Poznati beogradski pisac i novinar objavio je novi roman s upečatljivim naslovom „
Dolazak matadora“. Ova priča o dva beogradska hazardera koja smelo i srčano stupaju u koridu 21. veka, gde će ih dočekati niski udarci, samo je jedan od povoda za razgovor s ovim stvaraocem koji nam govori i o ekranizaciji njegovog prethodnog romana „
Za sutra najavljuju konačno razvedravanje“, kao i brojnim drugim temama.
Kad
Branko Rosić, pisac, muzičar i novinar za koga su oduvek bila otvorena vrata u prestižnim domaćim i svetskim časopisima, objavi novu knjigu, to je uvek važna vest i nešto o čemu se mnogo govori. U svom novom romanu „Dolazak matadora“ želeo je da sjedini triler, dramu, ljubavnu priču, zločin, prevaru, strast, društvenu revoluciju... I uspeo je! Roman je mali samo po svom obimu, ali po temama kojima se bavi, ogroman je. Pun je nesvakidašnjih scena, događaja i ljudi. Iako je sve fikcija, deluje blisko i stvarno.
Naš sagovornik važi za pisca koji bi da udari šamar dominantnom globalnom senzibilitetu, pišući o egzistencijalnim i vrednosnim karakteristikama aktuelnog trenutka na planeti tako što se, između ostalog, bavi nadama i strahovima svojih likova. Međutim, od onog što se danas ukazuje kao žarište krize, poput banalne vladavine besmisla, televizije kao živopisno prijemčivog medija, elektronske razdrobljenosti javnog govora – u njegovim romanima nema ni traga. Pisac teži da preoblikuje ukus nacije. Njegovi romani razlikuju se od drugih, vizuelnijih zabavnih sadržaja, upravo po internoj saradnji pisca i čitaoca na izgradnji i naseljavanju jednog izmaštanog sveta. Branko Rosić je našao način da nadmaši zbilju. Ne juri za trendovima, ali se oseća dužnim da dramatizuje bitne i aktuelne teme iako je danas suočen sa kulturom gde je retko koje pitanje aktuelno duže od dan-dva.
Svoj treći roman „Dolazak matadora“ počeli ste da pišete tokom korone, dokolica je u Vašem slučaju bila pozitivna. Kako ste došli do naslova i čime mislite da će ova Vaša knjiga ostaviti trag u vremenu?
Da bih odgovorio na ovo pitanje, pozajmiću, tačnije prepisati, jedan tuđi utisak o mom novom romanu jednog kritičara. „Imaš fantastično zapažanje za određene pojave. Napisao si moderan, zabavan roman na tragu Kurejšija i
Tonija Parsonsa. Uspeo si i da veoma efektno provučeš dosta ozbiljnih tekućih tema.“ Verujem da će knjiga ostaviti trag u vremenu, jer se upravo bavi i tragovima koje ovo vreme ostavlja na nas. Jedna od naših najvećih zvezda humorističkog programa rekla mi je: „Oduševile su me one stranice romana koje govore o roditeljstvu, mladosti i starosti.“ Jedna majka tinejdžera pohvalila mi je roman rečima: „Odlično si opisao fenomen vršnjačkog nasilja koje je dosta prisutno u stvarnosti.“ Glavna tema romana nije ni roditeljstvo, ni starost, ni mladost, ni vršnjačko nasilje, ali ima upečatljivih epizoda u knjizi o tome. U sklopu dve ljubavne priče i trilera osvrnuo sam se i na društvene pojave i prilike.
Iz jednog žanra uplivavate u drugi prateći sudbinu dva lika – Gordana Gavranovića, uspešnog marketing menadžera, advertajzera, koji teško podnosi korporacijski diktat, i Milana Maksimovića, neuspešnog glumca punog frustracija, čoveka koji pristaje na prevaru da bi došao do vrha. Kako ste formirali ova dva potpuno različita junaka? Mogu li čitaoci da se poistovete s njihovim dijalozima?
Jedan od junaka Gordan Gavranović odlučuje da odbaci svoj uspešni poslovni život i krene u avanturu. Mene je zanimalo da li među nama ima još onih koji smeju da
pobegnu iz škole iako im preti
ukor pred isključenje. Ili da daju otkaz iako su pod kreditima. Mi smo danas zarobljeni u vremenu velikih pogodnosti. I robovi smo velikih pogodnosti: stana na kredit, letovanja na kredit, udžbenika na kredit... U toj opštoj neslobodi moj junak odlučuje da sve odbaci i proba da bude slobodan čovek. Još u to uspeva da ubedi i svoju novu devojku da zajedno zapale i pobune svet.
