Bračni kavezi za zatvorske ptičice u romanima „Mol Flanders“ i „En Veronika“

Kada se u naslovu romana, a realizam je ovo pravilo ustoličio, nađe ime glavnog junaka, to znači da postoje dve mogućnosti: u nastavku se radi o putu emancipacije ili stazi posrnuća. Potvrdu dobijamo posebno u slučaju da je to ime žensko, pa kako je vreme prolazilo od Klarise i Pamele do Karenjine i Bovarijeve, „ukaljana vrlina“ počinje da svesno „prlja“ samu sebe u želji za, društveno-istorijski sve važnijom, slobodom. Ipak, ne treba žuriti sa pripisivanjem feminističkih značenja, ma koliko da smo tome skloni čim nešto iz dalje prošlosti samo zaliči na borbu za ženski glas. Iako su sledeće dve priče nesumnjivo prekretnički primeri u istoriji književnosti i pojedinačnim opusima svojih autora, koliko su glavne „ptičice“ zaista bile željne izlaska iz krletke svog vremena i, još više, senke večitog ženskog?



I Danijel Defo i Herbert Džordž Vels proslavili su se takoreći „muškim“ romanima. Znajući za „Robinsona“, „Vremeplov“, „Godinu kuge“ ili „Ostrvo doktora Moroa“, knjige „Mol Flanders“ (Defo) i „En Veronika“ (Vels) mogu izgledati kao neobični izuzeci, naročito usled okretanja dugo zanemarivanoj ženskoj perspektivi. Kao iskoraci iz uobičajenog žanra ovih pisaca, ta dva romana pre svega pokazuju kako je iz ugla potčinjenog pola izgledao svet u prosvetiteljskoj, odnosno, u drugom slučaju viktorijanskoj epohi. Oba istorijska razdoblja čuvena su po rigidnosti i prilagođavanju isključivo muškarcima, dok je za ženu bila rezervisana prilično jasna i ograničena uloga. Zaplet nastaje pošto ni Mol, ni En Veronika, ne pristaju da budu statične... osim ukoliko same tako ne odaberu. Razume se da je Velsovoj junakinji polje odlučivanja na pragu 20. stoleća bilo mnogo šire. Pa ipak, u jednom trenutku je brat savetuje:

„Idi kući i sačekaj jedan vek, Vi, a onda probaj ponovo. Možda ćeš imati nekakve šanse. Sad nemaš baš nikakve – ako nameravaš pošteno da igraš.“

U najkraćem, Defo moralizatorskim tonom karakterističnim za doba prosvećenosti, a u formi pronađenih memoara kontroverzne londonske pljačkašice, iznosi istoriju jednog burnog života. Subjektivno evokacionim tokom praćenim direktnim obraćanjem, Mol Flanders govori o rizicima koji vrebaju vrlinu i daje savete kako se ne povesti za njenim primerom. Junakinjina istorija je na momente zaista neverovatna, počev od rođenja u prestoničkom zatvoru, stasavanja u nekoliko hraniteljskih porodica, sedam brakova sklapanih pod šarolikim okolnostima, pa sve do zatvaranja kruga vraćanjem pokajnice iz Novog sveta u Englesku. Bila je ljubavnica jednog, a supruga drugog brata; udala se za trgovca prevaranta koji je pobegao ostavivši je u bankrotstvu; sa trećim mužem se odselila u Ameriku, gde otkriva da su nesvesno počinili incest. Prvi povratak u domovinu brzo vodi formiranju novog identiteta, ulične kradljivice Mol Flanders, nakon što ostane bez finansijske zaštite oženjenog džentlmena. Uopšte, Mol već u detinjstvu razvija opsesivan strah od siromaštva, sluteći da je ono okidač za porok, preduslov svakog prestupništva.

Jedan od najranijih pojmova u njenoj svesti ujedno predstavlja vodeću ambiciju: „biti gospođa“, odnosno, ne morati nadničiti za druge (što će u završnici na neobičan način i postići). Međutim, do tada skoro panično traga za mogućnostima braka kao najpouzdanije onovremene zaštite za jednu ženu, prolazeći kroz niz rizičnih situacija i donoseći teške odluke. Primera radi, iz današnje perspektive je neshvatljivo sa koliko nemarnosti Mol govori o brojnoj deci dobijenoj u svim tim zajednicama. Jasno je da se ne zadržava na kajanju ili razmišljanju o izgubljenom, s obzirom na to da sve prihvata kao neminovnost, u prvi plan stavljajući borbu za opstanak. Dakle, Mol Flanders je u svakom pogledu „siroče sudbine“. Za nju su prestupi rezultat sticaja nesrećnih okolnosti, a prilagođavanje pravilima društva – nužnost. Dalje od toga se ne usuđuje da razmišlja.

