. Možda je upravo zbog toga nastao moj roman za decu „Tajne dedinog kofera“. Želeo sam da se kroz njega podsetim i svog detinjstva i produžim nit koja me spaja sa tim lepim, bezbrižnim vremenom. Pisci koji stvaraju knjige za decu imaju privilegiju da tokom pisanja i sami podetinje, i ja je obilato koristim. Ako hoćeš da pišeš iskreno, onda svoje pero neizostavno moraš da umočiš u svoje srce i uspomene, i ja sam to uradio u obe knjige koje ste pomenuli. Vrlo sam srećan što se „Kofer“ dopao deci, tokom Noći knjige mnoga su prilazila i tražila da pišem nastavak.

Kakav je Srbin u vanrednom stanju, a kakav kad je stanje redovno? A na moru?

Važno je reći da „Srbin kojekude“ nije samo duhoviti putopis iz varoši po imenu Njujork, već je najveći njen deo posvećen nama ovdašnjima. Moje zabeleške odnose se na naizgled obične životne događaje u redovnom stanju i vanrednom stanju, sitnice od kojih nam se sastoji svaki dan, ali se nadam da u njima ima nešto više, da će čitalac prepoznati satiričnu kritiku svega onoga što je za kritiku, ali i pohvalu onoga čime se možemo podičiti.



U „Pismima iz Srbije“ naše naravi analizira stranac, dok u „Srbijo, Bog ti pomogo“ taj posao obavlja srpski seljak Todor Trajković. Nakon obavljene „ekspertize“ imamo li više razloga za nadu ili pesimizam?

Nakon što sam završio „Pisma iz Srbije“, čiji glavni lik je moj izmišljeni stranac što odnekuda dolazi u Srbiju, i naš mentalitet u svojim pismima opisuje na satiričan i duhovit način, smatrao sam da bi bilo pravedno da o Srbima danas koju prozobori i jedan autentični Srbin, te sam za glavnog junaka knjige „Srbijo, Bog ti pomogo“ izabrao Todora Trajkovića, seljaka iz izmišljenog šumadijskog sela Miloševa. Neki kažu da je „Srbin kojekude“ završni deo triologije, ali ćemo videti hoće li tako biti, jer već imam ideju za nešto sasvim drugo. Može se desiti da moja trilogija ima četiri dela. A što se tiče optimizma, naravno da imamo pravo na njega, ma koliko nam se čini da se trenutno nalazimo u bezizlaznoj situaciji. Narod koji ne veruje u bolje sutra, osuđen je na propast, a mi i naša deca imamo dovoljno potencijala da sve ovo što smo zabrljali popravimo.

Šta o našem društvu govori činjenica da je satira popularna? Da li su humor i satira naše sklonište? Kakvu ulogu treba da imaju?

U običnim vremenima na satiru retko ko obraća pažnju. Međutim, kada nastanu takozvana „vunena vremena“, aforizam, satirična priča, roman ili karikatura dobijaju na značaju. I što je slobode u društvu manje, satira se sve više čita, jer se satiričari doživljavaju kao ilegalci u okupiranoj zemlji. Satira tada postaje zaklon, sklonište, pribežište uplašenih duša. Mene često pitaju zašto stalno kritikujem, zašto nekad nešto i ne pohvalim, ali ja tada odgovorim da to nije moj posao, u našem društvu ima sasvim dovoljno onih koji političarima pišu ode i hvalospeve.

Napisao je Todor Trajković da se iz sela odlazi „ili na groblje ili u grad, s tim što se sa groblja poneko i vrati“. Da li je proces odumiranja srpskog sela neuhvatljiv? Šta se danas promenilo i zašto ništa?