Kroz drugog junaka, lepog i neuspešnog glumca Maksimovića, hteo sam da vidim koliko je neko spreman da iskoristi sve kako bi došao do uspeha. Mi smo danas frustrirani ako se nismo izborili i gledamo tuđi uspeh kojim nam okolina maše pred nosom. Jer komšija živi u većem stanu, vozi bolja kola, vodi decu na lepše destinacije na godišnji odmor. Komšijin sin igra tenis, a naš se goji od brze hrane na velikom odmoru i nema hobi ili zanimanje za nešto što bi ga izdvojilo. Nama stalno mašu nečijim uspehom, a to stvara frustraciju da smo manje uspešni od drugih. Hteo sam da vidim na šta smo sve spremni i dokle. I taj život, zapravo naša okolina i poslovna i svaka koja nas okružuje, predstavlja matadora protiv koga želimo da se borimo iako imamo male šanse. Međutim, svet umetnosti je prepun tih antiheroja i heroja kakvi su moji junaci. I zato se čitaoci koji mi šalju poruke poistovećuju s njima. Jedna devojka mi je poslala poruku da se zaljubljuje čas u jednog, čas u drugog junaka, dok je druga čitateljka rekla da su je oduševili ženski likovi u romanu. Mislim da je svakom piscu važno ako napravi nešto što omogućuje čitaocima da se identifikuju sa junacima romana.
Odlučili ste da se bavite sadašnjošću, a današnje vreme umnogome obeležavaju blogeri, autori knjiga za samopomoć… Ostvarilo se prokletstvo Endija Vorhola koji je predvideo da će svako biti zvezda pet minuta. Deluje da imate potrebu da s jedne druge strane osvetlite taj aspekt naše sadašnjosti. Sigurno Vas se kao čoveka tiče i sve ono što Vas boli, ono što volite, ili o ono što Vam stvara teskobu. Kako vidite trenutak u kome se nalazi današnje društvo?
Vidim ga kao društvo brzog zaborava. Sećam se početka korone kada je virus zaustavio svet kao nikada do tada. Čak su se i u ratu igrale pozorišne predstave, a s početkom korone sve je stalo. I onda su razni sociolozi, filozofi, veliki stručnjaci rekli kako će se čovečanstvo popraviti i usporiti, postati humanije. Međutim, to se nije dogodilo, već se desilo suprotno. Takođe, jedan događaj zamenjuje drugi, korona, pa rat u Ukrajini, Evroprajd... Danas su i ubice zvezde naslovnica i TV emisija. I jeste se ostvarilo proročanstvo Vorholovo, pa su zato ljudi bez profesije i zanimanja postali zvezde. Čak nam daju i savete za bolji život, a mi im verujemo iako mislimo da smo obrazovaniji od njih jer oni su uspešni, a mi nismo iako smo više učili i saznavali od njih. Karakteristika ovog vremena jeste i da ljude sve manje zanima sopstveni život. Oni beže od sopstvenih života gledajući tuđe. Zato je narodu zanimljivije gledati vesti i slike o tuči Severine i njene sestre, ili skandal neobrazovanog blogera, jer običan konzument tih istih vesti tada zaboravlja da nema pare za novi mobilni svom sinu, niti da porodicu vodi na more. A oni bogatiji šetaju male pse koje vidite na svaka tri minuta. Nemam ništa protiv malih ili velikih pasa, mislim da životinje više volim od ljudi, ali poslednjih godina mali psi nisu postali kućni ljubimci, već verzija
Luj Viton torbe, dakle
deo garderobe.
Vaša prethodna knjiga „Za sutra najavljuju konačno razvedravanje“ uskoro će biti ekranizovana. Ko je pisao scenario, ko je reditelj i kada ćemo imati prilike da ovo Vaše delo gledamo na TV ekranima?
Gotovo sve reakcije na novi roman su bile: „Savršeno je za ekranizaciju, kao da gledam film ili seriju.“ Potpisao sam ugovor za ekranizaciju prošlog romana i počeli su radovi na scenariju kojim se bave već iskusni scenaristi. Za reditelja još ne znam. Mislim da će biti više njih, dosta toga je na producentskoj kući.
Naravno da ima doze rizika za pisca čije se delo ekranizuje, jer može umnogome podići interesovanje za knjigu, ali imali smo u istoriji epizoda tipa: „Ma neću to da čitam, gledao sam film i nije mi se svideo.“
Roman „Dolazak matadora“ započinjete rečenicom koja govori o tome koliko šoljica čaja godišnje ispije vojska Ujedinjenog Kraljevstva. Šta ste to tako očaravajuće pronašli u nekadašnjem Londonu i kada se ta ljubav između Vas i ovog grada zapravo desila?
Možda je ta ljubav bila zapisana jer sam prohodao u Hajd parku u Beogradu, a prvi put išao u grad GSB autobusom
Lejland koji je engleske proizvodnje. Mećutim, ozbiljno, zaljubio sam se u Britaniju zbog muzike. Kasnije sam zavoleo mnogo toga, mada više pivo i džin-tonik od tog čaja kojim počinje roman. Sećam se, kada su gostovali italijanski pevači na jednom beogradskom radiju, da su te zvezde bile iznenađene jer su slušateljke tako dobro govore italijanski. One su zbog italijanskih kancona naučile taj jezik. Takođe, i oni koji su voleli španske filmove i serije (ne one sapunice) naučili su španski i govore ga kada uplate aranžman za Ibicu ili Majorku. Tako da je pop kultura savršen
instruktor pozitivne geografije.