En Veronika Stenli, sasvim suprotno, uživa skoro sve klasne i porodične privilegije, pa se njeno osećanje nedovoljnosti katkad zaista može posmatrati kao hir: naročito uzmemo li u obzir kako i nije baš toliko progresivna i ambiciozna, te da joj je potrebno isto što i drugim „utamničenim“ ženama, ali pod uslovom da ga ostvari svojevoljno, bez tuđih intervencija ili nametanja. Kada je otac, cenjeni advokat udovac, ne pusti na studentski maskenbal, ali ni da se dalje školuje na Imperijalnom koledžu (što bi značilo udaljenost od sigurnosti roditeljskog doma, u kome je ostala kao najmlađe, peto dete), En Veronika odlučuje da se pobuni, odseli i pokuša da izgradi samostalan život. Razvijajući njen lik, H. Dž. Vels u suštini donekle karikira radikalne ideje sifražetkinja i feministkinja, kao da želi da ukaže na prebrz iskorak i potrebu za postepenošću.

Velsov roman, prema tome, sa podjednakom dozom simpatija i ironije tretira pitanja ženskih sloboda, nezavisnosti, traženja sebe, ali i emocija u kontekstu vremena procvata različitih socijalnih pokreta i naučnih teorija. Čim osvesti privlačnost koju oseća prema profesoru Kejpsu, En Veronika zaboravlja profesionalne ambicije i težnju za nezavisnošću pretvara u želju za sporazumnim potčinjavanjem. Posebno su važni njeni „zatvorski monolozi“, kada komika čitave situacije (učestvujući u protestu pokreta čije ciljeve čak nije ni sasvim sigurna da podržava, biva uhapšena, što je demonstrantima zapravo bilo pitanje prestiža) umnogome utiče na junakinjino rezonovanje.

Znatno više i mnogo ranije od En Veronike, Mol postaje svesna polnosti i prednosti koju žena ima u seksualnom smislu. Zato od početka većinu aduta stavlja na dopadljivost u očima muškaraca, pa se, dokle god je lepota služi, oslanja na fizički izgled koji stvara privid ugleda, vodeći u brak shvaćen kao sredstvo promene društvenog položaja. Ono što je Mol Flanders oduvek bilo jasno, muškarci oko En Veronike uviđaju mnogo pre same devojke: udaja predstavlja jedini iole pouzdan način da ostvari nekakvu sigurnu društvenu ulogu a da je na tom putu ne prati hiljadu potencijalnih skandala, zamki i stranputica. Muškarci u Velsovom romanu pojedinačni su primeri više lica istog stava, svesni da još uvek upravljaju životima žena koje, kako god ih tretirali („supruga-trofej“, metresa, štićenica), ne mogu biti ravnopravne. Stičući iskustvo sa svakim od njih, En otkriva protivrečnosti između deklarativnog nastupa prepunog kitnjastih oda i stvarnosnog stanja. Mening je idealizuje, Ramidž joj pozajmljuje novac očekujući da uslugu vrati postajući mu ljubavnica, profesor biologije je suzdržan usled sopstvenog lošeg iskustva iz prošlosti, a čak i mladi Tedi Vidžet nudi brak kao pomoć da se odvoji od očevog nadzora.

Ekvivalent zatvoru ili svakoj od pojedinačnih porodičnih kuća u kojima je Mol živela, za En je upravo roditeljski dom, Morningsajd Park – kavez, koliko god bio zaštićen. Kao što Flandersova potiče od linije osuđenika, En Veronika se nalazi negde između poslušnosti koja frustrira i opiranja od čijih posledica, ipak, strahuje. Dva primera ima u starijim sestrama: jedna je sklopila brak „po meri“, druga pobegla sa glumcem, ali kada se sve sabere i oduzme, nijedna nije srećna. Otac je voli, ali i zazire od preuzimanja vaspitavanja na sebe, budući da „o devojčicama ne zna ništa – one se očevima jednostavno dese“. Tetku je smrt verenika, dakle uskraćenost onog „spasonosnog“ braka, stavila u ulogu brataničine guvernante. Uopšte, mentorstvo drugih žena u oba romana je pretežno negativno okarakterisano. Molina stanodavka i „mozak“ svih lopovskih operacija, Enina tetka, članice sifražetskog pokreta i „osvešćene“ prijateljice, a naročito gospođica Miniver, predstavljene su kao neprirodne, krute žene sa lošim uticajem na junakinje.

Oba pisca koriste model blindungsromana da iznesu oštru društvenu kritiku, služeći se pre svega pitanjem višesmislenog profitiranja kroz udaju. Pogled na sklapanje braka u oba vremena pokazuje da se radi o gotovo jedinom uslovu „samostalnosti“, ukazujući na fundamentalnu zavisnost „slabijeg“ pola. Tražeći ličnu, pojedinačnu autonomiju, junakinje se istovremeno dotiču i univerzalne.

Sloboda su, onda, otvorena vrata i(li) postizanje dogovora sa društvom i sobom? Sačekaj još jedan vek, mala Vi! … do srećnije epohe, u kojoj će biti dovoljno „samo“ doneti odluku i ne obazirati se na njenu izvodljivost ili posledice.

Autorka: Isidora Đolović