Da rane iz četvorogodišnjeg rata ne mogu da zacele ni nakon četiri decenije slikovito je prikazala
Milana Vlaović u svom romanu „
Bomboni od meda“, jer se čitajući ovo delo stiče utisak kako je sav posleratni život bio zasnovan i predodređen na osnovu onoga što se u ratu dogodilo – i u tom slučaju se Drugi svetski rat u Jugoslaviji uzima samo kao primer, a zapravo se slična ili identična priča može primeniti na bilo koju epohu ili društvo koje se naziva posleratnim i koje je formirano zahvaljujući vojnim i političkim pobedama u ratu.
Ne treba posebno naglašavati koliko je romana i filmova zasnovano na ljudskim sudbinama koje su oblikovane ili zapečaćene tokom Drugog svetskog rata, ali što je više dela o tome napisano ili snimljeno, što je više knjiga pročitano ili filmova odgledano, deluje kao da je sve manje rečeno i kao da se jedna za drugom tek otvaraju nove priče koje čekaju da budu predočene javnosti.
Jedna fiktivna priča o sudbini običnog čoveka u ratnom vihoru zapravo je priča o hiljadama stvarnih sudbina, a kad se u romanu nađe više takvih priča koje se ukrštaju i koje svoj usud prenose i na generacije koje ne pamte rat, dobijamo delo epskih razmera, koje u sebi sažima svu tragiku što su
mali ljudi poneli iz
velikog ratnog sukoba.
Sastavljen od tri segmenta koji su nazvani priče, a koji su međusobno povezani i pritom jedni bez drugih ne bi mogli oblikovati epsku tragediju žene koja je u fatalnom trenutku načinila pogrešan izbor, roman „Bomboni od meda“ zamišljen je kao porodična hronika tokom koje se postepeno razotkrivaju dugo čuvane tajne, pri čemu jedno otkriće vodi u nova preispitivanja i iz podsvesti priziva potisnuta sećanja, a svaka naredna tajna kao da sugeriše kako ima još mnogo tajni koje tek čekaju svoje razotkrivanje.
Prikazujući kako rat zna da ukrsti sudbine koje se inače nikada ne bi ukrstile, ali i kako zna da natera na odluke i poteze za koje u mirnodopskim uslovima ne bi ni bilo prilike, Milana Vlaović je kroz hroniku jedne porodice jasno pokazala da sigurno postoji još mnogo takvih neispričanih priča i neotkrivenih tajni, ali i da je njihovo otkriće ipak moguće ako se zakuca na prava vrata i ako se sledi sopstveni instinkt.
Počevši od najmlađeg člana porodice i iznevši najpre priču iz njegovog ugla, „Bomboni od meda“ nastavljaju da prodiru sve dublje u prošlost i zaustaviće se na životopisu onog pretka čija je sudbina bila presudna i prelomna za sudbinu cele porodice, kako onog njenog dela koji je već postojao, tako i onog dela koji će tek nastati, a pošto je i ratni vihor umešao svoje prste, videće se kako je u takvim uslovima bilo moguće da se ljudi, koji su verovali kako će im život doveka biti vezan za ostrvo na kome su rođeni, otisnu do dalekih meridijana za koje nisu ni znali da postoje.
Prateći put glavne junakinje romana od jadranskog ostrva Visa, preko Dubrovnika i Splita, pa čak do Beograda i nakratko do Imotskog, čitaoci i sami krstare jednom iščezlom zemljom koja je skrivala mnoge ratne sudbine, ali je takođe znala i da ih mnogo godina nakon rata ukrsti, najčešće onda kad bi i nosioci tih sudbina izgubili svaku nadu.
Ipak, koliko god da ovaj roman odiše teskobom i gorčinom, krajnja je poruka da čak i najbolnija iskustva mogu biti oplemenjena i ulepšana samo ako čovek ume da iz takve gomile izdvoji ono što mu je pričinjavalo zadovoljstvo i činilo mu život lepšim makar i na nekoliko trenutaka: neka su to bombone, neka je to bunda, neka je to džemper – i to je dovoljno kad vugava preuzme kontrolu nad životom.
Autor: Dušan Milijić