Čitajući Vaš roman, čitalac stiče utisak da putuje svetom. Smeštate junake u dobro poznate krajeve, Senjak, Hajd park... iz Ruana do Pariza i Londona... Koliko Vas ima u ovom romanu?
Ima me pomalo, a nekad i malo više. U nekim dijalozima sam tu u oba junaka. Bojim se da priznam
autorizaciju u onim politički nekorektnim delovima. Oduvek sam sanjao taj Tom Sojer / Haklberi Fin momenat da se politički nekorektnim delovima. Oduvek sam sanjao taj Tom Sojer / Haklberi Fin momenat da se pobegne od svega i ode u avanturu.
U Vašim romanima ima i dosta humora, recimo u najnovijem kažete: „Pazi ovo, ferdinand knedla kupljena u Ulici Gavrila Principa.“ U čitavoj istoriji srpsko-britanskih odnosa tražili su se elementi koji zbližavaju dva naroda, njihove sličnosti. A jedna od tih stvari svakako je humor. Da li Englezi i Srbi u istoj meri vole reski humor, crnjake?
Sećam se, kada sam pre desetak godina u Londonu izgubio novčanik u kojem je pored dve stotine evra bila lična karta i bus-plus karta za gradski prevoz u Beogradu. Zaboravio sam da te dokumente izvadim u Beogradu pred put. Kada su to saznali engleski prijatelji, bračni par kod kojih sam odseo, muž je rekao: „Strašno mi je žao što si izgubio beogradsku bus-plus kartu, to ti je ovde baš trebalo.“ Tako je on moju skrušenost za izgubljenim novcem
gasio humorom.
Englezi na stvari gledaju krajnje pragmatično. A mi Srbi?
Mi smo šampioni nepragmatičnog gledanja na stvari. Mi zbog nepragmatičnosti plaćamo račune. I dalje ulazimo u geopolitiku sa predumišljajem da smo mi u svetskoj borbi dobra i zla. Da smo mi tu da ispravljamo nepravde, da je svet kaubojski film sa
dobrim i
lošim momcima. Da je protiv nas okrenuta nepravda, a mi ginemo za pravdu. Nikako da shvatimo da u svetu vladaju interesi velikih i prilagođavanja manjih. Kao i u ljubavi i poslu, moraš znati gde ti je mesto i kolike su ti proporcionalno ambicije.
Svet se promenio pa i Zapad. Idete li na Zapad svesni te promene?
Idem. Znam da sam kao klinac odlazio u London na Kings roud jer su tamo bile lokacije tog muzičkog sveta koji me je zanimao. Butik Vivijen Vestvud, u komšiluku Čarli Vots iz
Rolingstonsa, Kejt Mos koja ide u šetnju... Danas u istom tom kvartu umesto
Seks pistolsa urlaju pozlaćeni ferariji arapskih milijardera. Odjeke teških konja iz pesme
Džetro tala zamenile su konjske snage raznih lamborginija i bentlija.
U švedskim, francuskim, britanskim metropolama starosedeoci i njihovi potomci sele se u idilična sela u blizini gradova dok u širem centru gradova sada žive migranti i razne visokokvalifikovane ili niskokvalifikovane pridošlice koje obavljaju razne uslužne delatnosti.
Za svoj spisateljski rad dobijate pohvale od naših najuspešnijih književnika. A dobili ste i jednu vrlo posebnu nagradu, zbog koje Vas je princ Čarls nazvao svojim kolegom – princom. Kako se desilo da Vas britanska kraljica Elizabeta Druga odlikuje Medaljom Britanske imperije za izuzetan doprinos u promovisanju i unapređenju kulturnih veza između Velike Britanije i Srbije?
Bila je to godina jubileja uspostavljanja diplomatskih odnosa Srbije i Velike Britanije. U obrazloženju odlikovanja kraljice Elizabete stajalo je da sam najviše radio u praksi na tim odnosima. Ipak, moji
junaci su i Beograd, i London, i Mančester. Jedan od mojih snimljenih muzičkih albuma zvao se kao da je britanska krimi serija, a spominjao se engleski grad na obali. Dao sam intervju za slavni
NME (
New Musical Express) kao jedva punoletan. Od maloletnih do srednjih godina radio sam istrajno na tim vezama.
Vi ste po struci mašinski inženjer koji se nijednog sekunda nije bavio svojom strukom. U romanu „Dolazak matadora“ kažete: „Sanjajte velike snove, neki će se ostvariti.“ Možete li da podelite s našim čitaocima neki od Vaših snova?
Mogao bi jedan san da bude onaj kako vam dajem intervju za Bazar za tri godine i vi mi kažete: „Pre prvog pitanja da vam čestitam na tome što je Netfliks otkupio prava za adaptaciju vašeg romana koji je već preveden na nekoliko jezika.“ A najvažniji san je da imam osamdeset godina i idem po milioniti put peške kroz Hajd park u Beogradu do svog stana i pijem kafu za poneti koja mi ne smeta da dobro i zdravo sanjam.
Autor: Gordana Mašić
Izvor: Bazar