Bojim se da je taj proces nezaustavljiv i da odumiranje sela više nije tema, jer nama odumiru čitavi gradovi. Pogledajte rezultate poslednjeg popisa stanovništva i videćete da su desetine hiljada ljudi napustile srpske gradove i odselile se u inostranstvo. U mnogo slučajeva u pitanju je ekonomska migracija, međutim, nedostatak novca često nije glavni razlog. Mnogo češće su to nedostatak poštovanja, vređanje dostojanstva, poplava prostakluka i laži. Ta poniženja zdravog razuma ljudi više ne mogu da trpe i zato odlaze.

Vi ste autor čije se knjige „pozajmljuju na neodređeno vreme“, čime ponosno stupate u panteon pisaca poput Džeka Keruaka i Etgara Kereta. Da li Vam imponuje činjenica da se Vaša dela nalaze na listama ovakve vrste „pozajmica“?

Evo anegdote od pre nekoliko godina. U vreme dok se odlučivalo koji će roman ući u najuži izbor za Ninovu nagradu, u Mirijevu je neko opljačkao tamošnju biblioteku i odneo dvadesetak knjiga. O pljački me je obavestila prijateljica koja tamo radi i rekla da je među ukradenim knjigama i moja „Pisma iz Srbije“. To mi je bilo draže nego da je ušla u uži izbor za Ninovu nagradu. A kad malo bolje razmislim, to i jeste bio neki uži izbor.

Sigurno se često susrećete s komentarima čitalačke publike na društvenim mrežama, kao i tokom književnih druženja. Koliko Vam znače njihova zapažanja?

Često sam na Instagramu i Fejsbuku i imam vrlo živu komunikaciju sa svojim čitaocima, sa kojima sam izgradio iskren, pošten i čak prijateljski odnos. Pažljivo biram koga prihvatam za prijatelja i za sada se nisam mnogo puta prevario. Pre neki dan kada je izašla moja nova knjiga, na desetine njih je vest o tome stavilo na svoje profile, slalo mi fotografije knjige, javljalo utiske...zaista su to divni ljudi. U svom kompjuteru imam na stotine fotografija koje su mi ovih godina slali sa neverovatnih mesta širom sveta. Često hvale moj rad, ali ima i ozbiljnih kritika. Društvene mreže mogu da budu veoma korisne umetnicima, ako ih pametno koriste.

Autor: Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 32


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
radno vreme delfi knjižara za vreme praznika 11 novembra 2024  laguna knjige Radno vreme Delfi knjižara za vreme praznika 11. novembra 2024.
08.11.2024.
Tokom državnog praznika – Dan primirja u Prvom svetskom ratu – Delfi knjižare rade po neizmenjenom radnom vremenu. Kada je reč o onlajn porudžbinama – kurirska služba u ponedeljak 11. novembra neće...
više
dragan velikić navika guši svaku pobunu laguna knjige Dragan Velikić: Navika guši svaku pobunu
08.11.2024.
„Pisac obično od fikcije stvara stvarnost. U ovom slučaju pisac od stvarnosti stvara fikciju“, rekao je na promociji nove knjige dvostrukog dobitnika Ninove nagrade Dragana Velikića istoričar ume...
više
ana atanasković trudim se da pamtim ono što je plemenito laguna knjige Ana Atanasković: Trudim se da pamtim ono što je plemenito
08.11.2024.
Ana Atanasković, spisateljica iza koje stoje romani koji se čitaju u dahu, ponosna Kruševljanka koja je zaljubljena u Beograd i u istoriju svog naroda, otkriva tajne svog najnovijeg romana „Zmajeva že...
više
uzbudljiv psihološki triler sve što nikad nismo izgovorili sloun harlou u prodaji od 12 novembra laguna knjige Uzbudljiv psihološki triler: „Sve što nikad nismo izgovorili“ Sloun Harlou u prodaji od 12. novembra
08.11.2024.
Triler koji će vas držati u neizvesnosti sve do poslednje stranice, „Sve što nikad nismo izgovorili“ Sloun Harlou, mračna je ljubavna priča s mnoštvom obrta i napetosti. Iako su prošli meseci ...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.